ДОЈЧЕ ВЕЛЕ: Уместо уз народ, српска држава од принудних исељења прави бизнис

3

Нико не би смео да остане без крова над главом, али у Србији се то људима дешава свакодневно – јер не могу да плате комуналије или кредит. Уместо да заштити грађане, држава од принудних исељења прави приватни бизнис.

Математика бивше васпитачице Славице Трипковић је суморна прича о држави која своје грађане оставља на цедилу: 35 година стажа, 33.000 динара пензије, стан од 23 квадрата чија месечна отплата стаје 55 евра и још рата старог кредита у швајцарским францима. Све је то ова пензионерка из Новог Сада некако крпила, али када се пре три године тешко разболела, новац за лекове је покварио математику. Убрзо је почела да касни са плаћањем комуналија – па јој је дуг скидан са пензије. Онда због тога више није могла да плаћа рату за стан солидарности.

За три године неплаћања дуг је стигао до 2.000 евра. Тада је на њену адресу стигла пресуда да се до 15. марта исели из стана под претњом принудног исељења. „Била сам запрепашћена. Просто нисам могла да верујем да се то догађа, да може да ми се одузме стан солидарности који сам више од пола исплатила и да се донесе пресуда без мене, а била сам здравствено спречена да присуствујем“, прича Славица Трипковић за ДW. „Рекла сам им да ја немам где. Могу само да скочим у Дунав.“

Држава нема податке

Славичин случај није усамљен, али држава нема податке о томе колико још људи у Србији дели њену муку. Без крова над главом остају они који немају новца да плате услуге јавних предузећа или банкарске кредите, они које исељавају из нелегализованих објеката и станова предузећа у стечају или становници неформалних ромских насеља. Ни за једну од тих група нема званичних бројки.

Податке спорадично бележе невладине организације. Комитет правника за људска права (YUCOM) евидентирао је више од 3.000 људи који су од 2009. до 2013. године колективно исељени из неформалних ромских насеља у Београду, док се у истраживању организације за људска права Праксис наводи да је 2010. и 2011. године забележено 936 појединачних случајева исељења по Закону о становању – што не обухвата исељења због дуговања или несређених имовинских односа.

„Не можемо ни да побројимо колико је таквих случајева на дневном нивоу“, прича за DW Данило Ћурчић из YУЦОМ-а. „Оне случајеве принудног исељавања за које се некако сазна карактерише или бројност погођених породица или трагичност самог исхода. То не значи да исељења у којима нико себи не узме живот нису једнако трагична, већ само да су медијски далеко мање занимљива. Морате остати и без живота да би неко приметио да сте остали без стана“, каже Ћурчић.

Без алтернативног смештаја

Без крова над главом не би смео да остане нико. Јер Србија је потписница Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, који прописује право на адекватан животни стандард и становање. Укратко – нико не сме да заврши на улици. Ипак, Праксисово истраживање показало је да 74 одсто градова и општина не располаже алтернативним смештајем, па они који се исељавају остају на улици. „Не мора то да буде да држава располаже становима, али да рецимо има социјална давања која су довољна за закупнину просечног стана у тој општини. Постоје различити механизми, закон је предвидео опције, али то ништа није разрађено“, прича Данило Ћурчић.

Суштина је, међутим, да до исељења уопште не треба дође. „Ако неко дугује закупнину за социјални стан, Општина не дође и каже ‘имате три неплаћена дуга, знате да можемо да вас иселимо, шта је проблем, због чега не можете да платите, имате ли примања… ‘ Не, него само дођу и кажу ‘ви морате да изађете’“, објашњава Ћурчић.

Приватни бизнис

Владајућа већина је громогласно прећутала овај социјални проблем и доношењем Закона о становању прошле године. Амандмани којима је требало изричито забранити принудна исељења су одбијени. Напротив, Закон о становању и Закон о извршењу и обезбеђењу заправо су ствар само погоршали. Иван Златић из организације „Учитељ незналица и његови комитети“, која је оштро критиковала законе, истиче да је највећи проблем новог Закона о становању то што се он не бави становањем, већ одржавањем зграда. „Читав дух закона је такав да је то да ли ћу спавати на улици или не само моје приватно питање и то се апсолутно никога не тиче“, прича Златић за DW.

