Прочитај ми чланакНије лако причати са човеком који је преживео масакр, који каже да се боји, али страх не показује.
На парастосу Пантелији Дакићу и Ивану Јововићу у гораждевачкој цркви Ђорђе Угреновић (на слици изнад, после рањавања у болници у Косовској митровици августа 2003) стајао је у ћошку држећи у руци две свеће за своје убијене другове. Док парастос траје, испред његових очију је мало купалиште на реци Бистрици тог 13. августа 2003. године.
Оно што у том сећању доминира, прича Ђорђе, јесте звук рафала, врисак деце и крв. То је дан када је око 60 деце из овог метохијског села у тренутку одрасло на најсуровији могући начин. Већина њих је и даље у Гораждевцу, али има и оних који су отишли пут остатка Србије у потрази за кором хлеба. Уместо њих, на парастосу свеће држе њихови родитељи, браћа или сестре.
Ђорђе је у том нападу тешко рањен и ране – у правом смислу те речи – и даље боле. Што више година има, бол је све већи.
Ђорђе живи у Гораждевцу. Ожењен је, и има троје деце. Ради као помоћни радник у школи и прима 30 хиљада динара месечно.
Разговарамо у порти цркве, и, док он прича како обрађује земљу и како га она храни, јер са платом и не може баш много трошкова да подмири, дивим се његовој мирноћи, његовој храбрости, и не могу да се сетим правих речи којима бих описала поштовање које према њему осећам. Није лако причати са човеком који је преживео масакр, који каже да се боји, али страх не показује, кога рафали крвника нису уплашили и нису отерали са Косова и Метохије. Он је и даље у свом родном месту као доказ да им план није у потпуности успео. Хода уздигнуте главе по земљи коју је својом крвљу залио и по којој сада трче његова деца.
КАД ЗНАШ КО СИ
„Ја из Гораждевца не идем”, јасан је Ђорђе.
„Бојиш ли се за децу”, питам га.
„Сваког тренутка од дана њиховог рођења. Не пуштамо их нигде саме. Није лако, али овде је наша кућа, ту припадамо, и ту се сва прича завршава”, каже Ђорђе.
Гледам у младог човека и мислим како је све лако кад знаш ко си, кад знаш где си, кад је за тебе Косово и Метохија отаџбина, о којој се не респравља. Да Угреновићи не мисле тако, већ би одавно отишли из Гораждевца и нико не би имао право да им замери.
У Метохији, међу оним Србима који живе изоловани у својим селима, најбоље се види сва неправда и тиранија коју Срби трпе. То је реалност о којој би требалo да говоре они који кажу како Србија нема децу за ратовање, онима који би да Косово деле, разграничавају и свима онима који би да границу државе Србије помере са Врбнице и Проклетија.
gorazdevac02aНишта не може да промени истину да се српска деца нису купала на реци у Албанији, већ на реци у свом родном селу. Нису ни жетеоци побијени на њиви у Албанији жањући туђе жито, него у свом атару, где им преци стотинама година летину скупљају. Нису Столићи изгорели у узурпираној кући у неком месту у Албанији, него на својој дедовини у Обилићу. Напад на аутобус Ниш-експреса догодио се у Ливадицама на Косову, не у Кукешу у Албанији. Нису ти Срби ишли да обиђу туђа гробља, већ гробове својих предака.
Срби из Гораждевца кажу да је за њих реалност да је Албанцима дозвољено да убијају и отимају, док Србима није дозвољено да се бране и чувају своје. (То је реалност свих нас који на Косову још увек живимо.)
Они опстају у потпуном окружењу. Jедна су од најизолованијих српских средина на Косову и Метохији, и само они знају како им је. Дани им пролазе као у затвору, проливена је и крв невине деце, али се држе. О тој реалности се не прича, а управо би она требало да буде полазна тачка за све што званична Србија у вези са Косовом и Метохијом ради. Да штити државне интересе кроз интерес народа који овде живи, а не да га гура у руке крвницима који су униформе заменили оделима.
ГДЕ У 21. ВЕКУ СРБИНУ СРЦЕ КУЦА
Ђорђе Угреновић своју децу подиже на Косову, и не учи их да мрзе Албанце. Он зна да је будућност те деце везана за живот поред Албанца, не могу они преко ноћи нестати. Живимо за дан када ће неко ко Србију води јасно рећи да је Косово и Метохија отаџбина свих Срба и да можемо да разговарамо о правима Албанаца који хоће на Косову и Метохији да живе.
То је једина реалност и пред Богом и пред људима. Све што мимо тога радимо је уништавање Србије и лагано нестајање нас као народа. Ко је своју децу заштитио тако што је туђу децу злочинцима оставио. Можда ће неко да каже да се политика не води срцем, и то је тачно, али отаџбина се само тако брани – када на њу овако подмукло кидишу.
gorazdevac01Још једном ћу поновити да Срби на Косову и Метохији трпе отворени терор Албанаца већ деценијама. Подржавајући их и кријући њихове злочине, у тој тиранији учествује и међународна заједница – и то можемо да поднесемо. Откад је држава Србија пут ка Европској унији дефинисала као пут без алтернативе, терор постаје неиздржив, јер је од тог тренутка наша судбина више него икад у рукама званичног Београда. Зато су за Србе у Гораждевцу – за све Србе на Косову и Метохији – само две речи око Косова могуће: или је отаџбина или је издаја. Зашто нико референдум нe предлaжe, па да народ каже коју од ове две речи бира. Да видимо где у 21. веку Србину срце куца: у грудима или пети.
