Прочитај ми чланакДа ли је неко у УН чуо „мултиполарнији“ говор неког америчког председника икад? Дефинитивно није!
Велика је разлика између оног што је Доналд Трамп рекао у свом говору у УН и оног што су интерпретирали западни медији и његови критичари (ако ту још има неке разлике). Према тим интерпретацијама, стиче се утисак да Трамп није рекао ништа друго осим што је сасуо свој бес на Северну Кореју, Иран и Венецуелу, претећи свету нуклеарним ратом.
Истина је да је Трамп о овим државама које је, у маниру „старе“ америчке политике, назвао „одметничким“ изговорио доста тешке и претеће речи. Истина је да би те претње, без остатка његовог говора, могле да изгледају као најаве нових ратних похода, чак и нуклеарне катастрофе. Али истина је и то да је Трамп Северну Кореју сатанизовао, стварајући од тога политичку платформу на којој је могуће успоставити продуктиван дијалог између највећих сила – САД, Кине и Русије. Оштра реторика стога је мање била у функцији претње, а више у функцији притиска на Кину и Русију да се уђе у разговоре о Северној Кореји.
Ето разлога зашто Трамп није рекао ниједну директну ружну реч ни против Кине ни против Русије и њеног председника Владимира Путина, што је реткост у америчким спољнополитичким наступима већ четири године. Изостао је чак и захтев за смену Башара ал Асада, такође већ дуго времена опште место дипломатије САД. А ето и разлога зашто је од његовог говора требало направити „лажну вест“.
Дакле, Трамп је у уторак у УН најнезадовољнијим оставио представнике америчког естаблишмента, чији медији су управо због тога кренули у алармирање света, трубећи како му је Трамп објавио нуклеарни рат. То је био класичан поступак произвођења „лажне вести“. Насупрот томе, све док Трамп као нерешиве проблеме не помене Русију и Кину – а није му падало на памет да то уради, на велику жалост великих америчких медија – свет је још веома далеко од нуклеарног рата. Све док Трамп буде апеловао на ове две земље да заједно приступе решавању „нерешивих“ проблема – Северне Кореке и Ирана – велики рат је далеко и за свет има наде, колико год – узгред речено – те две земље, посебно Иран, биле далеко од нерешивих проблема.
Суштински, иза спорне спољнополитичке агенде Трамп је својим говором показао да у земљи још увек није побеђен и да се није предао америчкој „дубокој држави“. Ратови још увек нису приоритет на његовој председничкој агенди иако је стање у свету веома компликовано. Наравно, његов говор га није учинио ни за стопу ккомпликованијим.
Разумно је да Србија не жели да се нађе међу земљама које је Трамп назвао „одметничким“, али ваља рећи и да не изгледа ни да је близу тога. Зато је у његовом говору много више разпога за нашу наду него за наш страх: Трамп јесте рекао да је (њему) Америка на првом месту, али је снажно истакао важност суверенитета других земаља, без склоности Америке да се меша у то.
На крају, да ли је неко у УН чуо „мултиполарнији“ говор неког америчког председника икад? Дефинитивно није!
