СРБИЈА ДОБИЈА ЕСКАДРИЛУ „МИГОВА“ — остала су још само два корака

26

Договара се набавка најмање четири, а највише шест „мигова“ из Белорусије, али цео посао мора да аминује Руска Федерација. Уговор би требало да буде склопљен почетком 2018.

Као авионске бомбе пљуште ових дана вести о куповини авиона МиГ-29 из Белорусије. Поједини медији тврде да ћемо од те земље купити чак 12 авиона. Иако ће се највероватније радити о условима куповине који су далеко повољнији од тржишних, реална слика о потребама наше авијације и економској моћи Србије потпуно је другачија.

© Sputnik/ Александр Вильф

Како Спутњик сазнаје, Србија преговара о набавци још четири, а највише шест ловаца, а аранжман ће бити организован на сличан начин као куповина „мигова“ од Руске Федерације.

Србија ће после ремонта и дубинске модернизације постојећа четири и шест мигова који су у октобру стигли из Русије имати десет ловаца „4 плус генерације“, времешне, али авионе какве имају Немачка, Француска, Велика Британија и Италија.

Зашто онда Србија купује додатне „мигове“ и зашто баш од Белорусије?

Војни аналитичар Александар Радић објашњава да је наша формацијска ескадрила бројала 16 авиона, толико их је имала некадашња 127. ловачка авијацијска ескадрила, која је са летелица МиГ-21 преоружана на „двадесетдеветке“ 1987. године. „Чак и у земљама које су најбогатије и имају најбољи кадар, исправност авиона је далеко од идеалног, зато ме не чуди вест о новој набавци“, каже Радић.

„Иако се ти подаци крију, готово да нема земље која у оперативном стању има више од две трећине авиона. Увек су ту летелице које су тренутно неисправне, које су на одржавању или редовном прегледу. Увек постоји раскорак између броја авиона на папиру и реалног стања. Ескадрила која нама треба, да би се ефикасно одржавала, било би добро да буде што ближа пуној формацијској попуни, а то је шеснаест или четрнаест авиона. То би било оптимално са становишта обуке и оспособљавања кадрова и одржавања компоненти авијације“, каже Радић.

Преговори о куповини ових „мигова“ трају више од годину дана. Белорусија има квалитетан завод за одржавање авиона, а успела је да развије и модернизовану варијанту „двадесетдеветке“ која има другачију опрему у односу на руску верзију чувеног ловца.

Саговорник Спутњика каже да је, с обзиром на скроман војни буџет Србије, потребно добро размотрити да ли је исплативије да се узимају само платформе у основној верзији или модернизоване летелице.

„Основне платформе се донирају, али је услов да се ремонт и сви други радови спроведу у Белорусији. Ако купимо старе моделе, руске ’мигове‘, ремонт ће се вероватно радити у 558. авијацијском ремонтном заводу у Белорусији, као што у организацији ремонта ’мигова‘ који су већ стигли из Русије и наша постојећа четири авиона учествује руски РСК ’МиГ‘“, каже Александар Радић.

Он за Спутњик објашњава и зашто је председник Александар Вучић, помињући ову набавку, нагласио да је о њој разговарао са председником Белорусије Александром Лукашенком, али и са првим човеком Русије Владимиром Путином.

„Ако се купују белоруски авиони, то је могуће само уз подрушку руског матичног произвођача, јер коме год да су Белоруси досад продавали наоружање, а често су продавали вишак авиона и остале технике из времена Совјетског Савеза у треће земље, увек је на крају потписник уговора морала да буде руска фирма. Без подршке Москве не могу да се узму ’мигови‘ или било шта друго у Белорусији“, објашњава овај војни аналитичар.

Он додаје да сарадња са Белорусијом датира дубоко у прошлост, да је у њој било различитих идеја, посебно око развијања електронских уређаја.

„Са Белорусима имамо лепе односе у сарадњи око одржавања ’мигова‘. Они су нам, што нигде није забележено, помагали у време санкција. Кад год је требало, њихов 558. авијацијски ремонтни завод из Барановича био је ту да помогне“, каже саговорник Спутњика.

