Прочитај ми чланакПисац Сретењског устава, који је пре смрти у Смедереву 1838. заборављен, а тај му је усуд и постхумно остао. Гроб са једва видљивим епитафом нико не посећује, званичници чак ни 15. фебруара, на Дан државности
Који виђени Србин је сахрањен поред цркве на Старом гробљу у Смедереву, питање је на које ће одговор знати понеки старији Смедеревац, док млади, као и највећи број грађана Србије, не зна да то место уопште постоји. А управо ту почива Димитрије Давидовић, један од најзаслужнијих Срба, отац српске штампе, творац Сретењског устава. Обележавајући Дан државности, српски државници ретко га спомену, а нико не обиђе његов гроб, као ни недавно, на годишњицу смрти.
Каква ће нам бити будућност ако нам је прошлост овако мало битна? Можда би нас, данас, да може, исто питао Давидовић, рођени Земунац, несвршени студент медицине у Бечу, кнежев секретар, уставописац, новинар, дипломата…
Давидовићев рад имао је знатан утицај на српску културу почетком 19. века. Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, а читаво своје деловање посветио је политичком и културном напретку младе српске државе.
Много простора је потребно како би се побројале Давидовићеве заслуге за Србију. У службу кнеза Милоша Обреновића ступио је 1821, постао је кнежев секретар, потом 1834. попечитељ, а исте године и покретач „Новина сербских“, првих новина на тлу Србије.
Давидовић је израдио Сретењски устав, један од првих демократских устава и тада најлибералнији који је Европа видела. Власт је била подељена на законодавну, судску и извршну, а Уставом је Давидовић утврдио и боје заставе – црвена, бела, плава.
Ипак, тај устав био је на снази само две недеље, а онда га је кнез суспендовао на наговор великих сила тадашње „просвећене“ Европе, јер је, по некима, давао превише права обичном човеку. Да се не би замерио великим силама, кнез је читав терет свалио на свог секретара, ослободио га свих дужности и послао у пензију, чак га приморавши и да се исели из Београда.
Давидовић је одабрао Смедерево, како је касније сам изјавио, ради лепоте предела и својих здравствених разлога. Остало је забележено да је добио кућу у центру града, код Карађорђевог дуда, и имање у околини са 60 стабала шљива и апанажу од 300 златних гроша годишње.
Димитријевићеви последњи дани били су тешки и тужни. Без породице, заборављен од свих, често је самовао у беди, а остала су и писма у којима је кнеза молио за додељивање обећаних средстава.
Давидовић је преминуо 6. априла 1838. у 48. години. Ниједне новине, па ни оне које је основао и сам уређивао, нису пренеле вест о његовој смрти. Сахрањен је на ливади, на свом имању, како, наводно, нико не би знао где му је гроб.
Касније, када је Милошева страховлада завршена, његове мошти су пренете на смедеревско гробље и положене поред црквице из 15. века. На захтев Бечке академије наука, после деценије његовог починка градски инжењер је успео да пронађе надгробну плочу на смедеревском гробљу.
Данас, на надгробној плочи, једва видљив стоји епитаф исписан старом српском ортографијом, који је он сам одредио „Димитрије Давидовић, сав Србин“.
Давидовић је заборављен умро, и тај му усуд и постхумно остаје.
Иако Србија 15. фебруар обележава као Дан државности, управо поводом Сретењског устава, овог човека ни на тај дан нико се не сети.
– Његов гроб у Смедереву, 182 године откако је Србији подарио први устав, сабласно је пуст. Државницима, изгледа, не пада на памет да баш овде, где почива, макар једним венцем одају пошту српском уставотворцу. Смедерево је надомак Београда, а не накрај света – каже Оливера Милошевић, новинарка из Смедерева и члан Управе Удружења новинара Србије УНС.
Она каже да се чак ни представници локалне самоуправе на овај дан не сете Давидовића.
– Нажалост, нису ретки ни Смедеревци који не знају да у центру, на Старом гробљу, почива Димитрије Давидовић, нити да је последње три године живота провео баш у Смедереву – каже Оливера Милошевић.
Награда „Димитрије Давидовић“ у УНС-у за уређивачки рад у новинарству установљена је 1987, а од 2001. додељује се за једногодишњи уређивачки учинак.
СПОМЕНИК ИЗ 1938.
Поводом стогодишњице смрти 1938. године, у организацији Одбора за подизање споменика Давидовићу, на челу са др Живадином Стефановићем, тадашњим председником општине Смедерево, одржана је свечаност откривања споменика Давидовићу. Споменик у бронзи, рад вајара Алојза Долинара, освештало је његово преосвештенство браничевски епископ Венијамин. Споменик се налази испред Центра за културу и Основне школе „Димитрије Давидовић“. Други је на Земунском кеју у Београду.
„НИТ САМ ЖИВ, НИТ САМ МРТАВ“
Склањање у Смедерево је потпуно скрхало Давидовића, те је записао:
„Лишен службе и лишен чина, бивам ја сад један као изврг свега рода Србскога, нити могу међу људе више излазити, ни по браћи погледати. Ја сад управ нит сам жив, нит сам мртав, нити знам куда главу да подклоним.“ У потпису: „Највернији син Отечества, Димитрије Давидовић“.
