ПАТОЛОШКА МРЖЊА: Геноцид над Србима у источној Босни и Херцеговини 1914-18.год.

11

Чим је аустроугарска влада упутила ултиматум Србији, започело је у Босни и Херцеговини хапшење и интернирање српског цивилног становништва.

У пограничним срезовима према Србији и Црној Гори аустроугарске власти су муњевитом брзином извршиле мобилизацију да би тако предуприједиле било какав покушај отпора или побуне. Затим су почели масовна хапшења и интернирања становништва у унутрашњост или у злогласне логоре широм Монархије. Најпознатији аустроугарски логори за Србе били су Арад, Коморан, Шопроњек (Нежидер), Кечкемет, Туроњ и други широм Монархије, а у Босни Добој, Жегар код Бихаћа и многи мањи логори. Тако је прве концентрационе логоре на тлу Европе формирала Аустро-Угарска 1914. године за Србе, чак и за жене и дјецу.

Према непотпуним подацима из 1918/19. године у арадском логору било је 3323 особе из Босне и Херцеговине, осим Сарајева, за које нису достављени подаци, а В. Ћоровић наводи податак о 5500 сужњева од којих је скоро половина помрла у логору. Први транспорт од око 600 Срба: људи, жена и дјеце, већином српских породица претходно експатрираних из Босне и Херцеговине, а које су похватане послије Макензенове офанзиве на Србију и Црну Гору и нешто србијанских војника, отпремљено је у добојски логор 27. децембра 1915. године. До краја рата, само кроз овај логор прошло је преко 45.000 људи, жена и дјеце из Босне и Херцеговине и Србије. Живећи у нељудским условима, интернирано становништво је масовно умирало изложено сваковрсним тортурама, тешким физичким пословима, глади, невремену и заразним болестима. Према подацима које износи В. Ћоровић, само у току једног мјесеца, априла 1916. године, у добојском логору умрло је 643 дјеце, а према забиљешкама свештеника Славка Трнинића у току 1916. и 1917. године у овом логору сахрањено је преко 1000 дјеце испод десет година старости. Према непотпуним и фрагментарним подацима, у Шопроњеку је једно вријеме било преко 8000 логораша, у Бихаћу око 8000, у Требињу преко 2500 и тако даље.

Да би што боље очистиле погранични појас од српског живља, аустроугарске власти су један дио становништва депортовале у унутрашњост, а један дио протјерале. По наредби Земаљске владе од 7. октобра 1914. године искључени су из поданства и конфискована је имовина онима који се без дозволе босанске владе налазе у иностранству, а ако су под сумњом да раде против Монархије. Та мјера посебно је погодила све оне који су побјегли из Босне и Херцеговине након офанзиве српске и црногорске војске. Породице тих људи протјериване су преко границе без игдје ишта. Само у требињском крају протјерано је становништво из 952 дома, опљачкано 619 кућа, попаљено 400, а у затворе и логоре отјерано преко 5000 лица.

Перо Слијепчевић је израчунао да су за само мјесец дана аустроугарске власти протјерале из Босне и Херцеговине 5260 српских породица и конфисковале им имовину. Све ове мјере имале су и дубљу позадину и сежу још у вријеме од прије окупације Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, а коријени су им у настојању аустроугарских власти да дуж Дрине што више ослабе српски етнички елемент, а оснаже католички и муслимански, како би на тај начин и физички раздвојиле српски народ с једне и друге стране Дрине. Рат је аустроугарским властима пружио јединствену прилику за етничко чишћење Подриња и Источне Херцеговине од српског становништва. Осим тога, одлуком да један дио конфисковане имовине Срба може бити подијељен „лојалном“ локалном становништву, доносио је нову међусобну мржњу између православних с једне те муслимана и католика с друге стране.

Поред тога, муслиманско становништво дуж Дрине и из Новопозарског санџака, које се борило на страни аустроугарске војске приликом њене офанзиве, бјежало је или је пресељавано по Потјорековим наредбама у унутрашњост из такозване „ратне зоне“, приликом наступања српске и црногорске војске на те просторе. Ратне операције на том простору умножавале су патње цивилног становништва, а поготово што су наступање црногорске војске понегдје пратиле пљачке и паљевине, а понекад и одмазда над заосталим муслиманским становништвом, посебно шуцкорима и њиховим породицама. У почетку је Потјорек био против досељавања муслимана из Новопазарског санџака у Босну и Херцеговину, али је убрзо у томе увидио могућност дефинитивног рјешавања српског питања у Босни и Херцеговини и то насељавањем ових избјеглица на имања протјераних српских породица из Подриња.

