ШИПТАРСКИ ИСТОРИЧАР: Творци словенске азбуке Ћирило и Методије нису били Срби

10

Шкиперија/Албанија – „…Кажем тако мојој ћерки, Неџмија душо мољи те твој тата, ајмо мољим те да хватамо неку нашу стањицу, да чујемо шта ми њима мислимо кад они нама увек исто мисле…“. Михајло Радојичић – одломак из монодраме „Шок“ 1987. год. [2].

Шиптарски историчар Фахри Џара из Ђаковице, јуче објавио текст у шкиперијским (тј. албанским) новинама тврдећи да словенски апостоли Ћирило и Методије уопште нису Срби (па ни Словени).

Иначе, овај Шиптар са Косова, бивши дипломац Факултета за природне науке и технологију Универзитета у Љубљани, ужива углед великог историчара
у Албанији и албанској дијаспори широм света (додуше, неки га сматрају шарлатаном, док га други „кују у звезде“) и ако га са неким требамо упоредити то би га могли назвати „шиптарским Јованом Деретићем“.

Шиптарски историчар Фахри Џара/Фото: botapress.info (О аутору: Фахри Џара Рођен 4. априла 1951. год., живи у Ђаковици. Џара је дипломирани инжењер на Универзитету у Љубљани на Одсеку за природне науке и технологију. Са годинама стицао међународно искуство, као рецимо у швајцарској компанији „Безема“ где је био директор продаје у Централној Азији, а од 2004. године у Швајцарској. Раније радио као директор продаје за југоисточну Европу у швајцарској компанији ЦИБА, Солуну, и директор продаје за Северну Африку и Мароко. На Косову ради као шеф лабораторије и продукцијски директор компаније „Емин Дукару“ у Ђаковици. Такође управља компанијама текстилне индустрије у Ђаковици. Поседује знање више страних језика, укључујући француски, енглески, српскохрватски, словеначки, немачки, италијански, румунски, арапски, руски, грчки и бугарски језик. Фахри Џара ради на историји албанског народа, али његово се истраживање не зауставља на Косову и Албанији. У својим истраживањима тражи везе између Словена, Грка и Македонаца. Због посебне улоге у својим историјским истраживањима користи сродне науке, археологију и грнчарију (керамичке остатке) као и филигранологију. Нарочито истражује у латиничким и грчким документима, као и хронологији, сфрагистици, хералдици, генеалогији, библиографији, архивистици, топонимији, фитономији, генерално народима и тако даље. [7].)

Широј шкиперијској јавности постао познат прошле (2016) године једним својим „историјским“ текстом коме се руга српским историчарима због трврдње да је  „Лека Дукађин био велики сeрбски јунак и војвода“ (иначе мој предак/прим. Славиша Лекић) [3] објавивши свој контра-текст под називом: „Нови бисер историјске преваре – Лека Дукађин – Србин!“, у коме наравно, тврди да је овако нешто историјски фалсификат уз навијање шиптарских читалаца који му саветовали напр.:

„Поштовани господине Џара… реци тим Србима који својатају Мајку Терезу, Гјергја Кастриота Шкендербеуја (Ђурђа Кастриота Скендербега) да су робови, који када су на ове просторе стигли из уралских пећина шиптари су већ имали своју древну цикличну историју која је трајала…“ [4].

У том стилу и својим новим текстом у тиранским новинама иступа пред шиптарском јавношу тврдећи да „Срби у писмености каскају (заостају) за светом“ па прича иде даље, „не улазећи у њихова (српска) пискарања и публикације самообмане и кривотворења, доказујемо да њихово писмо звано Вукова ћирилица је варијанта руског ћириличног писма, ког је реформисао српски лингвиста (албанског порекла) Вук Караџић, у првој половини 19. века и која има 30 слова“.

