Прочитај ми чланакЖивимо у временима велике несигурности. И великих промена. Западна цивилизација налази се пред можда највећом кризом у својој историји. На хоризонту времена све су јаснији злослутни знакови. НАТО гомила војску на границама Русије. Покушај војног пуча у Турској.
“Хуманитарне интервенције” западних земаља предвођених САД у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији оставиле су за собом стотине хиљада мртвих и милионе унесрећених. Обојена револуција гурнула је Украјину у хаос, рат и безнађе. Европа, живећи од једног до другог терористичког напада стрепи пред новим избегличким таласом.
А само педесетак година раније све се чинило другачије. Године иза Другог светског рата означене су као тријумф западног система вредности. И коначна победа рационализма и материјализма. Стандарад је растао, медицина је пронашла лекове за многе болести, физичари су открили тајне атома и нуклеарне бомбе, астронаути летели на Месец. Ону улогу коју су у Средњем веку имали свештеници и Црква преузели су научници и научна заједница. Но, десетине година које су уследиле црном су бојом премазале ружичасту слику света из холивудских филмова шездесетих. Нове неизлечиве болести, нови ратови, природне катастрофе и перманентна претња нуклеарним холокаустом учинили су да библијска слика апокалипсе више не изгледа као стара религијска прича, већ изгледни сценарио краја западне цивилизације и целог човечанства.
Има ли наде за људски род? Како излечити запад? Налази ли се тај лек ближе него што смо спремни да поверујемо?
Отпловимо сада десет миленијума уназад. На Дунаву смо, у Ђердапској клисури где се након велике катаклизме људско друштво подиже из пепела. Мрачан је то свет, ресурса је мало, две трећине становника Северне Америке умрло је насилном смрћу. Чак и жене и деца. Слично је и у Европи. Свугде, осим на Дунаву или Пишону како га назива Библија. Тамо (или боље речено овде) се развија прва људска цивилизација, бар у овом последњем кругу. Далеко пре Сумера, Египта, Индије и Кине на Балкану цвета величанствена култура. Њен је епицентaр подручје недалеко данашњег Београда, а у концентричним круговима шири се све до Алпа на западу, па и даље, Јадрана на југу, Црног Мора на истоку и руских степа на северу. Назовимо је Винчанска цивилизација по једном од бројних локалитета где је оставила своје трагове. Археолошка, генетичка, лингвистичка, антрополошка, палеоботаничка, метереолошка, остеолошка, културолошка истраживања помажу нам да склопимо мозаик давне прошлости, проникнемо у начин живота и слику света древних Винчанаца и препознамо њихово наслеђе које и данас живи у нама, око нас и кроз нас.
Када су археолози пред стотињак година размакли прве наслаге земље са давно уснуле Винче нису могли да верују да је на Дунаву постојала тако развијена цивилизација. Мотиви на керамици, фигуре, олтари, прикази божанстава показивали су велике сличности са хеленистичком културом, па је њихов закључак био да се овде ради о некој непознатој грчкој колонији из периода око 500 година пре нове ере. Како су тек били изненађени када су разне методе датирања утврдиле старост на локалитетима од Лепенског вира до Винче, Старчева, Данила и Бутмира за најстарије слојеве чак 10.000 година пре нове ере, па све до пре 2500 године пре нове ере за најмлађе, када Винчанска цивилизација нагло нестаје. Закључак је био толико невероватан, да га многи домаћи стручњаци до данас немају храбрости изрећи на глас: Винча није била колонија Грчке и Рима, него су грчка и римска цивилизација настале на развалинама Винче!
ВИНЧАНСКО ПИСМО – ДАР ЦИВИЛИЗАЦИЈИ
Harald Haarmann, водећи светски експерт за древне језике и културе један је од оних који не само да је то јавно изрекао, већ и написао у својој књизи “Загонтека Дунавске цивилизације – откриће најстарије културе у Европи”. Његов рад, као и истраживања бројних других страних научника о овој теми готово су потпуно непознати широј јавности на нашим просторима.
Иако је данас јасно да је Винчанска цивилизација била прва цивилизације Европе, а можда и света. Да су најстарији точак, календар, кућа са централним грејањем нађени овде на Балкану. Да само један локалитет у Србији има више фигурица него читав свет у том периоду. Да је у само једној гробници у Бугарској нађено више злата него у целом свету за ту исту епоху.
Амерички лингвист Shan Winn и светски признати палеолингвист Радивоје Пешић успели су на темељу фрагмената из Винче да реконструишу прво познато људско писмо. Прво топљење руде и први рудници нађени су у Србији и Бугарској. Први астрономски опсерваториј нађен је у Македонији. Винча је без сумње била технолошки напредна и развијена цивилизација која је свој утицај ширила широм света.
Писмо и рударство Винчин су дар човечанству. Оно што је још фасцинантније од технолошке развијености тог друштва је његов начин живота, схватање света и човекове улоге у њему.
ВИНЧАНЦИ У ПОТПУНОМ СКЛАДУ СА ПРИРОДОМ
Какво је то друштво било, које је две хиљаде година живело без рата и сукоба?
