КАНЦЕЛАРИЈА ЗА КИМ – Мафија у државној служби

2

Косово и Метохија - Коме је и како служила и коме још служи такозвана Канцеларија за КиМ (Криминал и Малверзације).

Трагедија српске државе, између осталог, јесте у томе што су њени властодршци прихватили систем вредности западњачких власти које под лажним напорима у ширењу демократије бомбардују, руше и разарају туђе државе чије ресурсе експлоатишу зарад личне користи. Неколико је особина неопходно да би један државник из неке од тих земаља – жртава, каква је и Србија, пригрлио такав систем: лична неспособност, кукавичлук, грамзивост… све то одликује српске политичаре данас. Ипак, симбиоза погубног деловања и грамзивих државних актера као да свој врхунац достиже у једној институцији, Канцеларији за Косово и Метохију, која је претворена у агрегатор неуставног понашања, антидржавног деловања, организованог криминала и других незаконитих радњи.

Такозвана Канцеларија за Косово и Метохију, основана је доласком на власт Александра Вучића 2012. године када је игнорисао захтеве свих општинских одбора СНС са КиМ као и Срба на протестима које су организовале четири општине на северу покрајине. Укинуто је Министарство за Косово и Метохију основано 2007. године, чиме се решавање најважнијег државног питања званично пренело на периферију интереса државне политике. Поред те Влада је основала још и Канцеларије за људска и мањинска права, дијаспору и верске заједнице. Другим речима проблем КиМ је сведен на ниво послова којима се баве Удружења грађана или НВО а тамо где је држава „одсутна“ јер има преча посла.

Незванично, био је то један од првих корака власти ка коначној издаји националних интереса. Нешто касније Горан Богдановић, први министар за КиМ, изјавиће да је био против оснивања али и против његовог укидања јер „ако се сви послови везани за КиМ не ставе под једну капу, свако дуго решење биће у корист група које перу новац на Косову“. О таквим криминалним групама смо слушали с времена на време али никада нисмо видели да је неко од помињаних и приведен а камоли завршио у затвору. Углавном због тога јер су све нелегалне активности везане за КиМ под монополом управо државног врха.

За првог директора те Канцеларије именован је Александар Вулин, лажни левичар, до тада потпуни политички „странац“ када су Косово и Метохија у питању. Страх који је његов избор изазвао код Срба са КиМ, није био неоправдан јер Влада напредњака са Томиславом Николићем и Александром Вучићем на челу, није ни желела стручну већ бескрупулозну особу која ће, у процесу који следи, експедитивно извршавати налоге који се пред њу изнесу. Проблеми Срба у покрајини врло брзо постају сложенији а касније већ и нерешиви јер циљ је био сасвим јасно зацртан – пресећи све везе са државом Србијом.

Функционисање Канцеларије за КиМ, која је требала да полако укида институције српске државе на том простору, пружило је огромне могућности злоупотребе, проневере и прања новца јер осим европских донација, за које нико не зна где завршавају, ни држава Србија није престајала да улаже како би показала своју наводну бригу за овај део народа. Ипак пошто би обнова и изградња инфраструктуре ојачали Србе у отпору лажној држави сепаратиста са КиМ, такви пројекти нису смели да буду изведени па остаје не баш јасно где су средства завршавала.

Такву политику сликовито приказује проблем водоснабдевања. Градски водовод у Косовској Митровици, чија је изградња започела 1970. године средствима самодоприноса која су издвајали сви становници ове али и општине Звечан, изграђен је у јужном делу града и све време био под управом косовских Албанаца, изузев током деценије Милошевићеве владавине када су Срби чинили власт у складу са Уставом. Данас су насеља са српским становништвом приоритет тог водовода једино у рестрикцијама а од тоталног искључења штити их то што вода ипак стиже из језера које је на терторији са српском већином.

