Прочитај ми чланакДа бисте постали велики филозоф, морате прво да дуго живите. није наш проблем наталитет, већ квалитет. Неће нас ни једно ни друго. Да ли је Вучић стварно као Федерер упао у генерацију просечних играча? Ја никад не бих гласао за младог човека, осим у Америци где постоји јасно ограничење
Да бисте постали велики филозоф, морате прво да дуго живите. Није случајно Платон имао 80 година, а Сократ 71, што је за то време било невероватно.
Музичар може да буде млад, глумац, па и писац белетристике, али да бисте иза себе оставили нешто велико, морате да имате и мало среће и да мало дуже поживите.
Зато је трагедија ове земље кад Душан Батаковић умре у 60. години, пре оних 20-30 које су га чекале за велику науку.
Чомски је напунио 88, а и даље нам даје термине на по три-четири месеца за разговор.
Ми немамо свог Чомског, а и све су нам мање шансе, пошто је један од наших највећих друштвењака Димитрије Мита Ђорђевић (професор историје на Санта Барбари који је предавао до своје 87. године) говорио да тај потенцијал има само Батаковић.
Дакле, није наш проблем наталитет, већ квалитет. Неће нас ни једно ни друго.
Ја одавно имам теорију, а једном сам и о томе овде писао, да би српска политика и држава другачије изгледале да Драган Јочић није доживео тешку саобраћајну несрећу или да се Мики Ракић неколико месеци касније није разболео.
Како би тек изгледала јавна сцена да нас, прерано, није напустио Тијанић.
За велике људе схватите колико су велики кад иза њих остане празнина коју нико не може да попуни.
Шта тек да кажемо за трагично убиство Зорана Ђинђића у 50. години?
Како би изгледала Србија да је он водио „Сабљу“?
Данас би имао 65 година!
За њега сви говоре да је био прагматичан, иако је као најбољи Хабермасов ђак у тренутку када су му сва врата света била отворена одлучио да дође овде и бије се са Милошевићем.
Ја за себе мислим да сам прагматичан, и да вам одмах кажем, сигурно бих пре изабрао Харвард (који су Ђинђићу нудили) него да са Душаном Михајловићем решавам криминалце по Београду.
Али мене због „плус 8“ на једном оку нису пустили из војске, нису ми чак признали ни учешће у рату, које су лупили у књижицу мојој колегиници Заги, с којом сам заједно 1999. радио за лист Војник. Пола мојих другара ослободило се војске, али само на једну фору: 5.000 немачких марака.
Зато и имамо све ово што смо сами направили.
Да кренем од медија. Кажу — падају тиражи, а нико да погледа ко је седео на Асоцијацији медија пре пет година, а ко седи данас. Ајде ви набројте главне уреднике националних медија, ако успете, па ми онда реците зашто падају тиражи.
Шта тек уколико кренемо да прозивамо политичаре? Како је сваки парламент гори од претходног?
Да ли је Вучић стварно као Федерер упао у генерацију просечних играча? Или, да узмемо ринг који он стално помиње. Да ли је он супертешкаш са стакленом брадом? Али да бисте му стигли до браде, морате много да тренирате. И још по цео дан.
Политика ипак није као спорт. Или музика. Овде је младост проблем.
Ја никад не бих гласао за младог човека, осим у Америци где постоји јасно ограничење.
Шта да радиш овако с младим човеком? Шта ће Вучић да ради после политике? Тадић је пао с власти у 54. години, када је Тито дошао на власт, и остао наредних 35 година.
Уз све то, ми живимо у земљи у којој елита, бизнисмени, па и опозиција живе од исијавања вођа. Сав њихов свет налази се ту.
И зато се ја слажем да опозиција треба да заборави Вучића. Макар у овој фази.
Она треба да се организује и уједини, али и то се ради само на један начин, како је то урадио Мићуновић када се вратио у ДС. Кога они зезају? Пола ДС-а направило породичне фирме па сад мисли да наступа на неком тендеру као конзорцијум?
Не иде то. Мораш да поједеш сујету као Мићуновић. Али то долази тек с годинама…