Куповину „мигова“ додатно компликује чињеница да је реч о различитим подваријантама и серијама авиона, чије је одржавање најлакше ако је компатибилно, али и да не треба заборавити да су ови авиони за Војску Србије прелазно решење до неког вишенаменског авиона будућности. Зато је изузетно важно проценити колико пилота можемо да обучимо у наредном периоду, каже овај одличан познавалац руске и српске авијације.

„Нама је сада главни проблем заправо кадровски. Потребни су пилоти, технички официри и подофицири. Да би се организовала обука, да би се ти авиони одржавали, мора да постоји неки минималан број авиона, а максимални одређују новац који имамо и људски ресурси“, закључује Радић.

Кад је у питању посао са Белорусијом, ради се о тајним преговорима, чије детаље врх државе није желео да открије новинарима. То је специфично, с обзиром на то да, на пример, суседна Хрватска није имала ниједну поверљиву набавку из војног буџета, а потрошња новца из војног буџета Руске Федерације такође је транспарентна. Русија, чак, објављује прецизне податке о вишегодишњим плановима развоја наоружања. 

  • samo war
    • Т. Горски

      A зашто то ?
      Да од старих непријатеља добијемо „пријатеље“ а од старих пријатеља да направимо нове непријатеље?
      Као да нам није доста „старих непријатеља“ од којих никада нисмо успјели направити пријатеље?

    • моћни Ђоле Јанговић

      Је ли „чајник“, јел се ти то од Кима јављаш путем интернета? ..:)))
      Како заобилазиш цензуру?

  • E. Lirsch

    Putin i mindzousti akrep rade pod ruku na predaji kosmeta… Ovim polovnajcima (ku….rcu vredni) mazu narodu oci. Nek oboica zavucu u debele zadnjice sve polovnjake.

  • mare

    Da ne dobijemo eskadrilu patkica.

  • Igor

    Где су сада противници Србије српског народа и српске напредне странке.

    • Неле

      На месту председника и премијера и осталих, укључујући и СПС и вођство СНС ( има и ту поштених који још нису запослени ).

    • БилиПитон

      Шта је, нестало струје па се не видите. Ето су ту у српској нардној странки.

    • Неле

      Видећу где сте кад буде референдум о промени Устава и избацивања Косова и Метохије из оне преамбуле коју вам је сместио Воја, онај други не овај још увек ваш самозвани војвода. Уколико и буде тог референдума, тј. уколико ваш велики Србин не призна Кососво* самоиницијативно после намештеног „дијалога“.

    • mare

      Kakve veze ima sns sa narodom, nikakve.

    • Igor

      Са твојим Албанским народом нема али је зато српска светиња

    • Grom

      Jel to ona ista“svetinja“koja je brze-bolje pobegla iz Srbije zbog nemastine,i to
      bas u mandatu vaseg Fir…pardon vodje?

  • ngoinformer2

    Dubravka Stojanović

    Na konferenciji „JUGOSLOVENSKO ISKUSTVO I BUDUĆNOST REGIONA“

    13. i 14. oktobar 2017 u Beogradu

    Panel: Istoriografija o Jugoslaviji: interpretativne kontroverze i mogućnosti njihovog prevazilaženja

    Prošlo je već više od 20 godina od raspada Jugoslavije i završetka rata, ali ta država ostaje važna, ako ne i ključna tačka prošlosti koja služi za definisanje sadašnjosti u svim bivšim republikama. Jugoslavija je taj idealni „drugi“, onaj prema kome na najpouzdaniji način može da se konstruiše identitet današnjih država nastalih na njenim razvalinama. Kao i u drugim konstrukcijama sećanja, i u ovom slučaju najmanje je važna istorijska realnost, a presudnu ulogu u procesu formiranja današnje slike o njoj imaju sadašnje političke potrebe u državama-naslednicama. Zbog toga je način na koji se u javnosti predstavlja Jugoslavija jedan od najpreciznijih instrumenata pomoću kojih možemo da merimo današnje političko stanje i raspoloženje.