Да би у потпуности обезглавили и национално дезоријентисали српски народ у Босни и Херцеговини Аустро-Угари су схватили да му, прије свега, морају уништити интелигенцију. Први се на удару нашао национално ангажовани дио интелигенције, на чијем раду су почивала културно-просвјетна, спортска и омладинска удружења као носиоци просвјетног, културног и друштвеног уздизања народа и борбе против свеопште заосталости и сиромаштва.

Први су, наравно, били политички експонирани Срби, а посебно припадници средње националне генерације и омладинци. Већ првих дана рата ухапшени су сви они који су на било који начин били политички и национално ангажовани, па чак и муслимани који су се у националном погледу осјећали као Срби. У прво вријеме они су служили као таоци, да би затим некима било суђено на велеиздајничким процесима, а неки су одведени у већ помињане злогласне логоре. Свој живот у злогласном логору у Араду завршио је и идеолог „Народове“ групе Ристо Радуловић. У арадском логору умро је и Авдо Сумбул, секретар „Гајрета“ и један од истакнутих Срба муслимана, као и многи други истакнути појединци. Из истих разлога, страдали су масовно и православни свештеници. Од 343 парохијска свештеника, колико их је тада укупно било, послије атентата 1914. године седморица су стријељана, 56 је оптужено или осуђено, 156 је отпремљено у логоре или узето у таоце, што значи да је више од 65% православних свештеника у БиХ изгубило слободу, а тортура над њима настављена је и у току рата, па је тако ријетко који српски свештеник остао на слободи.

Међутим, српска интелектуална и политичка елита у Босни и Херцеговини највише је десеткована серијом велеиздајничких процеса. Најпознатији је био Бањалучки велеиздајнички процес против 156 најугледнијих Срба из Босне и Херцеговине. Процес је трајао од новембра 1915. до априла 1916. године, а на њему је суђено седморици чланова Сабора, 24 професора и учитеља, 21 свештенику, осморици студената, а остали су били трговци, чиновници, и угледни сељаци. Оптужница их је теретила за сарадњу са Народном одбраном чији је циљ био уједињење Босне и Херцеговине са Србијом. Као коловође су оптужени Васиљ Грђић и Саво Љубибратић, а као чланови и повјереници Народне одбране у БиХ, још 121 оптуженик.

Посебно је суђено руководству СКПД „Просвјета“ као и руководству осталих српских културних, просвјетних, привредних и спортских организација. Чак 16 оптужених, на челу са Васиљом Грђићем било је осуђено на смрт, 81 на робију, а 51 оптуженик је био ослобођен. Осим овог процеса одржана је и читава серија других велеиздајничких процеса, укупно 17, на којима је суђено различитим генерацијама и различитим социјалним структурама српског народа у Босни и Херцеговини. Серија судских процеса није заобишла ни средњошколску омладину.

Први процес одржан је ђацима у Бањој Луци и на њему је суђено 27 ђака, двојици професора и директору школе. У Сарајеву је 1915. године, на казну затвора од 1 до 12 мјесеци, осуђено 8 омладинаца и 2 грађанина из Мостара. У Травнику је одржан највећи процес против школске омладине на коме је 65 омладинаца суђено у предмету против Виктора Рупчића и другова, а у Бихаћу је суђено 40 ђака тузланске гимназије у процесу Тодору Илићу и друговима. У Травнику је, такође, суђено десеторици припадника Српско-муслиманске организације, коју су чинили српски оријентисани ђаци муслиманске вјероисповијести. Групи омладинаца из Требиња суђено је у Тузли.

Осим припадницима средње и омладинске генерације Срба у Босни и Херцеговини суђено је и старијој генерацији бораца за црквено школску аутономију, а међу њима и „оцу Босанске Виле“ Николи Кашиковићу и његовим синовима, затим Григорију Јефтановићу, а 1917. године и Војиславу Шоли. Ови процеси, осим практичног обезглављивања српског националног покрета имали су и своју политичку позадину, али и практични циљ да се за избијање рата оптуже српске националне организације из Босне и Херцеговине, а преко њих, доказујући директну везу са Србијом, да се за избијање рата оптужи Србија.

Дакле, ово су све били начини на које је Аустро-Угарска монархија проводила своју „цивилизаторску“ мисију у Босни и Херцеговини и на Балкану.

