Прочитај ми чланакПракса показује да је за ефикасно супротстављање Америци довољна сама чињеница постојања Русије, као независног и јаког геополитичког пола.
Идеја да је Европа задовољна улогом покорне америчке марионете и да покушаји ослобађања од америчког утицаја нису ништа друго него јефтине представе, чврсто се укоренила у руско новинарство и сазнања стручњака. Стварна ситуација је, као и увек, много сложенија, што се може јасно видети ако посматрамо реакције руководства Европске уније на америчке покушаје да прекроје европско енергетско тржиште помоћу антируских санкција. Способност Европске уније да се ефикасно брани код многих посматрача изазива сумње, али из недавног искуства видимо да је Стари свет у потпуности способан да се одбрани у случају када САД директно угрожавају његове интересе. Парадоксално, али управо у таквим случајевима, неисказана, али увек подразумевана претња од зближавања Европске уније и Руске Федерације, за Брисел је један од кључних инструмената за пресецање амбиција Вашингтона.
Ако прагматично погледамо ситуацију, јавља се неизбежан закључак о томе да нови пакет антируских санкција има само посредне везе са Русијом, а заправо представља још један покушај САД-а да преузму европско тржиште електричне енергије, након што су Берлин и Брисел успешно спречили покушај Америке да у потпуности подреди европску политику и економију, уз помоћ уговора о Трансатлантској трговини и инвестиционом партнерству (ТТИП). У руским информационим круговима ова тема није довољно покривена, и требало би подсетити да су САД сасвим недавно покушале да натерају ЕУ да потпишу робовласнички економски споразум, који би уништио европски бизнис и остатке европског суверенитета. Уговор о Трансатлантској трговини и инвестиционом партнерству подразумева:
– елиминисање царинских и нецаринских баријера које ограничавају приступ америчке робе и услуга европским тржиштима. Европске стандарде и квоте, којима ЕУ штити своје тржиште, требало би практично елиминисати;
– потчињавање европске судске и законодавне власти одлукама наднационалних приватних судова, којима би америчке корпорације могле да подносе пријаве против европских власти, у случају незадовољства њиховим деловањем у погледу заштите права потрошача (на пример, од токсичних производа), заштите права радника (подизање минималне зараде у некој европској фирми, која припада америчком инвеститору, било би немогуће), заштите животне средине, техничких прописа и тако даље.
Поред тога, америчким нацртом споразума прописано је на стотине конкретних тачака, које Америци обезбеђују потпуну доминацију на европском политичком, економском и културном пољу. На пример, предвиђа се обавезно уклањање квота на холивудску и другу америчку забавну продукцију, које су уведене у Француској у циљу заштите културног идентитета.
Крајњи циљ трансатлантског партнерства, поред потпуне подређености Европске уније и елиминисања европских компанија које су конкуренти америчким, било би елиминисање ризика да ће ЕУ ући у пројекат ,,Нови пут свиле“, који предвиђа економску интеграцију простора од Лисабона до Владивостока и Шангаја. У том контексту, чак и украјинску кризу би требало посматрати као амерички инструмент који им помаже у постизању поменутог стратешког циља.
Прилично изненађење за стручну јавност – и то не само у Русији – било је разочаравајуће финале преговора о Трансатлантском партнерству. Упркос огромним напорима америчких дипломата и лобиста, као и проамеричких европских политичара, ЕУ се одбранила, а Американци су били приморани да се претварају да је све у реду. Како не би признао пораз, који је наследио од претходне администрације, Доналд Трамп је искористио најбољу традицију Холивуда, који већ неколико деценија снима херојске филмове о великим победама Американаца у Вијетнаму, упркос чињеници да су САД тамо доживеле пораз. Наиме, Трамп је објавио да је трансатлантско партнерство заправо штетно за САД – и тихо га сахранио. Данас, ако погледамо нови пакет антируских санкција у историјском контексту, можемо лако да приметимо да амерички политичари једноставно покушавају да надокнаде и да ухвате макар европско тржиште гаса, кад већ нису успели у потпуности да колонизују сву европску економију и политику.
Као и у случају трансантлантског партнерства, у условима санкција пред америчком политичком елитом рађа се веома тежак задатак – калибрација притиска на земље Старе Европе. Пракса показује да је ЕУ спремна да жртвује интересе пољских пољопривредника, али не и да жртвује интересе немачких енергетских компанија. Са једне стране, Вашингтон мора да врши максималан притисак на Брисел да натера Европљане да престану да штите своје интересе, али са друге стране, ако притисну сувише јако, може доћи до контраефекта, и слања раздражене европске елите директно у пријатељски загрљај Москве, која по најгорем сценарију за Вашингтон, може да обезбеди побуњене Европљане не само енергетским ресурсима, већ и војним снагама. Испоставља се да Русија једноставно својим постојањем, војном и енергетском моћи, као и спремности за зближавање са Европском унијом, озбиљно ограничава могућности за вршење притиска на Европску унију. У Вашингтону је мало ко спреман да понови катастрофалне грешке Обамине администрације, која је последично ушла у сукоб са Кином, што је Кину максимално зближило са Русијом, због чега сада многи у Америци жале.
На основу горенаведених разматрања, логично је претпоставити да Немачка, Француска и њихови европски савезници, који су успешно одбили трансатлантско партнерство, имају добре шансе да безбедно избегну ризике повезане са новим антируским санкцијама. Врло је вероватно да они чак неће успети да остваре претње од санкција преко Светске трговинске организације (СТО) или да заобиђу правила СТО, а дипломатских напора ће бити довољно да ,,покажу зубе“ тим санкцијама, које су претња за ,,Северни ток – 2″ и друге енергетске пројекте, за које је заинтересована европска елита. Под притиском Европске уније у закон о санкцијама већ је унета допуна која предлаже ,,координацију санкција са европским савезницима САД-а“, али Брисел (или, боље речено, Берлин, Париз и Беч) ће тражити још строжија ограничења могућих санкција или увођење намерно нереалних процедура за њихово спровођење.
Покушаји Американаца да истрају у том правцу штете највише самим Сједињеним Америчким Државама, а Европска унија већ разматра могућност увођења одговарајућих мера, о којима је саопштила немачка министрка економије Бригита Циприс.
Поред тога, француско Министарство спољних послова је фактички саопштило о незаконитости новог пакета санкција и о томе да он ,,крши међународно право“, стављајући Вашингтон пред веома непријатну перспективу стварања преседана масовног игнорисања америчких ограничења од стране Европске уније.
Такав преседан је опасан за Сједињене Америчке Државе тиме што, почевши са једним пакетом санкција, Брисел може игнорисати или препознати ирелевантним за међународно право и друга ограничења која су САД наметнуле или ће тек наметнути својим геополитичким противницима. Мало је вероватно да ће Вашингтон одлучити да иде до краја стазе која води до потпуног сукоба са Старом Европом.
Једно од најважнијих питања, на које одговор траже руска политичка и стручна јавност, јесте питање ,,Како се ефикасно супротставити САД?“. Пракса показује да је за ефикасно супротстављање довољна сама чињеница постојања Русије, као независног и јаког геополитичког пола, који, са једне стране, може да употреби силу, али са друге стране не користи силу за принуду и пљачкање других. Због таквог сулудог понашања умирућег америчког хегемона, овај руски приступ ће увек привлачити савезнике и партнере.
Ако бисмо овај приступ свели на једноставну формулу, можемо рећи да Русија треба да ,,буде снажна и да не покушава да копира САД“. Упркос тешкоћама са којима се Русија данас суочава, постоје сви разлози да верујемо да ће се изборити са таквим задатком.
