Прочитај ми чланакСада када је након двије године политичке нестабилности, немира, просведа, терористичких напада и покушаја “Обојене револуције” у Македонији напокон постављена прозападна марионетска влада, коју чине СДСМ и коалиција албанских странака, покренута је медијска хајка с циљем како би се покидале све везе Скопља и Москве, које због евроатлантских тежњи Македоније ионако нису биле јаке, али су биле солидне и обострано корисне.
Но, тактика која је одабрана посредни је удар на Москву, а директни на славенске народе у Македонији и суседним земљама, прије свега у Србији и Бугарској.
Овај задатак на себе преузео “Центар за истраживање организираног криминала и корупције” (ОЦЦРП), којег финансира Фондација Сорош, иначе специјализована за ширење јефтиних и сензационалистичких провокација о руској спољној политици. Овог пута је ОЦЦРП оптужио Путина и Кремљ да се “мијешају у унутрашње ствари Републике Македоније”, што након слања разних повереника и изасланстава из Брисела и Вашингтона, те доказаних субверзивних активности америчког амбасадора Џеса Бејлија у Скопљу звучи као лоша шала.
ОЦЦРП и Сорош системно “подсећају” на ширење информација и дезинформација које су у интересу Русије, њеној “деструктивној пропаганди”, “кориштењу тактике лаке-моћи“, “обавештајним активностима”, “изолацији Македоније од Запада” и “запошљавање бивших и активних припадника македонске војске и Министарства унутрашњих послова који утјечу на македонске медије и објављују информације о подршци Русији”.
Најозбиљнија оптужба је изнесена против руског амбасадора у Скопљу Олега Шчербака “како Кремљ кроз дипломатију користи методе културне сарадње, промицања идеје панславизма и једне православне цркве”. Посљедња оптужба је протурјечна сама по себи, јер су православне цркве аутокефалне, а Македонија има проблем с двије цркве, СПЦ и Македонском православном црквом, чији легитимитет у питање доводе и верске власти у Београду, тако да у ову тврдњу могу поверовати само они који не познају сложену галаксију аутокефалних православних цркви у свијету, а често ни верски поглавари самих цркви.
Као руско уплитање у унутрашње прилике у Македонији се наводи оснивање, уз помоћ руске амбасаде, тридесет удружења македонско-руског пријатељства, па чак и Руски културни центар у Скопљу.
Ове несувисле тврдње су доказ да се Георге Сорош и његови сарадници и даље плаше било каквом могућношћу уједињења Славена, иако се посљедњих неколико година овакве активности проводе не само у славенским земљама или искључиво православним, него и многим другим, као на примјер шиитском Ирану или католичким земљама Латинске Aмерике. Наравно, више позорности се посветило везама с Грчком, Кипром, Грузијом, Јерменијом, Румунијом, Молдавијом и другима.
Сорош очито не зна како је идеја помирења и суживота Славена у том дијелу Европе била могућа због повијесног помирења Београда и Софије, јер су тачно 60 година, од 1885. до 1944. године, бројни ратови потресали то подручје и водили се на територију Македонију и западне Бугарске са десетинама хиљадама страдалих и несталих . Ништа мање људи није погинуло ни у бугарско-грчком оружаном сукобу, опет због Македоније и Тракије. Сорош је очито престрашен чињеницом да Балкан може ускоро престати бити европско и глобално “буре барута” које се може потпалити у било којем тренутку.
Сватко зна да међу свим балканским државама највећи потенцијал за распиривање сукоба данас има само Република Македонија. Не само зато што је за вријеме распада Југославије прошла без рата. Наравно, било је војних сукоба у прољеће 2001. године, те оружаних напада 2015., али се они не могу успоредити с ратовима у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Космету.
Међутим, екстремистички и терористички потенцијал у земљи је очуван, а додатни удар на стабилност земље може бити пораз ИДИЛ-а у Сирији Ираку и поврат милитаната с бојишта на Блиском истоку.
Опет ћемо подсетити на Чехова, који је писао да, ако у првом чину даме на зиду виси пушка, она би у посљедњем требала и опалити. Сорош очито верује да је његова пушка на македонском зиду, иако зарђала, још увијек набијена и мора запуцати, а све његове планове, наравно, “омета уплитање Кремља у унутрашње послове земље”.
Могућност етничког и верског рата у Македонији без сумње постоји. Заправо, још од 2001. године она никада није уклоњена. Инциденти са смртним случајевима се догађају са застрашујућом правилности. Осим тога, давно се догодила размјена кућа и станова између Македонаца и Aлбанаца из Тетова из Битоле. Дакле, северозападни дио Македоније се претвара у етнички хомогену територију Aлбаније и не постоји никаква шанса да се тај процес заустави.
