У Грчкој од 17. јануара трају протести након што је парламент усвојио нове мере штедње које ће додатно осиромашити грчке грађане. Грчка калварија је почиње са светском финансијском кризом, када је 2008. грчки дуг нагло почео расти.

Од 1995. до 2008. је дуг Грчке био стабилан, иако релативно висок и кретао се негде од 100 до 110% БДП-а, а онда почиње енормно задуживање, уз увете по којима Грчка никада неће изаћи из дужничког ропства. Национални дуг Грчке тренутно износи преко 320 милијарди евра, нешто више од 190% БДП-а. Годишње камате на дуг износе 17,5 милијарди евра, тако да транше помоћи кредитора не покривају ни овај износ, а дуг се сваке године повећава.

Лаж понављана хиљаду пута постаје истина

Оно што је занимљиво јест да међу коментарима, али и у јавном мнијењу општено, влада уверење како су Грци сами криви за ову ситуацију, да су радили мало, добивали превелике плате и пензије, 13. па чак и 14. плату, одлазили рано у пензију и сада морају вратити дуг великодушним кредиторима.

То се понавља од првих дана помно разрађеног плана уништавања Грчке и припреме терена за распродају у бесцење свих стратешких добара земље, док је истине посве другачија. Међутим, из изјава, коментара и широко распрострањеног уверења у Европи се види да је медијско бомбардирање лажима постигло жељени учинак.

Овде ћемо навести неколико података који доказују супротно и да су Грци, чак и ако су имали релативно добар стандард, ипак могли сервисирати своје дугове, да и финансијским центрима моћи није одлучено другачије.

Произведени грчки дуг од стране влада у Атини и Голдман Сакса

Истина је на видело почела излазити 2014. године, када је Европски суд правде у Луксембургу изрекао скандалозну пресуду Т590-10 у корист Европске централне банке, која по свом садржају кажњава транспарентност и одговорност институција и појединаца, а награђује лицемерну финансијску олигархију.

Суд је донио одлуку смије ли новинска агенција Блумберг објавити документе који су власништво Европске централне банке (ЕСБ), који су евидентни доказ о заједничком лажирању података из 2001. године. У циљу пљачке и девастације Грчке су те лажне податке међународним финансијским институцијама предочили бивша грчка влада и америчка инвестицијска банка Голдман Сакс. Како је ЕСБ у поседу докумената о тим трансакцијама, а новинска агенција Блумберг је затражила од банке да ти документи буду јавно објављени, Европска централна банка је тај захтев одбила и Блумберг правду тражио на Европском суду правде у Луксембургу. Захтев је, наравно, одбијен.

Заправо, скандал је избио 2010. године, када се више није могло скривати право стање у Грчкој. Тада су се почели тражити кривци.

Иако је Блумберг веровао у праведну судску пресуду и да ће ЕСБ морати дати документе на увид, како би се дознале све нелегалне активности грчких власти, Голдман Сакса, ЕСБ и могућих других судеоника у овој финансијској уроти, која за последицу има пропаст Грчке, суд је пресудео како Европска централна банка неће морати објавити како је Грчка користила деривате и скривала свој дуг и одбацио “захтев за слободом информисања”.

Блумберг је тражио увид у двије унутрашње експертизе извршног одбора ЕСБ, за које је имао информације да су грчку дужничку кризу заједно произвеле двије раније највеће владајуће странке у Грчкој у спрези с ЕЦБ, грчким и немачки олигарси и индустријалци, најверојатније у договору с немачким властима и неизбјежним Голдман Саксом.

Грци су се “задуживали” да нису ни знали

Грчка национална банка 26. фебруара (вељаче) 2009. оснива подружницу Титлос ПЛЦ. Титлос пушта у промет одређену количину евра у обвезницама с роком доспијећа на наплату 2039. Издавање обвезница је плод договора грчке владе и Грчке националне банке, а могле су бити кориштене за кредитне активности само у “евросуставу”, што је, након консултација с ЕСБ, прихваћено и од централне банке “једне друге европске земље”.