Да би се тај проблем решио 2013. започета је изградња новог водовода и то свега месец дана пре одржавања сепаратистичких избора за који је Александар Вулин положио камен-темељац у Газиводама код Зубиног Потока. Вредност пројекта износи 10,5 милиона евра, а предвиђени капацитет водовода са 300 литара у секунди, требало је да реши проблем снабдевања водом Срба на северу покрајине у наредних 50 година. Најављено је да ће радови трајати 18 месеци. До данас, после равно четири године од тада, из тих цеви ни кап воде није потекла нити их ко те цеви и видео. Шта се десило са започетим водоводом и уложеним средствима је питање које нико не покреће.

Исте године Вулин је најавио уградњу камера за надзор ради побољшане безбедности Срба. Средства намењена за то у висини од милион евра без тендера уз аванс од 100 одсто, унапред су уплаћена фирми „ДБС Консел сецуритy сервице“ власника Уроша Чубриловића који је за емисију „Инсајдер“ заједно са Вулином, одбио да говори о томе зато што је набавка проглашена државном тајном.

„Улагао“ је Вулин и у Цивилну заштиту за чије потребе је, опет без тендера, купљено униформи, радних одела, одеће, обуће, друге опреме и возила за више од шесто припадника те службе. Данас више нема Цивилне заштите, „интегрисана“ је у службе система албанских сепаратиста чија су сада брига.

Део најављених пројеката био је од самог почетка маркетиншки трик. На званичном сајту Владине Канцеларије за Косово и Метохију 2013. појавио се „сат“ који одбројава минуте и секунде до 1. јула 2014. године када је било планирано запошљавање преко 1.000 радника. Казаљка се померала полако, веома полако… и све спорије, док није стала… На тек нешто више од 150 запослених. Чак и то била је фиктивна цифра. Након извесног времена уклоњен је и сат.

Канцеларија за Косово и Метохију коју је персонификовао Александар Вулин, започиње септембра 2013. предизборну кампању за изборе албанских сепаратиста на својој територији. Вулин промовише али и приморава, уз употребу силе за шта је пре свега била задужена Жандармерија и нешто локалних батинаша, учешће и излазак на те изборе. Енергично критикујући све који те изборе бојкотују, називајући их „Тачијевим Србима“ Вулин у неколико наврата понавља реченицу „одавде нас само Срби могу отерати и нико дуги“. Бојкот је ипак успео па зато у дугом кругу агресија постаје још јача, немилосрднија, бруталнија. Представници Срба се повлаче и народ остаје „на ледини“.

Но, Вулин не престаје да чини чуда, како је сам говорио. Децембра односно јануара месеца отворио је две фабрике кошуља на северу КиМ. Убрзо радници почињу да штрајкују глађу због неисплаћених примања да би уз игнорисање у јавности а лично под претњама, „задовољни“ минималцем, радници сами напуштали посао. Од свега овога јавност је видела само пресецање врпце и слушала лажи о унапређивању услова живота.

Други круг сепаратистичких избора се одвија без већих проблема са готово неприметним порастом гласача чији се број увећава у медијима и проглашавају „легитимним“. Тако по први пут на целој територији покрајине, уз напоре Владе Србије, успоставља се администрација туђе, непријатељске државе која све мање личи на лажну.

Овакве вести се изврћу, приказују као од значаја за овдашње Србе међу којима социјални случајеви и расељени, као вид државне бриге за њих, добијају станове који се махом налазе у незавршеним зградама, започетим годинама раније. За нове зграде анонимне тендере добили су „пријатељи“ Канцеларије за КиМ доказани у терору над Србима а радове су изводили јефтиније албанске фирме и радници. Врло брзо зидови почињу да пуцају, малтер да се руши, кров да прокишњава… За такве станове од нових власника Вулинови политички сарадници задоваљавали су се скромним изразима захвалности – у износу од пет хиљада евра.

Током његовог министровања без портфеља, Канцеларија за КиМ је улагала и у мостове, школе, болнице… Рокови су пробијани као и буџети, радови отпочињани али не и довршавани или са необјашњивим закашњењем од по неколико година… Свака његова прича је имала исти крај – фантомски, то јест, није га имала уопште. Занимљиво је да је у то време Скупштина Србије формирала анкетни одбор да би утврдила начин трошења новца из буџета државе Србије намењеног Косову и Метохији. Међутим, Анкетни одбор није желео да се бави финансијама Канцеларије за КиМ већ их је прогласио државном тајном.