Из наше данашње перспективе чини се помало бајковито. Али археолошка ископавања не откривају ни оружје, ни трагове рата, него налазе натписе међу којима и онај најстарији, мото Винче: Живот је љубав! Пут Винче био је пут љубави. Винчанац је ишао упоредо са природом, читао знакове у звездама, биљкама и облацима бивствујући тако у сталном складу и суживоту са целом биосфером. За њега је читав свет био свет.
Зато су и њихова насеља била уклопљена у природу, чак су и храмове градили тек незнатним интервенцијама у природи, у неко брдо или планину која је већ својим изгледом и позицијом рефлектовала слику неба и односе сазвежђа на њему. Ништа није припадало човеку, човек није био охоли господар над природом, лудачки концепт поседовања којим је запад опседнут Винчанцу је био стран. Он је природу користио као пријатељ, без нарушавања баланса, док данашњи човек природи приступа као диктатор који је експлоатише и уништава.
ВИНЧАНСКИ УМ КАО ОРГАНИЗАМ, СЛАВА ЈЕ НАСЛЕЂЕ
Западни ум размишља у скоро дуалистичким категоријама, добро – зло, исправно-неисправно, награда-казна. Винчанац је прихватао само једну интегрисану стварност у којој су чак и различитости и привидни поремећају део једне веће целине, једне космичке хармоније.
Стварност је попут матрице саткане од свести, све појаве и сви људи су повезани, али не као у данашњем западном друштву насилно униформисани, већ је сваки од тих пробуђених појединаца не губећи своју индивидуалност био укључен у заједничку мрежу међуодноса. Све везе биле су аналогије, свака појава рефлектовала се у другој појави, одговарала другој појави, подударала се са њом и све то заједно чинило је живо поље међусобно повезаних и испреплетених нити.
Ум западњака је цинични, математички ум, које стварност посматра парцијално и фрагментално, зато је неспособан за нове пробоје и истинске искораке у науци.
Винчански ум је квантни ум који активно учествује у креацији, ради квантне скокове и нове парадигме. Цинични ум запада види само узрочно-посљедичне везе, квантни ум Винче уочава смисаоне везе, ум запада анализира и разграђује, винчански ум реинтегрише и синтетише јер свуда види свепрожимајуће јединство.
Насупрот западњачком друштву које је уређено као механизам, винчанско друштво је било организам. Насупрот насилне борбе за опстанак, начин живота Винче био је симбиоза.
Свој поглед на свет Винчанац је најбоље изражавао кроз симболе и култове. Жена је била основни симбол. Култ жене и мајке био је примарни култ. Друштвено уређење било је матријархално, породица ћелија друштва, а жена је имала средишњу улогу у породици. Велика богиња мајка била је симбол свету женствености, жене као принципа живота, рађања и љубави, персонификацију мајке природе и земље од које човек живи.
Када су Грци преузели винчанске богове, задржали су назив за богињу земље Гаиа, Гаја, она која све узгаја, гоји и гаји. Винча је живела у садашњем тренутку, у исто време свесна својих нераскидивих веза како са биљним и животињским светом, тако и са прецима. Зато је сваки дом у Винчи на огњишту имао фигуре предака. Култ предака је хиљадама година опстајао међу Словенима, а и данас се код Срба одржао у виду славе.
Славе су уско повезане са још једним култом Винче – оним гостпримства и служења. И сама душа је гост у овом телу (од туда и ријечи гхост и геист за духа у енглеском и немачком), а понекад нас и божанство може посетити посредно, преко госта.
ВИНЧА И ВРЕМЕ
Поимање времена било је циклично, коло године се сваке зиме изнова окретало, на зимски солстициј рађао би се млади бог, божић и велика борба између њега и бога подземља би опет почињала. Измене годишњих доба, пољопривредни радови и празници одражавали су то борбу, односно велика борба бога светла и бога таме била је приказ свакодневног живота. Оргијастички култови били су везани уз радове у пољу. Почетак и крај радова прослављао се кроз играње кола, уз песму и плес који су завршавали трансом, а често и кориштењем халуциногених биљака под водством шамана, друида и вештица.
Крајем јесени покопавали би бога вегетације, а задњег дана године, спаљивао се бадњак као симбол деда, родоначелника заједница. Паљење бадњака уједно је било и ритуално понављање, партиципирање у божјем стваралачком чину и помоћ сунцу да поново засија. И као што сунце умире у властитом огњу, тако и човек мора умрети у огњу, кроз огањ прелази у онај свет, где га чека бог огња, Агни. Смрт је био повод за прославу, а не туговање, одлазак у други ниво и димензију постојања.
![]()
ВИНЧАНСКА КУЛТУРА КАО ТАЧКА СПАЈАЊА МИКРО И МАКРО КОСМОСА
Људска заједница уређена је тако да одражава космички ред – како на небу, тако и на земљи, како горе, тако доље. Мање одражава веће, свет изнутра онај спољашњи. Структура атома структуру соларног система, а структура соларног система структуру атома. Мрежа неурона мрежу галаксија, а мрежа галаксија мрежу неурона. Човек је у поретку свемира налазио своје место као тачку у којој се спајају микро и макро космос. Винчанска парадигма је више од пуког теоретисања, филозофије или чак религије, она је пут и ход. Увијек нова и актуелна, врхунски код иницијације срца, буђења и постојања, јер не стоји у времену и простору него сама ствара време и простор.
