Прочитај ми чланакОслобађање Ал-Букамале постала је још једна прекретница која означава почетак нове фазе у сиријском сукобу. Исламска држава је изгубила све важне градове, које је контролисала у Сирији, постајући само терористичка група, а не терористичка држава.
Терористичка група још увек контролише нека села на подручју између Ал-Букамала и Деира Ез Зора, део границе између Сирије и Ирака, део кампа за избеглице Џармук у Дамаску и делове територије у близини Голанске висоравни које контролише Израел.
Многи чланови Исламска државе сада беже из земље у покушају да дођу до сигурних уточишта широм света. Преостали терористи ће бити укључени у герилски рат против сиријске владе и снага под контролом САД-а.
Сада, Сирија би могла бити подељена у 7 сектора под контролом различитих странака:
Сиријска влада, коју подржавају његови савезници – Иран, Хезболах и Русија, контролише највећи део земље, укључујући градове Алепо, Хама, Хомс, Деир Ез Зор, Дамаск, Латакиа, Аас-Суваида и Тартус. Међутим, џиновски џепови, који су као ничија земља, унутар подручја под контролом сиријске државе, представљају сигурну претњу. Ситуација је нарочито компликована у источној Гути и кампу за избеглице Џармук. док џепови Баит Џин, Џајруд и Растан су релативно мирни.
Ситуација је компликована у Дараји где је Хајат Тахрир ал-Шам (раније Џабхат ал-Нусра, сиријски огранак Ал-Каиде) и његови савезници контролисали део главног града покрајине. Споразум о де-ескалационој зони Русије и САД у јужној Сирији омогућио је да се тамо смањи интензитет борби између зараћених страна. Упркос овоме, с времена на вријеме долазило је дооружаних сукоба у граду Дараа и близу Голанских висоравни.
Исламисте у јужној Сирији углавном подржавају Јордан, САД и Израел. Тел Авив често користи тензије у тој области да оправда своје ударе против сиријских снага и описује своју подршку локалним милитантима као хуманитарну помоћ тамошњем становништву. Интересантно је напоменути да Израел нема никаквих проблема са војском Калид ибн ал-Валид, која је повезана са Исламска државаом, која делујеу близини својих снага.
Подручје Ат-Танф на граници са Сиријом и Ираком контролише коалиција предвођена САД и неколико група Слободне сиријске армије (ФСА) које подржава САД. Јединице ФСА су концентрисане око америчког гарнизона на Танфу и у оближњем избегличком кампу. САД кажу да јој је потребан овај гарнизон у борби против Исламска државе, док у ствари то спречава Сирију и Ирак да користе аутопут Дамаск-Багдад као линију снабдевања. Америчке снаге реагују са ваздушним нападима и гранатирањем на било какве покушаје Сиријске арапске војске (САА) да дођу до Танфа.
Североисточну Сирију, укључујући градове Ракка, Табках, Хасаках и део Камишли, контролишу сиријске демократске снаге (СДФ) под контролом САД. Курдске милиције ИПГ и ИПЈ су језгро СДФ-а, а странка Курдске демократске уније (ПИД) де факто контролише ову област. Значајан број америчких војних објеката и трупа у овој области су важан фактор који доприноси поверењу у СДФ-а. Неке агресивне СДФ изјаве против Дамаска могу послужити као илустрација ове чињенице.
Северозападну Сирију такође контролише СДФ. Међутим, утицај САД-а у овој области је нижи, а локалне курдске милиције одржавају боље војне односе са сиријско-иранско-руским савезом. Такође се суочавају са већим притиском Турске и њених пунктова.
Турска и про-турске милитантне групе контролишу део граничног подручја, укључујући Ал-Баб, Азаз и Џарабулус, у северном делуј Сирије. Анкара има јаку позицију и проурски милитанти су се више пута сукобљали са члановима СДФ-а близу Тал Рифата.
Турске снаге су такође распоређене на контактној линији са СДФ-ом у провинцији Идлиб. Међутим, готово целу покрајину и даље контролише Хајат Тахрир ал-Шам (ХТС). То значи да су Анкара и терористичка група постигли неку врсту споразума о распоређивању турских трупа. Анкара активно користи различите милитантне групе да врши притисак на курдске снаге, за које се види да су део Радничке партије Курдистана (ПКК). ПКК делује у Турској и на северном делу Ирака и већ дуго тражи оснивање независне курдске државе.
Сукобии различитог интензитета између ССП и ХТС-а су у току у северном и североисточном делу Хаме од октобра. Ово јасно показује да споразум о де-ескалацији Идлиб-а не функционише на терену што отвара могућност очекиваних офанзивних операцију САА против исламиста након што Исламска држава буде избачена из преосталих села у долини Еуфрата. Према про-владиним изворима, ССП је већ започео премештање елитних јединица из Деира Ез Зора у Хаму.
Стручњаци сматрају да средњорочни циљ ССП-а треба да даље прошири безбедоносну зону дуж аутопута Итриа-Канасер-Алепо и да ослободи Абу ад-Духур. Ово ће омогућити скраћење линије фронта, повећати концентрацију трупа и опреме на на линији сукоба када такозвана опозиција одлучи да је вријеме за преговоре.
E. #Syria: #ISIS released footage of the #AbuKemal Battle (3rd day). 4 #ATGM|s visible, against bulldozers, a tank & a BMP (wiped out). pic.twitter.com/t9pDmdM5Jx
— Qalaat Al Mudiq (@QalaatAlMudiq) 10. новембар 2017.
Још једна могућа врела тачка је Дараа. Локални исламисти ће наставити своју војну активност у граду ако виде да су њихови колеге у Идлибу постали мета велике операције ССП-а.
Сада Русија, САД, Турска, Иран и Сирија повећавају своју дипломатску активност како би пронашли начин који би омогућити рад на проналажењу коначног политичког решавања кризе. Сви имају ограничен свој утицај на терену, али и неке контрадикторне циљеве. Ово компликује ситуацију, поготово услед недостатка стратешке визије из САД-а која, према америчким стручњацима, нема дугорочну стратегију за Сирију. Америчка елита и њихови израелски и саудијски колеге посебно су незадовољни јачањем положаја Хезболаха и Ирана.
Ако стране не буду у могућности да пронађу заједнички језик у блиској будућности, конфликт може лако довести до нове рунде насиља.
Обрада и превод на српски – Србин.инфо