Настављено је гашење српских институција и њихово „повлачење“ које прате гашења на хиљаде радних места или срамна „интеграција“ у шиптарске институције. У кратком и необавезном разговору један од службеника Канцеларије за КиМ, иначе Београђанин, на примедбу да не би требало да носи мајице са националним симболима када је у сарадњи са издајницима кратко је констатовао „посао нам је да причу фарбамо у лепо“.

Ново поглавље почиње маја 2014. када је Александар Вучић оформио Владу а за новог директора именовао млађаног Марка Ђурића чији је избор изазвао револт због још дубљег унижавања проблема Косова и Метохије и неозбиљности којом Влада прилази овом, све већем проблему. Нејасно је како се млад човек без икаквог радног искуства нашао на овако одговорним позицијама. Али несумњиво је да је већ дуго припреман управо за бављењем Косовом и Метохијом. Ђурић је, такође, и први српски политичар који се јавно позива на Ахтисаријев план и захтева његово спровођење иако је он одбачен од стане Скупштине Србије али и Скупштине УН-а јер замишља покрајину као сасвим нову државу.

Да Ђурићево вођење Канцеларије неће бити само теоријско одмах је постало јасно. Чим је „стао на ноге“ уклоњене су барикаде на мосту у Косовској Митровици. Радови су изведени кришом, у страху од житеља града који би бурно могли да реагују на предају њихових породица албанској вољи и невољи. Уместо тих барикада постављене су нове у виду зелене површине по сред моста назване „Парк мира“. Ово је код Албанаца изазвало такав револт да су неколико дана касније организовали највеће протесте од погрома 17. марта 2004. године. У саопштењу за јавност Канцеларија за КиМ се посебно „захвалила грађанима на помоћи у уклањању“ барикаде иако баш нико од грађана није учествовао у томе.

Овај вид манипулације ће постати свеприсутна пракса од тада. За сваку несрећу и срамота коју Канцеларија за КиМ приреди Србима неће изостати захвалност грађанима „за подршку“.

Посебан допринос албанској држави на КиМ дао је Марко Ђурић по уклањању барикада најавом изградње „Јелисејских поља“ и „трга Цара Лазара“ на српској страни моста. Посао је био сумњив од самог почетка јер никада није наведен рок за завршетак радова. Тако је Марко Ђурић постао први са српске стране који је конкретним акцијама физички допринео проширењу албанског корпуса и заокруживању њихове „државе“.

Не би смо били искрени ако би смо рекли да није поклањао пажњу и српској страни. Те године, октобра месеца, по наређењу Марка Ђурића Жандармерија је претукла српског младића Филипа М. јер је Ђурића етикетирао због више него очигледне издаје. Камере су забележиле и потпуно игнорисање српкиње из Новог Брда која на сав глас виче за Ђурићем вапијући за помоћ и заштиту од људи које је његова странка довела на власт на локалу. Није је удостојио ни погледа, чиме је дао крила сваком виду иживљавања својих намесника од којих неки дају огроман допринос чак и стварању „војске Косова“ наводећи младе да се пријављују за служење.

Већ после првих шест месеци које је Ђурић провео као директор ове канцеларије, крајем 2014. године, Албанци са КиМ су могли да слободно путују територијом централне Србије са документима које издаје непризната албанска „држава“ што је Марко Ђурић у вестима најбезочније негирао сасвим провидним лажима. Предаја и продаја српске државне имовине и некретнина представља новину активирану током Ђурићевог управљања Канцеларијом за КиМ.

