Прочитај ми чланакВећ догодине у ово доба показаће се да је сукоб Вучића и Курира био лагана увертира за оно што би тек требало да дође
1.
Далеко од тога да бих држао страну Куриру и његовим навијачима, тек подједнако су ми далеко и објашњења власти и њених навијача о узроцима сукоба са породичном компанијом Родића. Елем, не пије воду како је Курир отворио кампању против Вучића зато што је држава Родићима тражила да плати порез. Некако ми, кад чињенице хронолошки поредам, пре изгледа да је било обратно – да је држава почела јавно да инсистира на порезу тек кад је Вучић био нападнут.
Хоћу да кажем да би напад Курира на Вучића само због пара био лако решен, као што би лако био решен и сукоб који би избио само због политике. Проблем је што овде има и једног и другог. А то значи да би сукоб мотивисан рачуницом да се избегне плаћање пореза подразумевао да власници Курира имају толико аутономије у вођењу новина да могу да ратују и у ситуацији кад је угрожен искључиво њихов интерес и ништа друго на белом свету. Кад би то било могуће, не би био потребан још један доказ о владавини слободе медија у Србији. Будући да сви знамо да није тако, не би требало олако доносити ни супротне закључке: не влада Србији медијски мрак, већ ниједан mainstream медиј на свету – ни Курир ни Њујорк тајмс – не може да води медијске ратове искључиво зарад свог интереса. Дакле, да уклапа свој интерес у шире интересе политичке класе којој служи, то може, али да се бије за нешто што је само његов интерес и ничији више, то је искључено, то није привилегија Курира, већ само ретких медијских аутсајдера.
2.
Истовремено, да се водио сопственом вољом, не верујем да би Курир поново ударио на Вучића. Утолико пре што су приликом последње туче Вучића са Куриром пре годину и по дана Родићи извукли дебљи крај – остали су без трећине тиража, ваљда исто толико и прихода, остали су без дела редакције која је направила Српски телеграф и остали су без доброг дела утицаја у власти и повластица које из тога следе. Зашто би још једном ударили на Вучића од своје воље, притом не мењајући ништа ни у стратегији ни у наступу у односу на претходну тучу, у којој су извукли дебљи крај.
По чијој је дакле вољи и заповести Курир ударио на Вучића, одговор се крије у недавној прошлости. Наиме, када је Борис Тадић, плаћајући цену коалиције са Млађаном Динкићем, усвојио 2009. године онај срамни медијски закон и ухапсио тадашњег власника Курира Рају Родића, све је личило на то да ће Курир нестати са медијске сцене. Новине су ипак спасене, а као спасилац се преко тадашњег српског Министарства правде појавио амерички утицај, који до тада није превише марио за прљаве таблоиде попут Курира. Елем, заредале су јавне посете америчких амбасадора Куриру, којима је са новина скинут жиг јуродивости и формирана аура друштвене прихватљивости. Са своје стране, Курир под руком Аце Родића није више био онако непредвидив као за Рајиног вакта, а, колико је брзо прање овијх новина ишло, показало се већ пред крај Тадићевог мандата, кад се Курир појављује као врло изгледан купац Политике.
3.
Било је сасвим логично да се временом Курир нађе у ланцу подршке Вучићу, пре свега зато што ни Курировим спасиоцима 2012, испоставиће се, није било мрско да власт од Тадића преузму Вучић и Николић. Истовремено, Курир, таблоид јаке популистичке реторике, као и Пинк, више је пристајао Вучићу, него Тадићу – уосталом то су били медији са којима су напредњаци делили свој бирачки корпус.
Временом, како то бива, Родић млађи постао је део двора, вежући своју улогу вишеструко значајнијом него што би је Вучић икад одмерио. Али није их то раздвојило. Курир и Вучић међусобно су се подржавали све време које је Амбасада САД у Београду подржавала Вучића. Дакле, у данима кад је требало бранити Бриселски споразум, у данима кад су Вучић и Амери били у пуној сагласности, влада и хармонија између њега и Курира. Нити Вучић пита Родића за порез и милионе кредита које није вратио Развојној банци Војводине нити Родић пита Вучића за медијске слободе.
У моменту кад Вучић узима превише гласова и утицаја у Србији за укус Амера и кад почиње да показује трагове суверенистичке политике и кад у његовој међународној политици, према критеријумима Вашингтона, има превише Немаца и превише Руса, тад нестаје сагласности између њега и Амера и тог часа пуца пријатељство између Вучића и Курира. Курир се дакле ни у једном рату против Вучића није водио искључивошћу својих интереса, већ је био мобилисан за медијску подршку америчким интересима.
4.
Да се Курир није водио искључиво интересима својих финансија, показало се и по томе што су његови напади на Вучића, много више од политичке борбе, део једног тренда. Тај тренд може се описати као индуковано настојање да се Вучић уздрма врбовањем и окретањем против њега лично му блиских људи, што у сваком случају има своје ефекте и намену. Истини за вољу, вероватно је Вучић из тих пријатељстава извукао неку корист, вероватно му је у њима било пријатно, али једва да и на једно од њих има разлога да буде поносан, укључујући и о оно са Родићем. А то ће опет рећи да индукција таквог стања за Вучића свакако не може бити пријатна, али у политичким условима које би сам себи могао да створи може да буде итекако катарзична. И већ то је чињеница која неће подржати кредо резигнираних, према коме су сви исти. Нису исти, јер на једној страни јесте политика, можда рђава, али политика, са својим предностима и ограничењима. На другој страни јесте безобално настојање да се преживи по сваку цену, менталитет, навике и ништа сем тога; укидање било каквог смисла и циља. У том простору некаква политика и може да буде и бива фингирана, али ту политике нема.
Речју, сукоб Вучића и Курира политички је добар за Србију, свакако много бољи од хармоније која је међу њима раније владала. Наравно, тај сукоб још увек се не може описати као настојање Американаца да Вучића сруше, али јесте настојање да се његова моћ умањи, утицај ограничи и да му се изнуде озбиљни уступци на Косову. Што ће опет рећи да су напади Курира на Вучића у служби истога као и цео низ акција којима из прикрајка учествују стране службе.
5.
Операција коју западне силе примењују над Србијом њихов је најсофистикованији наступ код нас који памтимо. После Црне Горе и Македоније, свакако да Србија постаје материјал за следећу обраду. Да су прилике макар нешто сличније оним из прошлости, западни притисак на Београд био би отворен и бруталан. Овако, на истим вратима на којима су они стоје и друге велике силе, што значи да би, према запаној рачуници, превише притиска могло да Србију окрене на другу страну – према Русији.
Зато ће процес западног реинсталирања у Србији бити дуг и интензиван. Уосталом, већ догодине у ово доба показаће се да је сукоб Вучића и Курира био лагана увертира за оно што би тек требало да дође. Већ следеће године у антивучићевске медије требало би да са запада уђе много новца, неки говоре о чак 30 милиона долара. Са тим парама у Србији можеш да радиш шта хоћеш – да селима и градовима мењаш и крв, и навике, и веру. А да не промениш једну владу. И то је битка која предстоји, битка у којој је данашње понашање Курира тек у служби маркирања терена.