    U ovom referatu pokušaću da uporedim odnos prema Jugoslaviji u novijoj srpskoj istoriografiji s slikama te države koje možemo naći u srpskim udžbenicima istorije. Zbog kratkoće vremena držaću se dominantnog toka istoriografije, iako ona nikako nije jednodimenzionalna i monolitna. Naprotiv – ona je pluralna, u njoj postoje uporedni tokovi koji su pokretali i pitanja modernizacije, društvene, kulturne istorije, istorije ideja ili sećanja i svakodnevice, među kojima smo dobili hvale vredne rezultate. Ipak, ovde ću se držati dominante produkcije, jer je moj pokojni kolega Miroslav Jovanović, u svojoj knjizi Kriza istorije, procenio da svega 8% istoriografije nakon 2000 godine pripadaju inovativnijim metodološkim pravcima, dok je za sve ostalo rekao da je srpska istoriografija samozadovoljno zatvorena u klasični istoricizam neorankeovskog tipa. Što se udžbenika tiče potrebno je reći da su oni sve do Zakona iz 2010 bili pod monopolom Zavoda za izdavanje udžbenika, da je dakle postojao samo jedan odobreni udžbenik, zbog čega su bili najčistiji predstavnici „zvaničnog sećanja“, s pečatom Ministarstva prosvete.

    Ići ću hronološkim redom. Prvi svetski rat i stvaranje Jugoslavije opsežno su analizirani tokom 80ih godina i mislim da je baš u tom pitanju postignut najveći naučni napredak u delima A. Mitrovića, Đ
    Stankovića, Ljubinke Trgovčević ili Dragoslava Jankovića. Uporedo s tim, istih godina počela je i književna obrada tog istorijskog razdoblja, koja je za cilj imala mitologizaciju uloge Srbije u ratu i stvaranju Jugoslavije. Od Vremena smrti do Knjige o Milutinu stvarana je mitska, samoviktimirizirajuća slika Srba kao neshvaćenih heroja palih za pogrešan cilj, za Jugoslaviju.

    Ovo istorijsko razdoblje je od kraja 80ih bilo potisnuto kao istoriografska i književna tema, otvarajući prostor Drugom svetskom ratu, o čemu će kasnije biti reči. Istoriografija se sve do danas toj temi nije vratila, s izuzetkom jednog broja knjiga proizvedenih 2014 povodom 100 godišnjice, koje su bile ili svečarskog karaktera, ili obračun s Kristoferom Klarkom ili pokušaji naknadne pseudonaučne potvrde Ćosićevih stavova. O stvaranju Jugoslavije više nije bilo reči.

    Međutim, iako se naučna istoriografija više tim pitanjima nije bavila u udžbenike istorije napisane nakon 2000 godine nisu ušli postignuti istoriografski rezultati, već upravo slika stvorena u književnosti. Navešću nekoliko citata da bih to ilustrovala: udžbenik iz 2002, u tipično ćosićevskom
    patetičnom stilu veličanja smrti: „Ispod potištenosti i velike tuge, srpski narod je skrivao nadu i veru u ratni preokret(…) mnogobrojni pojedinci koji su u smrt išli mirno, junački ili demonstrativno ležerno, pokazivali su neprijatelju koliko ga preziru….Smrtna kazna izgubila je svaku efikasnost i delotvornost. Smrti se niko nije plašio“ ili, još jedna Ćosićeva ideja, u udžbeniku iz 2005: „Srbija je omogućila ostalim jugoslovenskim narodima da, formiranjem jugoslovenske države, napuste stranu poraženih i da se priključe pobednicima. Srbija je u novu državu uložila sopstvenu državnost, tradiciju, za nju žrtvovala trećinu stanovništva, diplomatski iznela jugoslovenski program i sačuvala
    jugoslovenski prostor od komadanja“. Takav stil i takvi zaključci nisu proizašli iz dela Đorđa Stankovića ili A Mitrovića.