„До краја 18. века, Срби су користили славеносербски, архаични језик свештенства и виших слојева, тешко разумљив обичном народу. Иначе данашња српска ћирилица не садржи у свом писму сва слова српског језика“, тврди шиптарски историчар Фахри Џара и наставља истим стилом:

„Вук Стефановић Караџић 1818. године ствара српску азбуку (алфабет) тако што из руског алфавита уклања знакове који не могу доћи до изражаја у српском језику: и, ю, й, ъ, ь, щ, я и убацује других 6 слова (такође позајмљених): ћ, ђ, љ, њ, ј и џ, наравно слово „ј“ позајмљено из латиничног писма, док слово „џ“ узима из неких старих (црквених) румунских рукописа.

Тако да све њихове (српске) тврдње у вези азбуке Ћирила и Методија, падају у воду, јер када је Ћирило писао „глагољицом“ Срби су били фукарски досељенички конгломерат у служби Византије“, тврди шиптарски полиглота из Ђаковице, па реторичким питањем „ко су били Ћирило и Методије“ (?) наставља даље образлагање своје теме у побијању српског језика, самим тим и идентитета, српске аутохтоности и корена на овим просторима.

Дакле, читамо даље шиптарско излагање: ко су били Ћирило и Методије?

Фахри Џара овако пише: „За њих они (Срби) говоре да су Ћирило и Методије (Ћирило је рођен 827. или 828., а Методије 815. или 820. године) браћа из Солуна, који су „ширили“ писменост и хришћанство међу неписменим Словенима у Великоморавској кнежевини и Панонији. Својим су радом помагали културни напредак Словена због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.Они су направили глагољицу, прво писмо Словена. Након њихове смрти њихови ученици су наставили њихов просветитељски рад.), цитира Википедију о Ћирилу и Методију историчар из српске Ђаковице“ [5].

„Тако је дакле глагољица састављена за Моравске Словене који су и даље били пагани и у циљу ширења православља (међу Словенима) заправо доноси међу њих писменост.

Ћирило је говорио више језика, као и арапски и јеврејски.

Према ономе што је написано у „Житију Ћириловом“ и „Житију Методијеву“, великоморавски кнез Растислав (842-871) затражио од Византије да пошаље мисионаре како би могли ширити веру његовом народу како би напустио паганизам; и наравно, на разумљивом народном језику.

„Глагољица је стога имала 42 слова, зашто?“, пита се стручњак из Ђаковице, док даље поставља мапу Моравске Кнежевине из 9. века.

Тако су Ћирило и Методије ангажовани како би створили „глагољицу“, тј. азбуку за тај словенски део“, образлаже Џара своје излагање па додаје:

Ради подсећања споменимо да су се Срби у 9. веку и даље кретали између њиховог паганства и православности.

Данас и онда само чешки језик има(о) 42 слова (чешко се писмо састоји од 42 слова).

Руско писмо састоји се од 33 слова. Бугарски број слова до 30. Словачки укључује свих 26 слова. Српско писмо обухвата 30 слова. Хрватска абецеда састоји се од 30 слова.

Занимљиво је напоменути да су само Хрвати сачували глагољицу из дванаестог века (која је коришћена у глагољашкој литургији римског обреда, све до Другог ватиканског сабора, а у неким својим облицима и све до данас) [6] (Башчанска плоча из 11. века. [1])“.

Пошто је Фахри Џара све ово испричао, на крају поставља питање „одакле је Ћирило добио ‘идеју’ за тзв. глагољично писмо“? Илирско писмо „Alpha [лат. betum]  Illiricum Divi Hieronymi“, па затим нуди овакав одговор: „У средњем веку, „Глагољица“ позната као писмо Светог Јеронима (342-429), коју пропагирају Хрвати (као њихово писмо). Хрвати до 18. века користе глагољицу, која се користила посебно у Далмацији, којим писмом је написана и Библија на хрватском језику, зашта (Хрвати) дугују црквеном оцу Светом Јерониму“.