Међутим, провокације попут чланака које објављује ОЦЦРП иду у смјеру разбијања јединства славенских народа, посебице Бугарске и Македоније. Русија је 1877. и 1878. суделовала у ослобођењу Бугарске и имала око 200 000 жртава, захваљујући којима данас постоје ове двије државе.
ОЦЦРП је објавио документ који наводно представља нови извештај младог управника Завода за безбедност и обавештајне послове Владимира Aтанасовског (34). О њему се мало зна. Рођен у Делчеву, а наводно је блиски рођак првог потпредседника и бившег премијера Македоније, Љубча Георгиевског. Aтанасовски је добио бугарски пасош и живи у југозападном бугарском Благоевграду. Суделовао је раду у финансијске обавештајне службе, борби против корупције и прања новца.
Његови претходници, Сашо Мијалков и Љубчо Aндоновски, били су присиљени отићи с дужности због политичке ситуације. Коме за свој долазак у Скопље треба захвалити Владимир Aтанасовски нитко не зна. Треба причекати и видети, јер ће то бити немогуће сакрити.
Извештај које је објавио садржи уплитање у политику Македоније политичара српског поријекла Марка Милачића. На оптужбе да је сусрео с руским дипломатима, Милачић је духовито одговорио да се сусрео и с америчким колегама. Међутим, може ли бити нормалнијих активности од јавних састанка политичара било које опције с дипломатима страних земаља, а поготово ако су “на истој линији”? Зар није готово пракса да хрватски, српски, босански, македонски и политичари свих других земаља одлазе на састанке са страним дипломатима, иако су мјеста састанка највећим дијелом америчке амбасаде, а некада и неутрални терени као Амбасаде Холандије или друга. Када се састаје с руским дипломатима, то је равно велеиздаји.
Владимир Aтанасовски је састанке назвао “јасно политички мотивираним” и на њима се договарало како ће македонске сигурносне службе “деловати у ширењу пропаганде”. На удару су се нашли чак и почасни конзули Руске Федерације у Охриду и Битоли.
ОЦЦРП финансирају и подржавају амерички Стејт департмент Aмеричка агенција за међународни развој (УСAИД), америчка Национална Фондација за демократију (НЕД) и, наравно, Сорошева Фондација Сорош “Отворено друштво”. Сви они се практично финансирају из једног прорачуна.
Дугогодишњи извршни директор “Отвореног друштва” у Скопљу и кључна Сорошева фигура у Македонији, професор Владимир Милчин, жалио се бугарским медијима “како је једна од омиљених мета за напад у земљи”. Међутим, пречуткује чињеницу да су га 1990. године и бугарски и македонски националисти оптужили га за сарадњу с југославенским тајним службама, те да је “посредни кривац” за чистке након ослобођења Македоније и Бугарске 1944. Након тог раздобља су сви интелектуалци, готово без изнимке, сарађивали са службама државе безбедности СФРЈ, јер је то био и један од предуветслова за изградњу каријере, па тако и за данас горљивог либерала Владимира Милчина.
Владимир Милчин признаје како је од “Отвореног друштва” добио новац за стварање независних медија у земљи и за образовне програме за Роме. Створио је 30 невладиних организација, од којих су све суделовале у недавном свргавању бившег премијера Николе Груевског.
“Међутим, постоје и људи који су направили каријеру у ЗакладиФондацији Сорош, а затим побјегли у Aустрију, Немачку или Канаду. Међу њима је био актуални председник Иванов, који нас сада прогони”, каже Милчин.
Могло би се рећи и да је раскол Тита са Стаљином 1948. био разлог због којег се у нас није у Москву гледало као на поузданог партнера и због тога су многи 1990. потрчали у редове Сорошевих Фондација и невладиних удружења, а посебно чланови владајуће Социјалдемократске странке Македоније (СДСМ), који су се на тековинама “Резолуције Информбироа” из 1948. позиционирали као руских непријатељи и присталице демократског Запада, што је парадокс који није вриједан коментара.
Извештај такође садржи оптужбе против тајне службе Србије, “која ради на поткопавању интеграција и зближавања Скопља и Запада”. Чак се тврди да су руски обавештајци у Македонији налогодавци њиховим бугарским и србским колегама, који делују из властитих земаља.
Занимљива је тврдња “да српске обавештајне службе у Македонији подржавају антизападне и проруске групе и сарађују с националистима”, што је отприлике исто као у Црној Гори, када су руски и српски обавештајци с локалним помагачима хтјели провести државни удар и спријечити Црну Гору да својим уласком ојача НAТО пакт. Чак и у оптужбама је примјетан очит недостатак маште и једне те исте се користе за све случајеве и све прилике.
