СЕКС РЕВОЛУЦИЈА 1917: Русија умало добила кабине за вођење љубави на улицама

1

Међу руским револуционаркама много је упечатљивих личности, а једна од њих је Александра Михајловна Колонтај. Прва жена министар у историји, друга у историји жена амбасадор, теоретичарка међународног феминизма, а уз то и лепотица. Да не говоримо о слави коју је стекла као идеолог сексуалне револуције.

Управо њој, традиционално, али погрешно, приписују ауторство познате теорије о „чаши воде“. 

Отац јој је био генерал, а мајка из породице фабриканта. Девојачко презиме јој је било Домонтович. Имала је одлично домаће образовање: говорила је неколико страних језика, одлично је познавала књижевност, лепо је цртала. Њена сестра је била у то време позната оперска певачица Мравина, а њен даљи брат, песник „сребрног века“ Игор Северјанин.

У младости је блистала у монденском друштву, успевајући да заведе многе мушкарце. Неки нису имали среће, па су се убили. Одбила је да се уда за императоровог ађутанта, изабравши сиромашног официра, војног инжењера Владимира Колонтаја. 

Пет година касније оставила је и њега (узгред, с малолетним сином) — због револуције… И других мушкараца. Њих је у Александрином животу било много, а многи од њих су били истакнути бољшевици. Рецимо, Александар Шљапников, народни комесар за рад, или Павел Дибенко, народни комесар за поморство.

Ако се има у виду да је и сама Александра Колонтај након Октобарске револуције постала народни комесар за државни надзор, намеће се закључак да је међу члановима кабинета стално „мирисало на љубав“.

Прича се да се једном приликом, када се Дибенко и Колонтајева нису појавили на једном важном саветовању владе —заљубљени су отпутовали на Крим, заборавивши на обавезе — Лењин нашалио: „Сматрам да стрељање није довољно строга казна. Предлажем да их осудимо на то да буду верни једно другом током пет година“. За Александру Колонтај би то била заиста сурова казна. Лењин је добро познавао своје министре.

Пут Александре Колонтај од монденских салона до бољшевичке владе није био без препрека. У раној младости је „боловала“ од либерализма, под утицајем једног од својих педагога. Тек у време када се удала, љуљајући бебу, читала је Лењина. Његови радови су је привлачили, али је Александра Михајловна изнутра била веома слободна жена, тако да је чак и Лењин за њу био само поштовани лидер, никако идол.

Бољшевизму, такође, није пришла одједном. Напустивши мужа и сина 1898. године, Александра Колонтај се упутила у Швајцарску, где се уписала на Циришки универзитет, како би слушала предавања Хенриха Херкнера, у то време познатог професора политичке економије. Годину дана касније преселила се у Енглеску да би изучила раднички покрет. 

Лењин или Плеханов

Године 1901. упознала се с Георгијем Плехановом, који је на њу оставио изузетно снажан утисак. Тек 1905. године први пут се сусрела с Владимиром Лењином.

Његово гледиште се Александри Михајловној учинило као убедљивије од Плехановљевог, али јој се овај други више допадао као човек.

Због тога, када се руска социјалдемократија распала на бољшевике и мењшевике, Александра Колонтај није пришла ни једној, ни другој фракцији, јер није могла да бира између Лењина и Плеханова.

Дуго је живела у емиграцији, где се зближила с најауторитетнијим вођама светске социјалдемократије, као и с познатим сифражеткињама.

Женски покрет увек је привлачио Александру Колонтај, која је, написавши многе радове на ову тему, најзад постала и једна од главних теоретичарки феминизма. И то не само у Русији. 

Пре Првог светског рата Александра Колонтај била је блиска многим Лењиновим опонентима, и с десног, и с левог крила. Ипак, њени и Лењинови ставови о светском рату су се подударили, због чега се приближила бољшевицима. После Фебруарске револуције вратила се у домовину, постала члан Извршног комитета Петроградског савета и, за разлику од многих, одмах подржала Лењинову политику хитне пролетерске револуције. 

