РУСКА ЏЕЗ ЗВЕЗДА У БЕОГРАДУ: Музичари из Србије су за мене право откровење

0

Каква год да је геополитичка ситуација и односи Русије с Америком, све моје америчке колеге ме питају: Када ћемо да свирамо у Русији? Музика је језик нормалне комуникације нормалних људи. Када с Американцима уђем у студио, не размишљам о томе шта је говорио Обама или неко други, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ Олег Кирејев.

Руски композитор и саксофониста светског гласа Олег Кирејев наступиће 17. маја у Задужбини Илије М. Коларца. Класичне џез композиције, али и руске етно-џез нумере и џез обраде руских и српских народних мелодија Кирејев ће изводити у пратњи руског пијанисте Евгенија Гречишчева и врсних музичара из Србије — Милана Павковића (бас), Душана Иванишевића (бубњеви), Владимира Крњетића (труба) и Светлане Спајић (вокал). Специјални гост концерта биће пијаниста и композитор Васил Хаџиманов.

„Музичари из Србије су за мене право откровење. Ми у Русији и не знамо каквих музичара има овде. Васила Хаџиманова одлично знају у Европи, али су остали музичари, као и у Русији, више усредсређени на сопствену земљу. Овај концерт је пример како руски и српски музичари упознају једни друге захваљујући језику џеза. На концерт је специјално позвана уметница која пева народну музику, а наш задатак јесте да од свега тога створимо леп џез. Исто ћемо учинити и с руском музиком. Обрадићемо лепу руску песму ’Подмосковске вечери‘. То ће бити јединствено и непоновљиво искуство, тако да вас с великим задовољством позивам на концерт“, каже Олег Кирејев.

Када кажемо „џез“, обично мислимо на музику која је настала у Америци. Шта подразумева појам „руски џез“?

— Руски џез је читав један свет, настао још у време Совјетског Савеза. Много је истакнутих композитора и извођача који га представљају, а многи, нажалост, више нису на овом свету. Међу њима су и многи моји пријатељи, рецимо, Георгиј Гарањан… Веома угледни диригент и композитор Олег Лундстрем… Многи од њих и данас одлично свирају на светским сценама, мада, као што сам већ рекао, више наступају у својој земљи. Потребни су нам контакти попут овог концерта у Београду, јер џез омогућава да се сједине и прожму братске културе.

Прошле године на „Нишвилу“ сте наступили са својим етно-џез саставом „Орлан“, а ви сами важите за пионира тог правца у Русији, односно у Совјетском Савезу. Коју музику, заправо, промовишете уз помоћ етно-џеза?

— Музичари који се баве етно-џезом морају да познају класику америчког џеза. Одлично је, међутим, када норвешки, пољски или, рецимо, српски музичари, као основу свог стваралаштва узму своје народне мелодије. То им повећава шансу да постану интересантни на светској сцени. Ансамбл „Орлан“ ће ове године напунити 30 година. Састав је био веома познат још у Совјетском Савезу, а и сада гостује по целом свету. Прошле године смо наступили пред око 10.000 људи у Нишу и било нам је врло пријатно када смо видели како српски слушаоци позитивно реагују на наш специфични звук. Ту се мешају разни ритмови и стилови – џез, рок, фјужн.

Цео ансамбл је родом из Башкирије, која је посебно интересантна због мешавине врло разнородних мелодија и ритмова.

— Национални елемент, националне мелодије, веома су важан фактор. Сматрам да је за мене велика срећа то што ми је отац Татарин, а мајка Рускиња — у таквој мешавини од детињства сам упијао звуке кураја, кубиза, националних башкирских инструмената. Пре две године, када смо наступили у једној од престижних дворана у Њујорку, Американци су били шокирани. Њихови новинари су писали да је управо то оно што недостаје савременој америчкој сцени.

Ви сте на америчкој сцени изградили каријеру. Како је бити џезер-странац у колевци џеза?