Последњих дана активан је био Телеком који је морао да оснује нову ћерку – фирму да би добио привремену дозволу за функционисање. Недавно се дигла бука и око Трепче за чије је присвајање сепаратистичка влада у Приштини усвојила посебна закон. Сећамо се и најаве да ће језеро Газиводе чак цело бити предато Албанцима, јер „оно што може а се деси у супротном је тако језиво да не могу да говорим о томе“ рекао је Вучић тада. Док је јавност размишљала о јези у позадини свега продат је ски – центар Брезовица на Шар – планини. Осим наводног тражења гаранција за радна места која морају да припадну Србима, који ће експанзијом албанског корпуса на тај начин бити сасвим прогнани одатле, других реакција није било.

Унутрашњи мир Марку Ђурићу осигурао је стан који је на поклон добио од Братислава Николића, градоначелника Штрпца у оквиру сепаратистичких „општина“ а који је посредовао и дао пристанак на продају српског гиганта француском купцу. Како је он прошао у том послу може се наслутити када је Ђурића наградио станом на Звездари површине око 75 квадрата.

Марко Ђурић је човек који воли лагодан живот. Медији су писали о томе како на Косово и Метохију долази тако што преседа. Из Београда до Рашке хеликоптером а ту га чека возач који је по њега дошао из Београда. До децембра 2014. Ђурић је 14 пута путовао хеликоптером што је државу коштало близу 5 милиона динара.

Сасвим сигурно све то је тек део „лека“ којим Ђурић себи обезбеђује унутрашњи мир јер пракса да Канцеларија за КиМ тендере не расписује јавно или поставља такве услове да искључиво једна фирма може да добије одређени посао, створила је непрегледан простор за развој мита и корупције.

А поља је много јер у надлежност Канцеларије за КиМ спада: функционисање институција Републике Србије на територији Косова и Метохије; Образовање, култура, телекомуникације у српским подручјима Косова и Метохије; Деловање Српске православне цркве на територији Косова и Метохије; Обнова и заштиту духовног и културног наслеђа; Сарадња са Комесаријатом за избеглице у делу који се односи на интерно расељена лица са Косова и Метохије… За пет година постојања искуство нас немилосрдно уверава да Канцеларија заправо ради на свему овоме али са намером укидања сваке од тих веза између државе и српског народа са КиМ.

Угашене су, осим здравства све друге српске институције и замењене оним сепаратистичким.

Као ни Александру Вулину, и овој власти, ни Ђурићу није стало до народа јер сви они имају свој циљ. Ђурић је у неколико наврата истакао да је он свестан значаја Универзитета за овдашње Србе и да без њега ни Срби неће моћи да опстану…

Тако формулисану реченицу изговорио је још једном раније, током обележавања годишњице мартовског погрома 2015. године. Ретко одговорним приступом, Канцеларија за Косово и Метохију је организовала је школски час посвећен страдању а Вулин и Ђурић су присуствовали у једној од београдских школа. Након одржаног часа Ђурић је за Тањуг изјавио да су деца са великом пажњом пратила излагање јер знају „да без Косова и Метохије, неће бити ни Србије“. Ту је застао, спустио поглед и ућутао.

Аутор: Иван Максимовић

Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.

  • Zvezda Budilica

    Gospode cuvaj ovo malo svetlosti, koju siri Ivan! Prokletoj Vucicevoj mafiji, kojoj nista nije sveto, daruj po zasluzi. Mafija toliko bestidno unistava i pljacka ostatak Srbije, ali zlocincima to nije dovoljno. 90% sredstava namenjenih, za prezivljavanje tog naseg, napacenog naroda, oni pokradu. Koliko dobiju od siptara samo Bog zna. A zasluzili su debelo placanje. Vole li ti ,,nasi“ zlikovci svoju decu?! Ili su u svom besnilu zaboravili da ih imaju.

  • gifteconomy

    Изванредан текст.
    Мирише на Истину, Правду и CрБство.
    Браво новинару за храброст !

    Благослов и теби и свему што је твоје.
    Благослов твојој речи – да се множи и светли.
    Благослов твојој снази – да расте и побеђује.
    Благослов твојој мисли – да влада и просвећује.

    Благодарујем