Љубав као чаша воде

Као министар је запамћена само по једном. Према налогу Народног комесаријата за надзор, 1918. године одред црвеногардејаца покушао је да одузме стамбене просторије митрополита Манастира Александра Невског у Петрограду. Према одлуци Владе, тај простор је требало да буде претворен у дечје прихватилиште. Верници су се, међутим, успротивили. Жртва ових догађаја био је протојереј Петар Скипетров, кога је смртно ранио један црвеногардејац. Управо су ови догађаји послужили као разлог да патријарх Тихон анатемише безбожнике-бољшевике. 

И пре и после револуције Александра Колонтај је била самостална фигура. Изјашњавала се против Брестовског мира. У периоду Кронштадске побуне тражила је од Лењина објашњење: „Другови су чекали одговор на догађаје који се дешавају у совјетској радничкој Русији, догађаје грозне, који обилују последицама. Очекивали смо да ће у партијској средини Владимир Иљич открити, показати суштину, рећи какве мере Централни комитет предузима да се ови догађаји не понове. Владимир Иљич је заобишао питање о Кронштату“. Она је од вође тражила немогуће: јасан одговор на питање како да се у исти кош сместе власт народа и диктатура пролетеријата. 

Лењин није одобрио ни покушај Александре Колонтај да однос према сексу заснује на марксистичкој тачки гледишта. Она је тврдила да „мања уштогљеност у комуникацији полова непосредно проистиче из основних задатака радничке класе“. Њен наводни аргумент је био да размена емоција и сексуална блискост јесу природне људске потребе, исто као и узимање течности. Она је од Лењина тражила да се на улицама отворе кабине за вођење љубави, јер је секс физиолошка потреба, коју треба задовољити као и потребу за водом.

Лењин је, судећи по мемоарима Кларе Цеткин, прокоментарисао ову идеју саркастично: „Наравно, жеђ захтева задовољење. Али зар ће нормалан човек, у нормалним условима, лећи на улицу у блато и пити из баре? Па чак и из чаше чији је руб дотакло на десетине усана?“ Његов закључак је гласио: „Хвала за такав марксизам“.

Несугласице у вези с Брестовским миром, сексуалном револуцијом и Кронштатом нису, међутим, утицале на однос вође и Александре Колонтај.

Када је заједно са Шљапниковом стала на чело радничке опозиције, она и Лењин су се коначно разишли. Истина, Лењин се ускоро удаљио од посла, а на чело партије је дошао Јосиф Стаљин, који је Шљапникова стрељао, док је Александра Колонтај од 1922. до 1945. радила на дипломатском пољу. Била је амбасадор у Норвешкој, Мексику и Шведској. И то добар амбасадор. 

Размишљајући много о слободној љубави, Александра Колонтај о „чаши воде“, ипак, никада није говорила. То су речи Шопенове пријатељице, чувене Жорж Санд. А и то, ако је веровати успоменама Франца Листа. Ова формула се на бољшевике, наравно, може применити. Иако није реч о сексу. 

Педантно разрадивши питање преузимања власти и лако решивши питање цене људског живота, они истовремено нису имали ни најмању представу о будућности. Или, тачније, замишљали су је исто онако смутно, као и средњовековни утописти. Ова кратковидост Лењинову гарду ипак није узнемиравала. 

Преузимање Зимског дворца у Петрограду за њих је било исто као испијање исте те чаше воде. Разарање до темеља старог света, а потом… Видећемо.

Европски образована, идејно поткована и изнутра ослобођена Александра Колонтај написала је причу „Брзо“. Година је 1970. Нема ни богатих, ни сиромашних, у целом је свету победио комунизам, реч „рат“ је заборављена, радни дан је два сата. Грациозне девојке с плетеницама и безбрижни момци у живописној одећи. „Не живе у породицама, него су расељени на основу узраста. Деца су у ’Дечјим палатама‘, младићи и девојке тинејџери у веселим кућицама окруженим вртовима, одрасли у насељима изграђеним према разним укусима, старци у ’Дому за одмор‘“.

 

  • Slavej Planina

    Каква шупачка претенциозност, какав бесмислени панегирик. Жена га је волела…много. Дали патолошки са дозом нимфоманије или “све је мирисало на љубав“ …. Србин ифо је некад био аналитичан, сериозан, консеквентан, конзистентан. Данас “тези дроца није дроца“