Прочитај ми чланакБорба за слободу медија, важно је знати, није могућа смањивањем утицаја државе, већ управо обратно.
1.
Све је било погрешно у изјави Ане Брнабић о српском новинарству. Прво, није њено да тако пожури да оцени како се у Србији извештава; боље би – а и праведније – било да је то неко урадио уместо ње. Још погрешнији био је избор места: о домаћим политичким приликама, па и о домаћим медијима, критички се не говори у Европском парламенту, чак ни кад те питају.
Погрешно је било и време: у часу кад антивладини медији и опозиција дају све од себе да интернационализују причу о одсуству медијских слобода у Србији, Брнабићева која критикује медије у иностранству, мало је рећи, била је од велике је помоћи реализацији те амбиције. Погрешна је, коначно, и формулација Брнабићеве: жалећи се да у Србији „нема објективног новинарства“, она је промашује проблем. Ни по јада што нема „објективног новинарства“, проблем је што више нема новинарства које се држи правила професије; као што га нема у Информеру и Данасу, то је још увек сасвим добро колико га нема у, рецимо, чувеном Њујорк тајмсу.
Критикујући новинаре у Србији, Ана Брнабић је, дакле, промашила циљ. Али је погодила све остало. Истовремено, њени критичари углавном су машили све. Они који су је критиковали да новинарство не разуме разумеју га још мање, а махом су новинари, за разлику од ње. Мало је данас тога смешнијег од чињенице колико се данас још новинара представља свештеницима истине, док служе оној врсти интереса којој је до истине стало као до лањског снега. И, наравно, нису они смешни због свог убогог служења, већ због тога што инсистирају да их сви други, па и Ана Брнабић, ословљавају са „оче“.
2.
Али оставимо се глобалних разлога за слом једне професије и вратимо се локалним аромама у Србији. Овдашње новинарство обилно крвари због чињенице да је током владавине напредњака од 2012. разбијена дугогодишња хијерархија утицаја у медијима, која је гарантовала, колико год рђаву, али стаблност у том специфичном политичком пољу.
Често сам писао о томе, али изгледа да ћу морати опет: на врху хијерархије утицаја у медијима 2000-2012. били су странци, који су део своје медијске моћи делегирали на политичку класу, коју су претходно сами бирали. Та политичка класа уживала је подршку медија док год би своје интересе држала у сагласности са интересима странаца. Кад би дошло до судара интереса, тад би медији постајали критични према власти, наравно, за рачун странаца. Таква критика власти бивала би проглашавана храброшћу и ствар би остајала у искључивом домену саобраћаја између политичке класе и медија, док би врховни медијски ауторитет – странци – остајао скривен.
3.
Такав однос снага за последњих 20-так година створио је нарочиту класу медијских посленика – неку врсту мутаната чији желудац је за бар десетак пута био већи од њиховог срца. Они су, без обзира на квалитет и стварну снагу свог утицаја, мање или више дискретно у медијима сервисирали западни политички интерес, уживајући повлашћену друштвену позицију. Доласком напредњака на власт управо та новинарска каста остала је без својих монопола, а самим тим и своје сврхе. Зашто?
Врло је једноставно: нису напредњаци одбили да им западне силе дозирај медијску моћ зато да би питање хијејрахије утицаја довели у питање. Реч је о томе да је Вучићева владавина у толикој мери незамислива без медија да он није могао, као његови претходници, да му медијски ресурс изнајмљују странци. Он је морао да се с њима за тоо отима. Да није било такпо, имао би данас таман толико власти колико би му избројао Мајкл Скот, а то би, наравно, било много мање од половине укупне политичке моћи.
Како год, досадашњи резиме гласи: Вучићева туча за медије делимично је – мада још увек далеко од пожељног нивоа – смањила западни утицај у медијима. Наравно, сасвим је нормално да у таквом рату за медије, најпре као колатерална штета, страда она група новинара и медија преко које су странци контролисали владу. Њиховог монопола више није било, а, како нису научили да са другима деле позицију на тржишту, тако су почели да сиромаше и пропадају.
4.
Наравно, за ту екипу „медијски мрак“ јесте стање у коме она нема монопол ни на медијске и оглашивачке паре ни на информације. Али ради се о томе што су они „мраком“ прогласили ситуацију коју одликује жестока туча за утицај над медијима, док под слободом медија подразумевају оно стање у коме они контрлишу паре, имају утицај на појављивање у медијима, где су, док се високо дизао пламен њихових свећа, ведрили и облачили.
Отуд није случајно да су најгласнији у борби за слободу медија данас она медијска удружења и појединци који су најгласније подржали онај чувени Динкић-Тадићев закон о медијима, право чедо репресије и медијског мрака. Кога би још требало да чуди што највећи део потписника нечег што се зове „Проглас о слободи медија“, ако већ не припада у потпуности тој идеји репресије, а оно јесте блиског политичког изјашњавања, у коме је непрокосновено на врху хијерархије интереса заправо интерес западних сила.
5.
Рат који власт против странаца води за утицај у медијима, као ни већина ратова, не може бити пријатан за гледање. Истовремено, настојање власти да смањи утицај странаца у медијима не показује знаке тога да медије намерава да уведе у зону реда и сигурности. Такав покушај, макар се сложили да можда није мотивисан разлозима правде или државе, заслужује подршку јер љуља један од најстабилнијих петооктобарских кавеза у Србији – кавез медија. Истовремено, ако би влада „напала“ медије због државног разлога, тај напад изгледао би исто као овај, кад их, по свој прилици, напада због сопственог, а не јавног интереса.
Наиме, да би се избацили сви нелегитимни утицаји у медијима, то није могуће, како нам перфидно сугеришу „европска правила“, смањивањем утицаја државе, јер тад само расту остали утицаји, посебно страни. Напротив, неопходно је да држава повећава свој утицај у медијима све док потпуно не очисти све друге утицаје, пре свега утицај стране колонијалне елите. Тек кад од тих утицаја не остане ништа, тек тад држава може да смањује свој утицај, у противном, проблеми са медијима неће нестати него ће се увећавати.
6.
Елем, кад год вам се учини да подршка НУНС, НДНВ, Славиши Лекићуу, Динку Грухоњићу, Вукашину Обрадовићу, Ољи Бећковић и сличним назгулима колонијалног журнализма који своју оштрину према домаћој политичкој класи држе и балансу са снисхођењем западној, ваљало би знати да тад не подупирете никакву слободу медија, већ бруталну цензуру, која се тихо одвија у пуној хармонији хијерахије интереса, на чијем врху су интереси наших западних пријатеља. Елем, они нису лица слободе, већ лица неслободе.
Уместо да оптужујем власт због ствари у медијима које ми се не допадају – а таквих је више од оних које се дају сварити – држим да итекако има смисла подржати владу у борби за медијски утицај, исто као што ће сутра, ако у тој борби неким случајем надјача странце, имати смисла захтевати од ње да се склони из медија спасавајући их други пут – овај пут од себе, као што их је пре тога спасавала од страног утцаја.
Знам да је Ана Брнабић, нападајући медије, најмање желела ово чему говорим, али не би била прва која ће до ползе за своју земљу пре доћи несвесно него са намером.
