Прочитај ми чланак"Гелбард ми се чинио занимљивијим од осталих америчких дипломата. Висок, проћелав, англосаксонских црта лица, деловао је као неко несташно америчко дете које је неком чаролијом остарило за шездесет година. Тај детињасти осмех био је у несагласју са хладним и оштрим погледом који би у веселим моментима био циничан", пише Чедомир Антић у наставку фељтона о деловању Студентског политичког клуба 1997. године.
За време трајања студентског протеста контакти са САД и државама ЕУ били су симболични. Они су прикривено подржавали Милошевића. Протест нису подржали чак ни начелно, а камоли на неки други начин. Сусрети су били куртоазни. Као генерални секретар СПК-а био сам позван приликом чак пет посета Роберта Гелбарда, представника председника САД за Западни Балкан.
Једном приликом заједно са Гелбардом у Београду је боравио и Ричард Холбрук, ранији посредник и један од твораца Дејтонског споразума. Коначно, у посету Србији дошла је и државна секретарка САД Медлин Олбрајт. Било је јасно да је Србија тог времена била под великим притиском САД и њихових савезника. Сложени циљеви САД подразумевали су контакт са опозицијом, али не и подршку.
Гелбард је долазио у Београд да поставља захтеве Милошевићу. Приватизација Телекома, која се не би догодила против воље САД, реална помоћ режиму током и после народних и студентских протеста, биле су покриће за притиске који је требало да доведу до новог статуса за Косово, нове улоге НАТО-а у Србији и коначно пуне сарадње са Трибуналом у Хагу (у то време није било политичара нити војних команданата из Србије који су под оптужницом).
Гелбард ми се чинио занимљивијим од осталих америчких дипломата. Висок, проћелав, англосаксонских црта лица, деловао је као неко несташно америчко дете које је неком чаролијом остарило за шездесет година. Тај детињасти осмех био је у несагласју са хладним и оштрим погледом који би у веселим моментима био циничан. Према информацијама које су нам дали из амбасаде САД, Гелбард је био каријерни дипломата, доктор економије, раније амбасадор у Боливији и координатор борбе против нарко-картела у Јужној Америци.
Његов дипломатски наступ личио ми је на оног легата римске републике који је од Антиоха Великог у име „сената и римског народа“ тражио да сместа прекине рат и напусти Египат. Сâм испред Антиохове војске, он је на краљеву молбу да му дозволи да размисли, око њега у песку мачем нацртао круг и рекао: „У овом кругу (размисли)!“
Форма сусрета била је, осим једном приликом, увек иста. Целокупна опозиција од Вука Драшковића до синдикалних и студентских вођа седела би насупрот Гелбарду поред кога би била два виша официра. Он би рекао нешто на почетку, онда би по старешинству свако од нас рекао своје, а онда би он резимирао разговор. Коначно, свако би могао можда да дода још понешто и дуготрајан састанак би био завршен. На првом састанку Вук Драшковић већ је истакао кандидатуру за председника Србије.
Гелбарду је рекао да су ти избори најважније политичко питање, да ће он свакако победити и преузети пуну власт у држави. Уколико победи, тврдио је да ће сместа окупити избеглице из Крајине, формирати колону трактора и са српском заставом истакнутом на челном возилу поћи у Хрватску како би их вратио кућама. Он признаје Хрватску, не тражи за Србе ништа осим онога што имају њихове комшије. Хоће ли САД рећи: „О yes, хе ис а гоод guy…“ (нажалост, на папиру је немогуће исказати како је Драшковић ово рекао) и онда га оставити на цедилу, или ће му заиста помоћи да оствари тај праведни и мирољубиви циљ?
Гелбард се осмехивао, чврсто затворене усне имале су облик латиничног слова „у“. „Господине Драшковићу… ваша замисао је изванредна… Само, молим вас… Када ви постанете председник Србије, ако све буде у реду, власт ћете преузети у октобру… Знате ли, господине Драшковићу, која је просечна температура у октобру током ноћи у области коју зовете ‘Крајина’?“ Ту Гелбард, колико се сећам, чак и рече колика је просечна температура. „А да ли сте обавештени, господине Драшковићу, да је тамо већина кућа срушена и у месту које се зове…“, ту Гелбард тражи неки папир и покушава да се подсети, „… Ки-стан-је само је једна кућа читава…“ Посматрао је Драшковића са подсмешљивом надмоћношћу. Није му рекао да је Српска Крајина освојена захваљујући америчкој обуци, помоћи и оружју, као ни да су током „Олује“ амерички авиони бомбардовали српске системе. Све то Драшковића није спречило да после новинарима пренесе само оно што је он говорио.
На крају једног од разговора Гелбард је рекао и следеће: „Знате, рекао сам вашем председнику (Милошевићу) и сада понављам и вама…. Ја делујем фино и углађено… Харвард, Стејт департмент, амбасадор етц… Али, искрено, ја сам олош (сцум) и увек су ме слали да радим са олошем јер сам у томе успешан.“ На другој страни чула се гласна тишина. Када сам после 2000. о овоме говорио професору Слободану Антонићу, он ме је зачуђено погледао и рекао да ми не верује.