Илирско писмо Светог Јеронима 

„Али“, открива нам на крају господин Џара „ексклузивну“ истину, „писмо Светог Јеронима ког је користио Ћирило за своју азбуку у ствари лежи у њиховом пореклу, јер они (Св. Јероним) и Ћирило су: пелазго-фригијског порекла“!

(Постоји много теорија о појављивању Глаголитског писма које претпостављају да је пелазго-фригијског порекла, Линеарно писмо A-Б / Етрурске скрипте, ‘Сиријска’ хипотеза, па оне реномираног схоластичара и научника Светог Јеронима (lat. Hyeronimus) од 4 – 5. века, све до аутентичних наратора, два учена брата из Македоније, Ћирила и Методија и савремене тврдње национално политизованих научника 20. века.)

Препоручене референце (које нам г. Џара нуди као извор свог штива):

„Приручник старословенског језика“, аутора Р. Аути.
„Хрватско-Глагољска Књига о Естери“, Весне Бадурина-Стипчевић.
„Настанак и развој писања“, Петар Хр. Илиевски.

 

Извор

Alfabeti i Kirilit dhe Metodit nuk ishin për serbët…

1./. https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D1%88%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B0

2./. https://www.youtube.com/watch?v=00vB1UvbXqQ (на 44:50)

3./. http://www.glasrasejanih.com/656/

4./. http://www.zemrashqiptare.net/news/id_42265/cid_172/Xharra:-Perla-e-re-e-mashtrimit-Lek%C3%AB-Dukagjini,-serb!.html

5./. https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%8B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5

6./. https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA

7./. https://sq.wikipedia.org/wiki/Fahri_Xharra

Са шиптарског приредио и превео: Славиша Лекић, свештеник

  • Kodza Milos

    Народ који ми Срби називамо Арбанасима, странци Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима, пореклом је са Кавказа. У античком времену била је позната једна земља на Кавказу под именом Албанија. Тако су је називали странци, али не и њени становници, баш као и данас ову Албанију. Савремену Албанију њени становници називају Шћиперија. Албанија на Каквазу налазила се на источним падинама ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Са њене јужне стране почињала је од Апшеронског Полуострва, на коме се налази савремени азербејyански град Баку. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северозападно су били Ибери, а западно и јужно од Албаније налазили су се Јермени. Јужни део те античке Албаније припада данас Азербејyану, а северни део Русији. Постојао је један град под именом Албана на обали Каспијског мора између савремених градова Дивичија и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија.

    Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари. У време када је Александар Велики освајао Азију пред њега је изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса. Кавкаска Албанија је била једна врло кршевита и сиромашна земља па као таква није привлачила освајаче.

    У осмом веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Каваза. Тамошње домородачко становништво су превели у ислам и водили са собом као помоћне чете у борби са хришћанима. На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја, (Византије) као представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и један део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су један део становништва из кавкаске Албаније. Арапско освајање Сицилије трајало је дуго времена од 827. до 878. године. Сицилија је подељена на два дела, исламски део и хришћански део, па отуда и назив Две Сицилије. Хришћани су били потиснути у североисточни део острва. Византија је на томе делу острва држала знатне војне снаге. Византинци су успели да преотму од Арапа један део острва и ту су затекли исламизиране Албанце. У већини случајева вратили су их поново у хришћанство.

    Византија је, 1042. године, напала Србију и послала своје две војске кроз Епир, дуж приморја. Тадашњи млади цар Србије, Војислав, сатро је у две битке византијску војску. Овај тежак пораз у рату са Србијом изазвао је нереде у Цариграду. Византијски војни заповедник на Сицилији, по имену Ђорђе звани Манијак, одлучио се на побуну са жељом да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску на лађе и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Они су са собом водили и своје жене и децу. Са том шареном војском искрцао се у Драчу марта месеца 1043. године. Како је Србија тада била у ратном односу са Византијом, Манијак је рачунао бар на неке српске симпатије. Манијак је довео са собом само један мали део Албанаца, већина њих је остала на Сицилији и у јужној Италији. Сви су временом покрштени и италијанизирани, тако да се код њих данас задржало само сећање на њихово порекло. То сећање на њихово албанско порекло задржало се више код оног дела људи који су се одселили из Италије у Америку, него код оног дела који је остао у Италији.