Евростат 8. јануара (сијечња) 2010. јавно и први пут објављује “како је слабост грчког буџета последица погрешног извештавања од стране грчких институција о подацима који се односе на јавни дуг и државни дефицит”.

Даље, Евростат 24. вељаче 2010. говори о активностима на тржишту капитала 2001. које је обављала грчка влада и поручује како ће тражити додатна појашњења.

Група стручњака из ЕСБ 2. марта (ожујка) 2010. први пут истражује два документа, које Блумберг касније тражи судским путем. Ови документи су говорили о раздобљу до вељаче 2010. и извесно је да су исти они које поседује Евростат. Следећег дана, 3. ожујка 2010., документи су дани на увид извршном одбору ЕСБ.

У априлу (травњу) 2010. Евростат објављује податке за све земље Европске уније, те о њиховом јавном дугу, осим податке за Грчку, тврдећи “како се не може утврдити тачност одређених референтних вриједности”.

Блумберг у августу (коловоз) коловозу 2010. захтева да се подаци из два документа објаве јавно. Први документ садржи претпоставке и мишљења особља ЕСБ о утецају финансијских шпекулација на грчки буџет, а “утемељена су на непотпуним подацима доступним у вријеме састављања извештаја”. Други документ садржи опис трансакција Титлоса, којег је саставила ЕСБ, као и о могућем постојању других сличних трансакција. Према мишљењу суда, садржи и различите закључке који се односе на Грчку и “евросистем”.

Блумберг у јесен 2010. у више наврата тражи од ЕСБ спорне документе, тужи банку, али суд подсећа како ЕСБ може одбити објављивање сваког документа чији би садржај могао угрозити финансијску, господарску и монетарну политику ЕУ и земаља чланица. Међутим, ЕСБ мора објаснити конкретно, а не хипотетски, на који би начин ти интереси били угрожени објавом цитираних списа.

ЕСБ се правда како су информације које документи садрже у вријеме подношења захтијева од стране Блумберга “већ били застарјели”, али да би јавно изношење истих “ипак могло имати негативан учинак на осетљива финансијска тржишта и могли би заварати јавност”. Осим тога, захтев за објавом је одбијен и зато што су спорни документи у то вријеме били у рукама Европске комисије, како би она “извршила процену, а резултат процене би био објављен у право вријеме”.

Суд се сложио с тврдњом како су тржишта у то вријеме “била изузетно осетљива“, прије свега када је ријеч о Грчкој, “те да је сасвим јасно како се тржиште користи подацима објављеним од стране централних банака земаља чланица и да су њихове анализе од посебне важности”. Осим тога, суд тврди како информације у тренутку одбијања захтијева 2010. “нису ништа више од онога што је објавио Евростат, али сумња да би финансијска тржишта те податке тумачила као застарјеле, већ би њихова објава имала негативан учинак”.

Укратко, Европски суд правде у Луксембургу је дао за право Европској централној банци да легитимно може скривати податке под кринком “чувања интереса” међународних финансијских тржишта капитала. Осим тога, успело се избјећи појашњење око почетне улоге Голдман Сакса и тадашњих грчких власти у производњи грчке економске кризе, а све под патронатом Европске централне банке.

Наравно, ова одлука суда, будући да је Блумберг остао без конкретних доказа, улогу актера који су произвели грчки дуг је свела на ниво нагађања, а онда су медији почели ширити информације о “расипним и леним Грцима”, који су се сами довели у безизлазну ситуацију.

Како се извући из кризе?

Како би умањила произведени дуг, Грчка је кренула с продајом свих својих добара, енергетског сектора, транспорта, воде, универзитетата, заштићеног обалног појаса и других. Унаточ европском “кризном плану спашавања”, земља је све дубље тонула у економску кризу. У тој је ситуацији профит већином остваривао финансијски сектор, а обичним Грцима су “мере штедње” постале начин живота.