  • milan popovic

    evo slike Pogroma kojije poceo na Srbe u Austro-Ugarskoj monarhiji:Bosna Hrvatska 1914

    Pogrom po Bosni unisteni fijakeri i kola srpska i radnje razbacana roba pravi pogrom!

    http://www.bilder-upload.eu/show.php?file=49ecf8-1512392932.jpg

    http://www.bilder-upload.eu/show.php?file=fb4fa3-1512393005.jpg

    http://www.bilder-upload.eu/show.php?file=2694b1-1512393048.jpg

    Ovo je unistavanje u Dubrovniku Hrvati unsitavaju imovinu i pale camce opremu sokolskog sportskog drustva“Car Dusan“Pale i zgradu!Ovo direktno prenosi hrvatski ILUSTROVANI LIST!

    http://www.bilder-upload.eu/show.php?file=fc018b-1512393137.jpg

  • Marinos Ricudis

    Ово је текст Драга МАСТИЛОВИЋ –
    нов 30, 2017.године
    Од 1. децембра 2017. године, престаје са радом Фонд стратешке културе.
    http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/obavestenje-za-nase-citaoce/

  • Лесандар Матједонски

    Не могу да знам да ли је истина све што пише у тексту али то што данас знамо то је да ова фотографија није оригинална већ да су две спојене фотографије. Једна са обешеним Србима, обешени од стране усташа, ван Србије, негде у Хрватској а друга фотографија је била слика како се аустријски војници спремају за неку операцију у Србији. Ту монтажу направили су Енглези, и појавила се у свим западним и србским новинама тада времена када је Аустрија послала Србији ултиматум да ако не потпише да Аустрија може без визе да улази на сав простор Србије, да тражи такозване ”сараднике атентата у Сарајеву”, да аустријска војска и полиција може користи све путеве Србије, да може да претресе било коју државну или приватну кућу да тражи ”бегунце” оптужени за злочин у Сарајеву или било кога који је као сарађивао са извршиоцима атентата у Сарајеву, интелектуалном или материјаном помоћу атентаторима, да може да улази, излази или пролази кроз Србију са оружјем и да Србија нема никакву легалну надлежност на шта ти аустријски војници или полицајци раде и да ако би током тих акција убили недужног држављанина Србије, да ниједан војник нити полицајац Аустрије не одговра пред судом Србије већ само пред судом Аустрије итд… мање више то је изгледало 100% као оно што НАТО тражио од Милошевића након бомбардовања, да би престали да бомбардују Србију. Тада влада Србије није потписала, нормална ствар. А да би Енглези били сигурни да Србија не потпише, јер Енглези су желели рат по свакој цени у Европи, правили су овакве монтаже да би Срби били уплашени ид онда сигурно не потпишу никакав споразум. Иронично је да скоро 90 година касније, Србија јесте потписала скоро идентичан документ али још гори, да ЕУ и НАТО могу све оно што је Аустрија тада тражила али да Србија и тотално уништи капацитет своје војске и да преда целу економију, индустрију, медије, културу, све је отишло у руке страних банака и инвеститора, већина инвеститора и банака су баш из Аустрије. То су тако неке ироније историје које, зна се, ако не научимо од прошлости, осуђени смо да понављамо и то нам се и десило. Нисмо ништа научили од Првог нити од Другог Светскод Рата, пошто смо у оба случаја веома брзо праштали западним силама и Тита није никад стварно желео да СФРЈ буде добар савезник са Русима. Први задатак Енглеске Титу је био раскинути са Русијом, и за тај потез је СФРЈ добила огромне паре и лепо смо живели 45 година. Али то је био пакт са ђаволом а ђаво увек дође да ти наплати, никад не заборави шта му дугујеш, он памти као слон.

    • Бели Орао

      Реко` крено са паламуђевином, а оно одличан коментар. ))
      Добро дошао или добар ти нови надимак. )

    • Marinos Ricudis

      Нажалост, од 1. децембра 2017. године, престаје са радом пројекат српске странице Фонда стратешке културе.

    • Бели Орао
    • Marinos Ricudis

      Da nazalost.

    • Бели Орао

      Пречица за ћирилицу.

      alt па куцни по десној широкој стрелици сок се не појави. Код мене је два пута после енглеске латинице. )

    • Лесандар Матједонски

      НН. (-:::: Није мени била намера да мењам надимак али пошто дуго нисам кометарисао, ја изгубих податке старог налога дискуса па направио нови. Драго ми је што сам толико провидан, то је добар знак, то значи да сам аутентичан, не мењам мишљење тек тако лако!! Поздрав и хвала.

    • Soko Sokolov

      http://jadovno.com/srbi-iz-bosne-i-hercegovine-u-vrtlogu-prvog-svjetskog-rata/#.WiT8_9Dia9I
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:471733-Planovi-Austrougarske-Za-Srbe-logori-i-odredi-smrti

      Има и много трагова о страдавању Срба из БиХ у I св. рату, ово су само два. Скоро нико и не спомиње наша страдавања, а ми смо у сва три ова рата „дебело“ страдали. Многе су побили, неке покатоличили, а неке протјерали. Свако само види своје жртве, а нас и наше жртве су скоро сви „бацали“ на маргине свих ових догађаја, чак смо и проглашавани издајницима, кукавицама и узурпаторима.

  • Marinos Ricudis

    од 1. децембра 2017. године, престаје са радом Фонд стратешке културе.