Прочитај ми чланак

ЧАВОШКИ: О наводно унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији

0

Изгледа да је амерички потпредседник Мајк Пенс, приликом сусрета у Вашингтону, на неодољив начин упозорио Александра Вучића да је крајње време да учини оно што је раније обећао – да и де иуре призна сувереност и независност самозване државе косметских Арбанаса и допусти њено учлањење у све међународне организације, укључујући и Уједињене нације.

Дубоко забринут због овог неодступног налога, Вучић је већ у авиону на путу за Београд смислио да то изведе путем такозваног унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. То би био мање-више исти поступак који је већ користио приликом предлагања и избора председника Владе Републике Србије. Том приликом он је најпре питао све странке у владајућој коалицији, укључујући и властите „Напредњаке“, кога би оне предложиле. А када су сви ти страначки челници уистину поверовали да ће њихови предлози бити уважени, Вучић их је све изненадио.

Предложио је Ану Брнабић коју изгледа баш нико није поменуо. Чак је понизио све своје посланике тако што их је натерао да у Скупштини устану и јавно кажу за кога гласају, па су касније, нарочито у провинцији, морали да својим пријатељима и комшијама објашњавају како су могли да гласају за таквог кандидата.

Управо тако је Александар Вучић наумио да спроведе такозвани унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Стога је позвао све појединце, који држе до себе, да изнесу своје мишљење о томе како се може трајно решити косметско питање, укључујући и такве непромишљене глупости као што је стварање реалне уније (попут негдашње Аустро-Угарске) самозване косметске државе и Републике Србије. Уз то је наговестио који би му предлог највише одговарао тако што је јавно похвалио једног истакнутог појединца, који је изјавио да треба отклонити све спорове с косметским Арбанасима да наша деца никада више не би ратовала. А то би се могло постићи, како то моје знање међународних односа потврђује, само тако што би се без устезања прихватили сви захтеви косметских Арбанаса, укључујући и прикључење самозваној косметској држави Прешева, Бујановца и Медвеђе.

Па и то не би било довољно, пошто заступници Велике Албаније повремено помињу и Ниш. Притом Вучић унапред одбија да већ сада каже како он у појединостима замишља трајно решење косметског питања, него ће то рећи, као што је то већ учинио у случају предлагања кандидата за премијера, тек кад овај такозвани дијалог буде окончан, а сви изнети предлози буду стављени на његов сто.

Ако се добро сећам, док је још био у опозицији, он је и те како критиковао тадашњег председника Бориса Тадића што је свог поузданика Борислава Борка Стефановића послао у Брисел да тамо води противуставне, срамне и понижавајуће преговоре с представником самозване косметске државе. Отуда, када је он дошао на власт најпре као први потпредседник у влади Ивице Дачића, а потом и као њен председник, зар није било логично да најпре покрене унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па да тек по сабирању свих изнетих мишљења настави или не настави започети дијалог у Бриселу? Уместо тога, он је, не питајући било кога, наставио тај дијалог и извршио старе и потписао нове противуставне споразуме с том назови државом. И тек сада када је једино преостало, што ћу ускоро показати, да ту самозвану државу и де иуре призна, он је покренуо поменути унутрашњи дијалога.

Када је својевремено Томислав Николић, уочи другог изборног круга за председника Републике, од Војислава Коштунице и његове странке добио подршку под условом да решење косметског питања претходно изнесе на референдум, Александар Вучић, као други човек у Српској напредној странци, тај усмени јавни договор је сигурно прихватио. Изгледа да је он то сада заборавио. А и зашто би га обавезивао споразум неверног Томе из Бајчетине, који је овај склопио само да би се он, његови синови и цела породица обогатили, а он себи подигао цркву-маузолеј у којем ће он и његова жена, као ктитори, а можда и свеци бити сахрањени?

Дана 24. августа 2017 године Његова Светост Патријарх Српски, господин Иринеј, примио је делегацију Двери у којој сам се и ја налазио. Том приликом смо га запитали зашто се Црква није раније оглашавала док су вођени преговори у Бриселу и да ли ће пристати да учествују у поменутом дијалогу. Он нам је одговорио да не могу учествовати у том дијалогу доклегод сам Вучић не изнесе свој предлог о трајном решењу косметског питања, да би се тек онда Свети архијерејски синод и Свети архијерејски сабор о том предлогу изјаснили.

Бојим се да је Председништво САНУ прихватило захтев председника Републике да се у оквиру Академије разговара о Косову и Метохији, а да није тражило од Александра Вучића да најпре изнесе свој предлог за трајно решење косметског питања, да би тек потом ми о том предлогу, и само о том предлогу, износили своја мишљења, која би сигурно била различита. А предложени округли сто треба сазвати под кровом Академије само ако Вучић унапред пристане да на тај скуп дође, да бисмо могли да му постављамо питања, а по потреби и с њим полемишемо. Иначе, не видим зашто бисмо ми у Академији уопште састајали, кад скоро унапред знамо не само шта ће ко од нас рећи, него и да то што ћемо рећи уопште неће утицати на решење које ће Вучић напослетку сам предложити и спровести. Ја иначе већ сада, и без икаквог дијалога, знам какво ће то Вучићево решење бити.

