Прочитај ми чланак"У 21. веку ратови се не објављују, али кад почну, не иду по устаљеним шаблонама какве познајемо из историје. Удео невојних метода за постизање политичких и стратешких циљева расте, па су чак ефикаснији и превазилазе значај оружане силе и ратних деловања. Све се више користи широка примена политичких, економских, информационих, хуманитарних и других невојних средстава, уз помоћ протестног и незадовољног потенцијала у становништву неке земље", написао је у свом ауторском тексту генерал армије Валериј Герасимов, заповедник Главног штаба руске војске.
То је одмах детектовано као нова доктрина руске војске која је и добила име по свом творцу Герасимову, а он сам је прозван „оцем хибридног рата“, иако су о томе и пре њега писали многи амерички војни стратези.
© Sputnik/ Grigoriy Sisoev
Циљ: Друштвени слом
Укратко, није циљ некога освојити само оружјем, него проузроковати слом његовог друштва, односно друштвених и социјалних вредности.
– Нове технолошке могућности и ИТ у многим су случајевима ефикасности надилазе снагу оружја – пише Герасимов. Нова времена захтевају и нове стратегије у постхладноратовском раздобљу када је Русија прилично стиснута у своје границе, остала је без савезника у Европи (за утеху јој остају Белорусија, Јерменија и донекле Србија), а НАТО, односно Запад упао је и у њен атар – бивши СССР.
Наиме, након распада некадашње комунистичке земље наводно је договорен џентлменски споразум Клинтон-Кол-Јељцин да се Вашингтон и Брисел неће мешати у руску интересну сферу – бивши СССР. У Москви тај неформални договор стално спомињу и Путин сматра да је Запад непоштено поступио и прекршио га, због чега он сада жели да натера Запад на „уважавање Русије“.
Русија је данас много јача и економски и политички и међународно него у време Бориса Јељцина, па Путин мисли да има снагу да се супотстави Западу и вратити некадашњу позицију. Герасимовљева доктрина у том се политичком делу темељи и на постулату Сергеја Лаврова, првог Путиновог дипломате, да је Русија алтернатива САД-у. Русија се, дакле, припремила за нове изазове у начину модерног ратовања или, боље рећи, политичке борбе и премоћи у околностима прве половине 21. века, пише „Јутарњи лист“.
„Максим по дивизији“
Старо конвенционално ратовање – како се каже, „к’о Максим по дивизији“ или удри артиљеријом и пешадијом по непријатељу – постаје застарели и све одбаченији или, све више другоразредни начин ратовања, политичког деловања и освајања. Нове технологије, информатика и медији преузимају главну, ако не и најважнију, улогу у савременом ратном надмудривању, у складу с оном „освоје вас, а да тога нисте ни свесни, нити то на време приметите“.
Герасимовљев чланак сматрају новом стратешком тактиком Кремља – својеврсним тоталним ратом – у којој се рат и политика допуњују и преклапају и идеолошки и технолошки. Наиме, треба створити хаос, сумњу, збрку у којој се више никоме не може веровати или, још боље, када се не зна коме веровати и које је решење исправно. Неки западни аналитичари сматрају да у том новом „ратовању“ Русија помаже обема странама у унутрашњем сукобу – не нужно оружаном – како би исцрпила одређену земљу тако да нема победника.
С друге стране у Русији се прибојавају такозваних обојених револуција, а у Москви кажу да је Герасимовљева доктрина само одговор на постојећу и већ реализовану западну доктрину обојених револуција, посебно Арапског пролећа.
Најутицајнији војник
И док на Западу сматрају да је Герасимовљева доктрина нова руска стратегија, у Русији говоре да мит о постојању „доктрине“ заправо показује потпуно неразумевање руске политике, поготово оне која се односи на безбедност земље. Наиме, Руси кажу да је реч само о стратегији одбране Русије од могућих претњи насилног рушења власти и онемогућавања или спречавања западног утицаја на руску унутрашњу политику.
У Москви тврде да је Запад – при чему мисле на администрацију Барака Обаме – организовао украјински Мајдан, односно изродио кризу у тој земљи и пучем свргнуо легитимног председника Виктора Јануковича.
Герасимов је узео стратегију која је постојала још у СССР-у и скувао је у истом лонцу са стратегијом тоталног рата и формулисао нову теорију савременог ратовања. Герасимова сматрају најутицајнијим „војником“ у Кремљу и блиским Путиновим сарадником.
Валериј Герасимов је рођен у радничкој породици у Казању, главном граду Татарстана. Рус је по националности. За разлику од холивудских стереотипа о Русима, није необразована сељачина, него сасвим супротно. Школовао се на елитним руским војним академијама.
Тенкиста је и служио је као начелник Штаба у гардијској тенковској дивизији совјетских војних снага у Пољској. Та је служба увек била деликатна због компликованих руско-пољских односа. Осим тога, било је то у време преузимања власти Солидарности и спекулација о могућој руској војној интервенцији. Служио је и на деликатном Кавказу.
Данас га оптужују да је „главни идеолог рата у Донбасу“, због чега је украјинско тужилаштво против њега подигло оптужницу и затражило његово хапшење. У Русији су украјинску тајну службу, која је то затражила, назвали „леглом идиотизма“.
Герасимов је и на „црној листи“ ЕУ и Беле куће. Како пишу руски медији, аналитичари га сумњиче и да је можда упетљан у пребацивање ракетног система БУК на исток Украјине, којим је срушен малезијски Боеинг 777 на лету МХ17 из Амстердама у Куала Лумпур 2014. године.
Герасимов је и организатор (успешне) руске војне операције у Сирији, која је почела 2015. године, а због тога га је Путин именовао херојем Русије. Своју доктрину „направио“ је као мешавину стратегије бившег СССР-а, који је такође себе сматрао острвом у непријатељском окружењу.
Узори из прошлости
Његови идеолошки очеви су пуковник Црвене армије Георгиј Исерсон, идеолог совјетских ратних стратегија и уверени бољшевик, а поготово Јевгениј Меснер, аутор књиге „Метеж – име трећег светског рата“ и „Светски хаос-рат“, који је сушта идеолошка супротност Исерсону. Наиме, Меснер је био царски официр који се у грађанском рату борио на страни царске војске против бољшевика којима је био заклети непријатељ.
Након победе бољшевика склонио се у Краљевину Југославију и живео у Београду. Почетком Другог светског рата прикључио се нацистима. Учествовао је у борбама против партизана, а пред крај рата био је начелник пропаганде у 1. руској националној армији под немачким патронатом.