    После искрцавања у Драчу Манијак је кренуо са својом војском у правцу Цариграда. Византијска војска, која је остала верна својој влади, пресрела је Манијака код Дојранског Језера и ту је дошло до велике битке у којој је Манијак погинуо. После његове погибије преостала његова војска се предала. Византинци су примили Манијакове византијске војнике, али не и странце, Албанце. Ови нису могли да се врате натраг нити су имали куд да иду, нашли су се као бродоломници на туђој земљи. Молили су Србе да им дозволе да се населе негде у планинама где би могли да живе од сточарства, пошто су они иначе били по традицији сточари. Срби су им дозволили да се населе у брдовитом пределу око места Рабана који се налазио североисточно од Елбасана, у подножју планине Јабланице. То је био један опустео и готово ненасељен предео. Албанци су гајили стоку и за себе и за Србе и то је било њихово занимање у Србији кроз цео средњи век.

    По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси, како их и данас зовемо. Странци су их звали Албанцима и то из два разлога. Зато што су знали њихово порекло из кавкаске Албаније и зато што су са њима дошли први пут у додир на пределу Белиграда испод Томора. Белиград су Латини називали Албом, што је превод његовог српског имена на латински језик. Турци су их називали Арнаутима, што на арапском значи – „они који се нису вратили.“ Они се стварно нису вратили, остали су у Србији. Сами Арбанаси нису за себе употребљавали ни једно од тих имена, они се називају Шћипетари, асвоју земљу Шћиперија. На њиховом језику реч шћипе или шкипе значи крш, брда или комове. Шћипетар се може превести на српски језик са Брђанин. Аустроугарски писци су, крајем 19. и почетком 20. века, намерно давали погрешно тумачење значења имена Шћиперија, уместо земљом брђана, називали је „земљом орлова„. То је требало да пред светом да Арбанасима неко племенитије порекло њиховог народног имена.

    Главни сведок довођења Албанаца у Србију, од стране Ђорђа Манијака, био је савременик тих догађаја, византијски виши државни чиновник и историчар Михаило Аталиота. Он је описао догађаје у Византији од 1034. до 1078. године. У његовом делу Албанци се узгредно помињу од 9 до 20 странице.(1)

    (1) Michael Attaliota: Historia, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae. Impensis ed. Njeberi, Bonnae

  • Kodza Milos

    То су ти Албанци са којима Вучић тражи осовину, да нас што брже самеље. Фалсификовање овог дела историје кренуло је још за време Византије и великог фалсификатора Константина Порфирогенита који је староседеоце Илире тј Србе представио као дошљаке како би Грке представио као домороце. Тиме је отворио пут ка свим осталим фалсификатима које ће успешно преузети Ватикан и расподелити свим српским непријатељима, које немилице користи не би ли распарчао и уништио цео илирски свет или те “склавенски“ (ропски) како га је погрдно, бестијално и манипулативно назвао.

  • Kodza Milos

    То су ти Албанци са којима Вучић тражи осовину, да нас што брже самеље. Фалсификовање овог дела историје кренуло је још за време Византије и великог фалсификатора Константина Порфирогенита који је староседеоце Илире тј Србе представио као дошљаке како би Грке представио као домороце. Тиме је отворио пут ка свим осталим фалсификатима које ће успешно преузети Ватикан и расподелити свим српским непријатељима, које немилице користи не би ли распарчао и разјединио цео илирски свет или те “склавенски“ (ропски) како га је погрдно, бестијално и манипулативно назвао.