Да бисмо то открили и разумели треба знати шта се заправо у овом тренутку, после практичког извршења свих досадашњих противуставних, погубних и срамних бриселских споразума, уопште може учинити по налогу страних чинилаца, а нарочито Вашингтона и Брисела. Ако се изузме уписивање наших косметских држављана и сународника у нове бирачке спискове, што је учинио и Патријарх Павле, блажене успомене, и излазак на прве косметске изборе по некаквом Уставном оквиру (Цонститутионал Фрамеwорк), с којим се и Војислав Коштуница сагласио иако се у њему уопште нису помињале тадашња Савезна Република Југославија и Република Србија, прва далекосежна и неодступна грешка било је довођење на Космет ЕУЛЕX-а уместо УНМИЦ-а, што су учинили Борис Тадић и Ивица Дачић, овај други у својству министра полиције, чиме је нарушена и битно ограничена примена Резолуције 1244, а Савет безбедности УН престао да буде искључиво надлежан за деловање међународних испостава на Космету.

После тога, а пре започињања и закључивања бриселских споразума, с косметским Арбанасима још увек се о нечему могло преговарати. У том тренутку било је бар десет српских општина у којима су се избори одржавали по српском Уставу и законима, у којима су општинске власти и сва јавна предузећа и установе поступали по српском Уставу и законима; било је неколико првостепених и један виши суд који су пресуђивали по српским законима; постојали су српски органи унутрашњих послова који су нашим држављанима издавали и продужавали личне и возачке исправе. Такође су у тим општинама деловале српске поште и банке, а фиксна и мобилна телефонија такође су биле српске. И што је још важнија, административна линија између Космета и остатка Србије могла се прелазити и пољским и шумским путевима, а да се за то није плаћала казна. Коначно, на тој административној линији између Космета и остатка Србије нису се наплаћивале царине и друге таксе.

После потпуног и често принудног спровођења свих споразума потписаних у Бриселу, на Косову и Метохији нема више ни једног трага српске државности. Сви избори (општински и парламентарни) одржавају се по уставу и законима самозване косметске државе. Наши сународници, доскорашњи српски држављани, могу гласати на овим изборима само с личним исправама те назови државе. Да би наши сународници, рецимо лица која су постала пунолетна, добили личне исправе и возачке дозволе с косметском адресом, морају се претходно уписати у књигу држављане те такозване државе. Негдашње српске судије и полицајци могу то и даље бити само ако постану држављани самозваног Космета и положе заклетву по косметским законима.

Наши сународници то наравно не би чинили да нису на то принуђени. Примера ради, директори и управници свих здравствених, школских и других установа присиљавају своје запослене да с одраслим члановима својих породица чопоративно излазе на све изборе, уколико желе да и даље примају плату из републичког буџета. А позиви после сваког дневника РТС-а да се шаљу СМС поруке за народне кухиње на Косову и Метохији нису довољни да прехране толико гладних устâ.

Ако се све ове чињенице пажљивије размотре, из њих несумњиво следи закључак да је влада Републике Србије де фацто признала сувереност и независност самозване државе косметских Арбанаса. О томе најуверљивије сведочи наплаћивање царине на државној граници између те самозване државе и остатка Републике Србије. А царина је још од Исуса Христа искључиво била приход централне државне власти, за разлику од мостарине, пијачнине, гробарине или пореза на непокретностима, који су најчешће приход локалних власти. Уз то наши званичници уопште не могу ногом ступити на тло Косова и Метохије, ако им то претходно не одобре косметске власти.

Како је, дакле, наша Влада већ де фацто признала самозвани Космет као суверену и независну државу, поставља се питање да ли се у преговорима с том назови државом још увек нешто може углавити, а да то не буде и њено де иуре признање, које подразумева и њен улазак у Уједињене нације. Моје познавање уставног и међународног јавног права уверава ме да између де фацто и де иуре признања нема ничега што би било веће од де фацто а мање од де иуре признања самозваног Космета. Отуда, ако Вучић заиста жели да нешто ново учини по окончању овог наводног дијалога, то је једино де иуре признање такозване државе косметских Арбанаса и њен улазак у УН. И ништа мање од тога.

Поставља се, међутим, питање да ли би и то било довољно. У овом тренутку нико од наших главара не помиње да су, зарад уласка у ЕУ, преузели обавезу да до 2019. године са самозваним Косметом закључе правно обавезујући споразум о нормализацији међусобних односа. Како, дакле, српска Влада то мора да учини, а косметске Арбанасе нико на то не присиљава, као што их не присиљава да и после четири године допусте образовање Заједнице српских општина, они могу захтевати да се у тај уговор унесе не само де иуре признање самозваног Космета као суверене и независне државе, укључујући и улазак њен у УН, него и признање Републике Србије да су њени војници и полицајци извршили над Арбанасима тешке ратне злочине, па и геноцид, за шта би се морала исплатити огромна одштета. А могли би захтевати и прикључење Прешева, Бујановца и Медвеђе својој самозваној држави. Наши главари ће вероватно рећи да то не долази у обзир, на шта ће косметски Арбанаси одмах узвратити да онда нема правно обавезујућег уговора о нормализацији односа, а тиме ни уласка Србије у ЕУ.

Напослетку се поставља питање због чега је Александар Вучић покренуо такозвани унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, када је до сада, укључујући и избор премијера, о свему сам одлучивао. Изгледа да овога пута за тако тешку и далекосежну одлуку, као што је де иуре признање самозваног Космета, хоће да подели одговорност са свеколиком српском јавношћу и њеним најугледнијим установама, укључујући и Српску православну цркву и Српску академију наука и уметности.