    Što se tiče Kraljevine Jugoslavije, ona je iz istoriografije gotovo nestala i izuzev nekoliko značajnih dela koja se bave pretežno društvenom istorijom, njene kontroverze prestale su da zanimaju srpsku
    istoriografiju. Za razliku od Kraljevine, ključno mesto i u revizijama istorije i u promena udžbenika doživeo je Drugi svetski rat i slika Jugoslavije u njemu. Na mesto žrtve broj jedan je umesto prethodno neupitnih partizana-ratnika došao srpski narod, i to u prvom redu onaj u NDH, što je od kraja 80ih korišćeno za proizvodnju novog rata s Hrvatima. Na drugom mestu, Drugi svetski rat bio je potreban da bi se ideološki prevrednovala sadašnjost i da bi rehabilitovana ona strana među kolaboracionistima koja je postala uzor novog vremena. Već tokom devedesetih godina među tada mlađim istoričarima formirana je tada jedna marginalna struja koja u svojim radovima pokušavala da promeni uloge koje su u ratu igrali četnici i partizani. Ideološki naklonjena četnicima, ta struja
    proizvela je ne mali broj radova koji su predstavljali čist primer istorijskog revizionizma. Istovremeno, ostatak istoriografije je u potpunosti napustio Drugi svetski rat, sve do jednog broja doktorata poslednjih godina, tako da se „novo, chetnic friendly tumačenje“ našlo kao jedino nasuprot nekadašnjoj istoriografiji socijalističke Jugoslavije, što je stvorilo opasan vakum.

    U taj vakum ušli su udžbenici koji su izašli neposredno po padu Miloševića, kad je upravo ta grupa istoričara dobila monopol na pisanje školskih učila. Tako su oni, svoje viđenje Drugog svetskog rata pretočili u potpuno izmenjeno sećanje, koje je s odobrenjem Ministarstva prosvete postalo nova,
    zvanična istina. Sve je u njima bilo promenjeno, a kolaboracija je postala isključivo partizanska, kao i zločini. I u ovom slučaju se može utvrditi da je na udžbenike više uticao „Nož“ Vuka Draškovića, nego prethodni istoriografski rezultati. Fokus je pomeren i stavljen na zločine izvršene tokom 1944 i 1945 čime je postignuto više ciljeva – od brisanja četničkih zločina do guranja zločina iz 90ih u drugi plan. Na top listi zločina na prvo mesto izbili su oni partizanski.

    Najveći broj doktorskih disertacija, monografija, zbirki dokumenata i članaka objavljen je poslednjih godina o socijalističkoj Jugoslaviji. Opšte karakteristike srpske istoriografije odnose se i na najveći deo te produkcije. Main streem istoriografija, tradicionalistička i neorankeovska, fiksirala se u prvom redu na diplomatsku istoriju i to uglavnom shvaćene bilateralno, bez ikakvog konteksta i opštijeg razumevanja globalnih kretanja. S izuzetkom jednog broja knjiga koje su nam donele važna saznanja o društvenoj, kulturnoj, ekonomskoj istoriji ili istoriji sećanja u tom periodu, najveći deo
    produkcije doprineo je pukom gomilanju činjenica, što nas nije približilo poznavanju Jugoslavije. Naprotiv, ta reciklaža arhivskih fondova i deskriptivno množenje stranica kao da je tu upravo da se ključna pitanja Jugoslavije ne bi postavila.

    S druge strane, kondenzovana slika socijalističke Jugoslavije koju možemo naći u udžbenicima objavljenim posle 2000 veoma je interesantna za tumačenje. Komparativno istraživanje udžbenika svih država nastalih na tlu Jugoslavije pokazalo je da je slika najnegativnija u Hrvatskoj i u Srbiji. Opšta slika koja se formira preko srpskih udžbenika, slika naroda žrtve, prevučena je i preko slike socijalističke Jugoslavije, pa se u udžbenicima mogu naći poznate teze iz Memoranduma SANU o eksploataciji Srbije, o njenom neravnopravnom položaju, o pokrajinama koje su podelile njenu teritoriju i o stalnom separatizmu drugih republika koje su težile da unište Jugoslaviju.

