Прочитај ми чланакКада је последњи пут повећана минимална цена рада и тиме најнижа загарантована примања досегла суму од 22.620 динара, један млади тајкун најавио је да ће због повећања минималца бити присиљен да отпушта раднике из свог хотела.
Иако ради у туризму, једној од профитабилнијих грана привреде, завапио је да овим потезом држава ствара лошу пословну климу и утиче на пораст незапослености. Дакле, не наметима, не високм порезима, не лошом инфраструктуром, не неконкурентним тржиштем, него ценом рада оних који су у Србији најмање плаћени.
Још симптоматичније је да је класа богаташа која је од 5. октобра 2000. на овамо стасала, уз претходних пар Милошевићевих тајкуна, убеђена како њихов рад представља чин патриотизам јер они “хране” безбројне породице. Представљају се као хуманитарци, а не послодавци који треба да плате нечији рад.
Такав став се развио под патронатом државе која им деценију ипо омогућава кршење закона у које спадају толерисање дугова, неисплаћивање плата, накнада, здравственог осигурања… Државе, која је увек и без остатка на страни послодаваца, а с времена на време, кад буде принуђена или процени да јој се тако исплати, њихове дугове исплаћује из буџета, односно парама свих нас.
Нетранспарентне приватизације, тајни уговори, фантомске субвенције, били су увод у систем у коме радник данас не сме да тражи боље услове рада и квалитетнији живот.
Aко ипак, као у случају Фијата, покушају да штрајком остваре захтеве, добију упозорење да њихов протест лоше утиче на долазак страних инвеститора. Другим речима, претња су свима који чекају посао. Онда уследи апел да би требало да покажу мало љубави према Србији, што значи да сваки социјални бунт подразумева непатриотски чин. На крају им је сервирано да иза њихових захтева стоји политички интерес и озбиљно лоша намера. У преводу, представљају општу претњу.
Када се у социјалне теме убаци сумња у патриотизам, а проблеми се сведу на ниво манипулација и јефтиних емоција добијемо праву слику друштва у коме живимо.
