Прочитај ми чланакПитагора је први за себе рекао да није свезналац, већ само филозоф, тј. пријатељ мудрости. Он је оставио дубок траг, како на своје савременике, који су у њему видели безмало божанство, тако и на потоње филозофе, од Платона и Аристотела све до модерног доба. Међутим, с обзиром на то да не постоји никакав конкретан траг о његовом учењу, данас смо у прилици да говоримо првенствено о питагорејцима, тј. онима који су следили и дорађивали Питагорину филозофију.
Питагорејска школа
тајна бројева
Својим учењем о математичко-геометријском разлагању космоса на бројеве и бројне односе питагорејци су значајно утицали на укупно Хеленско друштво. Они су били најутицајнији претставници општегрчког схватања по коме су геометрија и математика основна оруђа и узор истинског знања.
С тим у вези, грчки антички дух подразумева да је космос „праведно“, што би значило „законито“ – геометријски уређен простор. Истинско сазнање тог света симетричних и правилних облика, могуће је једино у оном мишљењу које је идентично свом предмету.
Зато људско сазнање управо у математици и геометрији налази сигурне и недвосмислене орјентире за практичан, тј. моралан живот. С тога не изненађује сто је изнад улаза у Платонову академију писало: „Нека не улази нико ко не зна геометрију“, док је сам Платон говорио да „Бог увек ствара на геометријски начин“.
Питагора
(око 571-496. год. п.н.е. – острво Самос крај Милета)
Питагора је први за себе рекао да није свезналац, већ само филозоф, тј. пријатељ мудрости. Он је оставио дубок траг, како на своје савременике, који су у њему видели безмало божанство, тако и на потоње филозофе, од Платона и Аристотела све до модерног доба. Међутим, с обзиром на то да не постоји никакав конкретан траг о његовом учењу, данас смо у прилици да говоримо првенствено о питагорејцима, тј. онима који су следили и дорађивали Питагорину филозофију.
Суштина питагорејског учења била је тврдња да је све број. Питагорејци сматрају да је архе дат у множини. Почело су бројеви с обзиром да свака ствар има неки облик који чини њену границу. Бројеви су дакле „оно најмудрије“ – суштина, принцип или узрок свих ствари.
Основни елементи код питагорејаца јесу парно (неограничено) и непарно (ограничено). Неограничено се изједначава са ваздухом или празнином, чија свака деоба даје исти резултат – нову празнину и тако у бескрај.
С друге стране, деоба ограничених ствари мора се завршавати – мора имати границу. Та граница јесте оно што нема делова – тачка, линија, раван. Зато су питагорејци бројеве, као „корене“ (архе) бића, схватали на простран – геометријски начин. Тако је број један претстављен као тачка и прво слово алфабета – алфа (α), број два је права и претстављен је словом бета (β); три јесте површина – гама (γ), а четири чврсто тело – делта (δ). Два јединства тачке стварају линију, три јединства тачке претстављају раван, док четири јединства тачке чине геометријско чврсто тело.
У исти мах, Један изражава јединство свега; Два је разлика и супротност; Три је јединство јединства и разлика; Четири њихово оваплоћење… На том основу је постављено питагорејско схватање космоса као уређеног поретка – склада или хармоније бића.
Питагорејци су веровали и у бесмртност и сеобу душе, која добија конкретну животну форму у зависности од моралног понашања у претходном животу. Такође, сваки човек треба да одлучи којим животом жели да живи: теоријским (посматрачким), практичним (политичким) или оним ради голог уживања. Питагорејци су мислили да је најбољи посматрачки или сазнавалачки живот.