    Ono što je za naš današnji skup najvažnije je činjenica da slika socijalističke Jugoslavije pre svega ima funkciju opravdavanja sopstvene pozicije u ratovima 90ih, koji su prikazani kao isključivi rezultat i posledica prethodnog, komunističkog i jugoslovenskog perioda. Time se u potpunosti aboliraju nacionalne i nacionalističke elite koje su na vlast došle krajem 80-ih i koje su pokrenule rat u ime svoje ideologije. Drugim rečima, za rat se optužuje komunizam, a ne nacionalizam; ustav iz 1974, a ne oni iz 1990-e. Time je Jugoslavija poslužila za indulgenciju današnjih država, a komunizam za ideološku indulgenciju nacionalizma. Tim zamenama teza odvajamo se od mogućnosti da razumemo te ratove i njihove uzroke, pa vrata za ponovo upadanje u istu grešku ostaju otvorena.

    Ono što posebno brine je činjenica da se u današnjim udžbenicima istorije uzroci ratova objašnjavaju identičnim argumentima koji su korišteni da bi se rat ideološki proizveo. Dakle, distanca od više od 20 godina od kraja rata nije donela ništa novo, a društva se nisu pokrenula od onog trenutka kada su ušla u rat do međusobnog istrebljenja. U srpskim udžbenicima jedino objašnjenje je ono koje je davao i Miloševićev režim – da su Jugoslaviju srušile separatističke republike, u prvom redu Slovenija i Hrvatska, a da je rušenje počelo već s uklanjanjanjem Aleksandra Rankovića i počecima federalizacije države: „Njegovom smenom (Rankovićevom) zbog navodnog (podvukla DS) prisluškivanja Tita, započeo je proces razgradnje Jugoslavije, uz sve veće tendencije Slovenije i Hrvatske kao osamostaljenju“. Time se raspad Jugoslavije smešta u vreme socijalističke Jugoslavije, a ovim izrazom „navodno“, Ranković se predstavlja kao još jedna nevina srpska žrtva, čime se dodatno utvrđuje mitska martirska matrica. Od tog trenutka pa na dalje se
    izvodi prava linija, koja ide preko nemira na Kosovu 1968, u Hrvatskoj 1967-1971, Sloveniji 1969 i na kraju presudnog udarca Jugoslaviji – Ustava 1974. U svim tim događajima prikazuje se separatizam jugoslovenskih republika i pokrajina i njihova tobožnja stalna namera da sruše Jugoslaviju, koju, po tom narativu, srpska strana brani. Federalizacija se vidi kao suprotstavljena srpskim nacionalnim interesima. Drugim rečima, glavna odgovornost leži na nacionalizmima drugih naroda, dok se srpski nacionalizam ne pominje kao uzrok raspada, već se srpska politika predstavlja kao neshvaćena poslednja odbrana i zaštita zajedništva, što je bila osnovna matrica Miloševićeve propagande.

    Ovaj vrlo skraćeni i nužno površni pregled trebalo je da pokaže da je glavni tok istoriografije propustio da se bavi ključnim temama za razumevanje zajedničke države. Istovremeno, teme koje su se pokretale bile su tu bilo da bi pomerile fokus, pa su tako srpske žrtve u Prvom svetskom ratu zamenile kompleks pitanja oko stvaranja Jugoslavije, a zločini počinjeni 44-45 potisnuli kompleksnost onoga što je Branko Petranović s pravom zvao revolucija i kontrarevolucija. Istorija socijalističke Jugoslavije umesto socijalnih, privrednih, zdravstvenih, obrazovnih i velikih spoljno političkih tema svedena najvećim delom na puku bilateralu. Istovremeno s tim zatomljavanjem važnih pitanja zvanična istorija, ona koju sve generacije u obaveznom režimu školovanja moraju da prime ili nije bila pod uticajem stvarnih istoriografskih rezultata ili je u svest đaka ulivala mitska, književna ili čak čaršijska tumačenja. Time se pokazuje da na konstrukciju sećanja prošlost ima najmanje uticaja. Jugoslovenska kriza, rat i današnje antijugoslovenstvo uticali su na odnos prema Jugoslaviji više od samih događaja 1918-1991. Istorijska nauka nije želela da primi svoju odgovornost kritičke discipline, pa ni onda kada su najstrašniji zločini iz 90ih pred nju ulimativno postavljali taj zadatak. S druge strane, nastava istorije se dokazala kao produženje rata drugim sredstvima ili predvojnička obuka koja mnogo više učestvuje u pripremi novog rata nego prevazilaženju starog.