— Америка поставља веома високе стандарде за музичара. То значи да мораш одлично да познајеш џез, а џез је веома сложена уметност с елементима шоуа. Веома ми је драго што су Американци, када су чули моју музику, још давно, почели не само да ме зову да наступам по Америци него и да снимам с њима, што је редак случај. Они не воле превише Европљане, пошто Европљани не владају особеним језиком свинга. Испоставило се, међутим, да ја њиме владам. Морам да се похвалим и да кажем да је прошле године мој албум на америчким радио-станицама два месеца био међу топ-25, а на крају године био је у топ-100. Албум сам снимио с трубачем Томом Харелом, гигантским уметником, ког сам некада давно, у студентским данима, гледао на сцени на великом фестивалу у Пољској. Било је веома пријатно када сам сео с њим у студио, то ми је било невероватно — сада ти седиш и свираш моју музику, а ја сам 1989. године слушао како свираш и дивио се твом звуку.

Интересантно је и како је уопште дошло до тога да се ви заинтересујете за џез. Завршили сте клавир, а онда сте чули једну песму…

— The Shadow Of Your Smile… (пева). (Говори на српском језику): Клавир је веома користан када деца почну да се баве музиком, добар је за упознавање нота, хармоније, класичног музицирања… Када дете стаса за неки други инструмент, флауту или саксофон, познавање клавира представља веома добру подлогу.

Како сте научили да говорите српски језик?

— Прво, српски језик ми се веома допада, а однос Срба према Русима за мене је био откровење када сам први пут дошао овде. Без обзира на политичку ситуацију, на оно што се догађа, без обзира на разне страсти, то народно осећање је искрено и непроменљиво. Друга битна ствар је то што сам три и по године живео у Истри и учио језик корак по корак.

Говорили смо о етно-џезу и разноликости мелодија и ритма. Балкан, такође, важи за подручје с богатим мелодијама и ритмовима. Да ли вас је инспирисала балканска музика?

— Трагам за музичарима у Србији, а знам да их има, који одлично повезују народну музику и џез. Када их пронађем или их сам створим, моћи ћу да прелепе српске мелодије претворим у џез и да их популаризујем. У мојој домовини Башкирији постоји инструмент који се зове курај и којим се поноси башкирски народ, али он се веома ретко може чути и углавном је намењен само уском кругу слушалаца. Када смо у Нишу, рецимо, засвирали на курају и запевали из грла, десила се чаролија: 10.000 људи се упознало с руском културом. Исто је и са Србијом. И српски музичари могу захваљујући џезу да на светским сценама прикажу лепоту својих мелодија. Надам се да ћу помоћи српској музици да се популаризује. Намеравам да у договору с вашим изузетним амбасадором у Москви (Славенком Терзићем) организујем концерт српских музичара, како би они показали своју уметност руској публици.

Од 2010. сте саветник за културу председника Башкирије, у том својству сте организовали мноштво културних догађаја, фестивала. Могу ли култура и политика заједно, да ли је то проблем за уметника?

— Не, када радиш с радошћу, не обраћаш пажњу на негативне елементе, него се трудиш да помогнеш људима око себе. Култура може да допринесе томе да се народи боље разумеју, да разумеју како се живи у другим земљама, а фестивали су, заправо, место за комуникацију.

Живели сте у Америци и сарађујете с многим америчким музичарима, како они виде геополитичку ситуацију, да ли се њихово мишљење разликује од онога што могу да прочитају у медијима?

— Каква год да су геополитичка ситуација и наши односи с Америком, све моје америчке колеге ме питају: Олег, када ћемо да наступамо у Русији? Музика је и за њих нешто што повезује људе. То је језик нормалне комуникације нормалних људи. Музичари, углавном, нису политични, они воле музику и њихов задатак је да допутују и одлично одсвирају свој програм, да покажу праву америчку музику. Американци су, исто као и ми, обични људи. Мој компакт диск, узгред, садржи забелешку председника свих америчких новинара у којој пише: У време политичких несугласица албум попут овог показује како култура гради мостове и како је она изнад политике и како помаже да се избегну те несугласице. Када с Американцима уђем у студио, не размишљам о томе шта је говорио Обама или неко други… Важно нам је да се развијамо кроз уметност.