Драстични резови у јавном сектору су у почетку проведбе “кризног плана за спашавање Грчке” досегли ниво од око 40%. Посебно је погођен здравствени сектор, који је дословно уништен.

Без обзира на “кризни план спашавања” грчки дуг расте

Три године након првог европског “кризног плана” Грчка је и даље тонула у рецесију. Службено је незапосленост износила око 27%, што је три пута више него 2009. године, али та бројка не одговара реалном стању.

Наиме, та бројка не обухваћа младе који траже запослење након завршених студија, нити они који раде један сат недељно, а воде се као запослени. Нису убројани ни самостални занатлује који су тек затворили своје активности због банкрота. Тада су у центру Атине затворене бројне трговине. 63% младих до 25 година не ради, а грчки БДП је од 2008. пао за 25%, што је горе од “велике депресије” која је 1929. погодила Сједињене Америчке Државе.

“Грчка је на добром путу да постигне зацртани циљ, а то је поравнавање дуга, а земља би 2016. могла изаћи из рецесије”, усудила се при изради програма за “спас” Грчке изјавити директорица ММФ-а Кристине Лагарде. Као што видимо, то се није догодило.

Начин на који су ММФ, Европска Комисија и Европска централна банка то мисли постићи прелази границе здравог разума. Након зацртаног циља, а то је било смањити износ дуга на 124% у односу на БДП до 2020. године, европски финансијски генији су наводно “били изненађени када је он у 2012. износио 156%, а за 2013. се прогнозирао 175%”. Управо то и јест био циљ, што се види по актуалном стању, када је дуг 190% у односу на БДП земље.

Дакле, све “мере спашавања” за циљ имају повећати дуг земље, јер би у супротном случају, ако не умањили, барем зауставили даљи раст задуживања, због чега је нужно уводити нове резове јавне потрошње.

Одговор на изненађујуће лоше резултате програма за “спашавање” Грчке 2012. није требао дуго чекати. Директива је била да треба убрзати приватизацију, додатно смањити издвајања за јавни сектор, иако је било немогуће додатно резати у било којем дијелу и значило је гашење појединих грана, да би у недостатку алтернативе одлука била докапитализација банака!

Тада је започела продаја плинских компанија, а јавна телевизија ЕРТ је била “колатерална жртва” овог сулудог плана и њеним је затварањем створено још 2600 незапослених. Ипак, грчко правосуђе је поништило владин декрет о затварању јавне телевизије и до правоснажне пресуде су се привремено могли емитовати програме.

Компаније за електричну енергију и воду, гасне компаније, поморске и ваздушне луке, жељезнице, аутопутови, национална лутрија…, све је било на продају, а Грчка је до 2016. требала “уприходовати” 9,5 милијарди евра, што је у односу на дуг била кап у мору.

Приватизирао се чак и сектор прикупљања пореза, док су универзитети са 49% постали у власништву приватника, што је противно уставу земље.

2011. је дословно основан Фонд за продају јавних добара (ХРАДФ), који је на својој интернетској страници, као у туристичком каталогу, још увијек нуди плаже, шуме, пуста острва, путеве, марине, археолошка налазишта и друга добра богатим милијардерима.

“Hellenic Republic Assaet Development Found” је на Родосу нудео терене с обалом дужине 7 километара за срамотних 1,8 милиона евра.

У извештају из 2013. фонд посебно наглашава “како је уклоњено 69 законских одредби, административних и техничких, које су успоравале приватизацију и спречавале купце да с оним што купе раде што хоће”.

Агенцију за денационализацију, односно распродају грчких добара, води пет људи из финансијског сектора. Један од њих је био Јанис Емирис, некада директор развојне банке Алфаа банке. Он је имао двојицу “контролора” које су именовали Европска комисија и Европска централна банка. Ова група ужива апсолутну аутономију у вези одлука које доноси. Све што фонд заприми мора бити продано или ликвидирано.

Повратак у државно власништво није дозвољен и тиме је започела највећа распродаја у повијести човечанства. Да би апсурд био већи, за двије године приватизације у Грчкој се прикупило тек 2 милијарде евра, што тада није било 1% грчког дуга, данас још мање.