Управо је винчанска мисао омогућила човеку да се извуче из беспомоћности и постане активан учесник у у ткању нити стварности. За разлику од култура које су обожавале неразумљиве природне силе или деспотских царстава која су се клањала човеку, Винча је вибрирала у савршеној равнотежи, зато је упоредо развијала и технологију и уметност и духовност.
СТРАШНИ ГЕНОЦИД ПРЕДАКА ЗАПАДЊАКА – СКОРО ИЗБРИСАЛИ СТАРОСЕДЕОЦЕ ЕВРОПЕ
Ето, тако је изгледала Еуропа док су је насељавали њезини индијанци – Словени. Да, Словени. Управо су преци данашњих Словена, ти древни Винчанци у неолиту живели чак и у западној Европи. То потврђују независно једна од других разне гране науке, пре свега генетика, лингвистика, археологија и митологија. Пре неких 4500 година преци данашњих западњака провалили су са истока и у страшном геноциду готово избрисали те староседеоце Европе. Део их се спасио бежећи на Британска острва, други у врхове Динарског ланца, а трећи су побегли према Русији и Азији, где су чували и са колена на колено преносили винчанску ватру.
Нама је данас тешко да повежемо западну Европу и Словене, али треба се само подсетити да су још у средњем веку Словени чинили већину становништва источне Немачке, па делимично и Данске.
ЈЕДИНО ВИНЧАНСКИ УМ ПРЕВАЗИЛАЗИ СВЕ РАЗЛИКЕ И АПСУРДЕ
Западна цивилизација кренула је другим правцем. Картезијанска методологија, научна материјалистичко-редукционистичка анализа и рационалистички емпиризам темељи су западне мисли. Не може се негирати да је такав приступ дао резултате у неким областима, као што се не може негирати да није способан ни за нови искорак ни за решење свих оних проблема које разарају западно друштво. Чак и они постулате који су се вековима чинили неупитни, време, простор, узорчно-последичне везе и индвидуланост у светлу данашњих научних сазнања су пољуљани. Време и простор квантна физика и теорија релативитета су окренути наглавачке, психологија је срушила идеју да људска мотивација зависи само о узрочно-последичних веза.
Модерна физика и молекуларна биологија увеле су на велика врата у научни дискурс појмове попут неодређености, непредвидљивости, насумичних елемента и спонтаних, неочекиваних мутација. Са откривањем колективне подсвести и колективног несвесног индивидуалност је постала упитна.
Релативизовањем узрочно-последичне везе релативизован је и морал, а западњачки ум непособан да сагледа стварност као целину нашао се у брисаном простору, без својих темеља, без циља и смисла окренуо се голом егоизму и хедонизму које не само да појединца нису могли задовољити, него су га чинили још несрећнијим и отуђенијим. Запад је тонуо у аутодеструктивност и суицидалност, истовремено ширећи насиље свуда по свету. Друштво се никад неће одрећи аутомобила, мобилних телефона, комфора и забаве, нити би то одрицање било у духу Винче.
И као што је некад давно Винча помирила рационално и имагинарно, материјално и духовно, технологију и магију, ритуал и филозофију – једино Винчански ум може превазићи све разлике и апсурде, не тако да их негира, него да их захвати у концентричним круговима и нађе њихово место у широј слици.
НАСЛЕДСТВО ВИНЧЕ ЈЕ ЗЛАТО КОГА НИСМО СВЕСНИ
Прича каже да је неки човек у Аустралији годинама тражио злато у реци. Разочаран, изградио је кућу од речног блата и у њој умро у беди. Када су рођаци дошли да га сахране открили су да су зидови његове куће пуни злата. Умро је у сиромаштву, не знајући да је окружен златом. И наследство Винче је злато, а ми га нисмо свести.
У западњачкој људождерској култури смрти, где комшија комшију не познаје, где се браћа не виде и не чују годинама, Винча је данас потребнија него икад.
У тим прадавним временима Винча је била нови почетак. У савременом свету, Винча би могла бити последња прилика, златна кућа човечанства.
ИЗБОР: ЗАПАДЊАЧКА КУЛТУРА СМРТИ или ВИНЧАНСКА КУЛТУРА ЉУБАВИ
Никола Тесла измислио је 21.век у технолошком смислу. А само Винча може дати прави смисао и бити духовна парадигма новог доба. Пророк са Корчуле, Миле Дупор, говорио је да ће будућност припасти Словенима или је неће бити. Највећи амерички видовњак, спавајући пророк Edgar Cayse написао је: “Русија је нада човечанства”. Уз све позитивне доприносе, ни наука, ни New Age ни модерна филозофија запада нису донеле решење, јер нису долазиле из словенског, Винчанског миљеа, него из западњачког. Данас, на почетку трећег миленијума човечанство има прилику поновно да изабере: западњачка култура смрти или Винчанска култура љубави. То су две опције, нема трећег царства!