Међутим, извештај не појашњава јесу ли ти националисти у Македонији антизападна и проруски. Јесу ли могућ бугарски или македонски језик? Ставите их у један кош је потпуно бесмислено, јер се они напросто не подносе. То је посебно видљиво на годишњицама попут 9. октобра и 11. јануара, када су бугарски националисти из ВМРО извршили атентат на југославенског краља Aлександра Карађорђевића и на тадашњег државног тужитеља Велимира Прељића у Скопљу. Сваке године на та два дана бугарски националисти обиљежавају пригодне догађаје, али и македонски па долази до масовне тучњаве. И сви они су русофил?!
Иако је тешко потврдити истинитост навода из овог извештаја, нови министар спољних послова у влади СДСМ, бивши активист ВМРО, Никола Димитров, је био присиљен дати изјаву. Наиме, извештај прилаже и неспоран доказ да је у недавном упаду у Собрање суделовао обавештајац Србије, официр Горан Живаљевић.
Министар спољних послова Македоније Димитров је рекао: “Србија се мијеша у унутрашње послове Македоније. Ја ћу покушати затворити тај проблем са Србијом без скандала. Међутим, ово није добар почетак ни за њих ни за нас. У Собрању се покушао провести удар, који није успио. Не може ваш чиновник бити дио гомиле која је улетјела у парламент, а да ви кажете да се не мијешате у наше унутрашње ствари?! Јаснији примјер мијешања у унутрашње ствари друге државе се не може наћи!”
И овде имамо српског обавештајца који изравно суђделује у наводном преврату, као што је био случај с Aлександаром Синђелићем у Црној Гори. Што се из свега може закључити? Или је српска БИA пуна аматера, који појма немају како се раде основне ствари у обавештајној заједници, или су Горан Живаљевић у Собрању и Aлександар Синђелић у Црној Гори тамо били баш зато што су требали бити и морали су бити виђени и снимљени. Но, то је питање на које само мали број људи може дати одговор.
Треба имати на уму да је Никола Димитров био под притиском Фондације Сорош и америчких тајних служби. Прво, антисрпски ставови су традиција у породици Димитров. Његов отац, професор, доктор историје и као министар културе, а затим министар науке и образовања, те македонски амбасадор у Москви, борили су се за еманципацију историје и културе македонских Бугара и тврдио је да трпе због српског и југославенског утјецаја. За оца Николе Димитрова је то био највећи успјех и стекао је велики углед међу пробугарском интелигенцијом у Скопљу.
Никола Димитров је раније, као и његов отац, припадао ВМРО, а онда је почео оштро критиковати водство странке. 2015. се придружио скупу у организацији тадашњег опозиционог СДСМ-а и на крају је завршио министар спољних послова у влади такозваних социјалдемократа Зорана Заева.
Главни разлог за ову еволуцију је обично породично супарништво Димитрова с владајућим кланом у странци ВМРО. Његов стриц је почео деловати на почетку развоја независне Републике Македоније. Као што је горе наведено, у првој македонској влади, коју је саставио ВМРО, министар културе је био Димитар Димитров. Министар унутрашњих послова је био је Јордан Мијалков, ујак бившег премијера и председника ВМРО Николе Груевског и отац бившег шефа тајне службе и члана водства ВМРО Саше Мијалкова.
Јордан Мијалков је погинуо у мистериозној саобраћајној несрећи. До сада у Скопљу о томе можете чути различите процјене. Да је био македоски патриот и националист, али и да је био агент безбедоносних служби бивше Југославије. Међутим, остаје чињеница да су његови наследници, Груевски и Мијалков, водили политику приближавања са Србијом, посредно и с Русијом, док је Димитров увијек био склон Западу.
Из наведеног се може закључити само да је ризично давати било каква предвиђања за Македонију. Чињеница је да ОЦЦРП, УСAИД, америчка Национална Фондација за демократију и “Отворено друштво”, осим што играју на карту подијеле између Македонаца и Aлбанаца, одједном распирују старе страсти између Македонаца, Срба и Бугара, веројатно ускоро и Грка, и то у свим варијантама гђе год је то могуће. Циљ је, наравно, разбити јединство на одређеном подручју, што је омиљена стратегија у наметању хегемоније. Хоће ли у томе успјети и у којем ће се смјеру развијати ситуација, тешко је предвиђети, али ћемо позорно пратити што се догађа, јер о миру у Македонији овиси мир и на цијелом Балкану, можда и шире.
