ИВО ГОЛДШТАЈН ПИШЕ ЗАГРЕБАЧКОМ КАРДИНАЛУ: Зашто ћутите о исторојским неистинама

1

Зашто ћутите, кардинале ... о историјским неистинама и мржњи што се шире из Гласа Концила, о бискупима који поздрав “За Дом спремни”сматрају родољубним, о жупнику којега је обрадовала смрт мојега оца?

– Поштовани господине надбискупе, узорити кардинале!

Пошто сте у септембру (рујну) 2009. посетили логор Јасеновац, мој покојни отац Славко написао Вам је писмо те га је објавио у Јутарњем листу.
 

 

Он је тај Ваш чин поздравио, али одмах и зажалио што до споменика Камени цвет нисте дошли. Из Музеја сте заиста пошли према споменику и крипти, али сте стали на пола пута, разгледали сте макету логора, а затим се окренули и вратили. Пропустили сте изразити пијетет жртвама на месту где то треба учинити – над криптом под којом леже остаци погубљених.

Мој се отац запитао – зашто нисте отишли до краја.

“Ваши су сарадници објашњавали да су Вас већ очекивали у Петрињи, да сте каснили већ готово пуни сат, да сте морали испустити нешто од предвиђених обавеза. Наравно, објашњење је крајње неумесно. Aко се из протокола већ жељело нешто испустити, зар се баш ‘морало’ испустити оно битно, средишњи чин целог ходочашћа – долично поштовање невиним жртвама?” Оценио је да је оно што сте учинили “врједан историјски корак Католичке Цркве у Хрватској и Вас као њезина предводника” те Вам пожелио да, како сте дошли “само до пола једног племенитог пута”, тај пут “вредно наставите”.

У септембру (рујну) ове године, прије готово два месеца, умро је мој отац.

Реакције на његову смрт биле су страшне: наиме, жупник Хварске жупе дон Мили Пленковић објавио је на Фејсбуку да га је “обрадовала вијест да је умро др. Славко Голдштајн. Драго ми је да је један мрзитељ Хрватске нестао с позорнице овог свијета. Ипак му од срца желим покој вјечни и да му Јахве буде милосрдан судац. Његово ће му милосрђе бити јако потребно обзиром на море лажи што их је (свјесно и намерно) ширио под кринком знанственог ауторитета. Тим је лажима плански срамотио Хрватску и хрватски народ. Из Библије знамо да Јахве мрзи лаж”, поручио је дон Пленковић.

Дон Пленковић се убрзо испричао, али не нама, покојниковим ближњима, него Цркви и верницима. Искрено, овако ми је лакше јер, да се испричао нама, нетко наиван могао би помислити да је уистину зажалио и да се покајао.

На вест о смрти мога оца интернетом се развила и разлила мржња као да је пукла канализацијска цев: “Лазов и лицемер цели живот се трудио да оцрни Хрвате и цели хрватски народ кода смо сви били усташе”, “Један смрад мање”, “све је јасно, Хрватска је изгубила једнога великога непријатеља”, “Хвала драгом Богу једна дивна вјест.”, “Хајде!? Умро Пантелија!? Богу хвала! Био је шовинист (жидовски и орјунашки) и расист, а не човјек вриједан спомена.”, “пошаљите га у сарајево,хрватску никада није волио колико југославију,тита и комунизам. у сарајеву је све то ин ,а тамо је и рођен. замисли молим те да се покопа мрзитељ хрватске у независној држави хрватској. није кршћански ово што чиним,али све лажи и сво зло које је нанио мом народу су овиме,бар мрвицу компензиране ,боже опрости ми у име свих невиних убијених којима се овај лик исмијавао,величајући њихове крвнике.”, “будалас који је цијели живот провео ширеци антихрватску пропаганду и лажи по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од немацких нациста”, “Говнар стари триба је давно умрит”, “Један чифут мање!!!!”, “ТAЈ ШТО ЈЕ ОДAПЕО ЈЕ ЈУГОСЛAВЕНЦИНA ФУЈ СМЕЋЕ AНТИХРВAТСКО ЈЕБО ГA ТИТО”, само су неке од изјава (намерно сам оставио све правописне и друге грешке, као и све типфелере и верзале).

Многи су коментатори били згрожени, многи су се људи, који су се представљали као истински вјерници, такође згражали. Тих су ми дана на улици прилазили посве непознати људи и изражавали сућут те тврдили да су као Хрвати и католици запрепаштени исказаном мржњом. Истовремено, није се јавио нито из црквене хијерархије. Била је то, како је један од коментатора истакнуо, “језива тишина”. Како човека из Цркве може и смије обрадовати нечија смрт?

Тада сам схватио, господине Бозанићу, да Вам морам писати ја! Да Вас у том писму морам упозорити на чињеницу да не само да у Јасеновцу, како Вам је зажелио мој отац, нисте отишли до краја него да сте се заједно с добрим дијелом Цркве вратили километрима натраг.

Цели чланак можете прочитати у новинскоме издању новога броја Глобуса!

  • Неле

    Господине, џелат је на овај начин прекорио тадашње колеге што Вашег оца нису убили на време и што им је „измакао“.