Приоритет – докапитализација банака

Будући да приватизација није могла умањити грчки дуг, који је 2009. износио 310 милијарди евра, а након свих резова и уступака финансијској елити у 2013. се смањио на 309 милијарди, земља је и даље тонула све дубље у кризу и отворило се питање како може изгледати нови “кризни план за спашавање Грчке”?

Грчка се од почетка требала “спасити од банкрота” новим кредитима, а обећавало се да ће један део дуга бити отписан, али само ако проведу “потребне реформе”. Приоритет у “спашавању Грчке” имају банке и страни инвеститори.

Добар део помоћи Грчкој је искориштен за докапитализацију банака. Банке нису имале довољно капитала, биле су у тешкој финансијској ситуацији и на рубу банкрота, изјавила је Селена Антонин, економска аналитичарка француске агенције ОФЦЕ.

77 % новца за помоћ Грчкој је завршило у рукама банака и инвестицијских фондова

Грчка је до 2010. примила 207 милијарди евра “помоћи” од Европске уније и ММФ-а, али су од тог новца 58 милијарди евра добиле грчке банке, а кредитори који су посуђивали новац грчкој држави су добили 101 милијарду и ријеч је углавном о банкама и инвестицијским фондовима. 77% помоћи није било намијењено грађанима, него, изравно или неизравно, финансијском сектору. У студији коју је провео “Attac Autriche” стоји како је само 46 милијарди евра дано јавном сектору, али у облику зајма. Дакле, приоритет такозване “Тројке” је био спашавање банака, а не Грка и грчке државе.

Капитализам пропасти

Грци се буне, али на крају владе, бивше и садашње, прихваћају мере штедње које ништа не рјешавају. Изгубљено је милион радних места у приватном сектору, што би било као да Француска одједном отпусти 6 до 7 милиона радника.

Прве три године финансијске “помоћи” и “мера за излазак из кризе”, којима је циљ био повећати, а не смањити дуг Грчке, одржано је 8000 протеата и штрајкова и није се догодило ништа. Све оно што је “Тројка” тражила, парламент у Атини је изгласао. Устав земље више ничему не служи. Чему уопште служи парламент? Ово више није ни капитализам, него пљачка народа који проживљава колективну трауму.

Ситуација у Грчкој страховито подсећа на “доктрину шока” коју је описала Наоми Клеин. Све се своди на то да се изазове криза на широкој скали и док су грађани још у шоку, државна имовина се распродаје комад по комад. При том се, прије брзинског изгласавања реформи, увијек штите приватни интереси, што и јесу одлике модерног дивљег капитализма.

За Грке је сасвим свеједно како ће се то звати, јер су они били и још су у шоку. Чини се да је коначни циљ испуњен, а све је почело уверавањем Грчке како су нужне структурне реформе, мере штедње и финансијска помоћ међународних кредитира и за годину, највише двије или три ће се земља спустити на разину “прихватљивог дуга”.

Голдман Сакс, ЕСБ, ММФ, Ангела Меркел, грчки и немачки олигарси и корумпирани политичари су цијелу шему испланирали до у најситније детаље.

Резултати су више него очити, али је створен мит о “лењим Грцима који су имали 13. и 14. плату и ишли у пензију с 55 година, а да ништа нису радили”. Уосталом , ови стереотипи служе и да би се међу осталим европским народима створио антагонизам и осећај одбојности према Грцима. Истина, Грци могу бити криви зато што на било који начин с политичке позорнице нису помели ПАСОК и Нову демократију, касније и Сиризу, који су уз горе наведене актере произвели постојећи дуг и пристали на “финансијску помоћ” која под тим уветима грчком народу није била нужна и од које није имао никакве користи.

Извор: logicno.com

Објавио: Србин.инфо

Ознаке: N.Babić, анализа, Голдман Сакс, Грци, Грчка, грчки дуг, приватизација, стране банке, страни инвеститори