За одржавање зграда убудуће ће бити задужени такозвани професионални управници, које ће плаћати станари, али ће, каже Златић, они заправо обављати посао за државу. „Управници зграда су професионални цинкароши. Они немају другу улогу осим да разноразни утеривачи дугова или истеривачи људи имају бољи преглед како да намире свој интерес. Ништа добро не може да произиђе из чињенице да је управник зграде приватни предузетник који има државну контролу. Држава му даје лиценцу да малтретира и цинкари грађане и од тога зарађује, а ако у томе не буде био довољно добар, изгубиће лиценцу“, прича Златић.

Прискочиће у помоћ и приватни извршитељи, који су ушли у бизнис са принудним исељењима јер се баве принудном наплатом или запленом имовине. „Питање да ли ће неко ноћас спавати на улици стављено је у делокруг рада некога ко ради на проценат“, каже Иван Златић.

Данило Ћурчић из YUCOM-а додаје: „Слабо је контролисано на који начин извршитељи поступају и како примењују закон. Слушали смо о ситуацијама у којима се појаве извршитељи с крупним момцима. То је апсолутно неприхавтљиво, јер то нису неке табаџије које би требало некога да избаце на улицу.“ Механизми који заглављенима у дуговима остају јесу јавност и претње. „Имали смо ситуацију да се људи полију бензином и кажу ‘хајде, дођите да ме иселите’. У таквим ситуацијама они одустану“, прича Ћурчић.

Срамота је моја

Захваљујући притиску медија, и пензионисана васпитачица Славица Трипковић остаће у свом солидарном стану. За свега неколико дана грађани су скупили новац за исплату њеног дуга и готово комплетан преостали износ за стан. Међутим, чак и они који су захваљујући комшијама, активистима или медијима остали у својим домовима, о томе више јавно не желе да говоре. Свој дуг осећају као своју срамоту – зато што су неспособни да зараде, зато што су узели неповољан кредит, зато што су их инвеститори преварили.

То није индивидуална кривица, то је системско питање, одговарају наши саговорници. „Имамо људе који плаћају кредите у швајцарцима. Они су улазили у неке ризике зато што их је држава охрабривала да уђу у њих. Онда они изгубе посао, а држава изабере да се тиме не бави и каже ‘то су две стране на тржишту, грађанин и банка и он је знао све унапред, јасно је да мора да изађе напоље’. Не може тако, не може да се стоји са стране и гледа. Држава мора да направи стамбену политику која ће бити таква да решава појединачне проблеме“, закључује Данило Ћурчић.

За то постоји потврда и у међународној пракси. Први случај о ком је Комитет за економска и социјална права Уједињених нација одлучивао о појединачним исељењима био је управо један такав случај жене из Шпаније која није могла да исплаћује кредит. Комитет је утврдио да је највећи проблем у томе што је држава била пасивна и што није успоставила процедуру да заштити њена права, јер је суштинска последица тога да неко живи на улици и нема кров над главом озбиљна повреда људских права. У домаћем правосуђу, међутим, таквих случајева није било, па питање где ће неко вечерас спавати и даље остаје изван јавне сфере.

  • Зарја, Зарја

    Уместо што излијемо бес на овом порталу, можда би могли да се делотворније, као угрожени грађани без изузетка понашамо, код чињенице да је неко тамо у тешком мраку дошао до закључка да Срби ( обратите пажњу на то: Срби! ) располажу са много некретнина, па им у складу са тим то све треба поодузимати и избацити их на улицу да поцркају, ваљда?! Тај процес траје по разним основама ту и тамо, сад оде, сад онде, под окриљем истог поменутог мрака.
    Размислимо на које све начине је ту делотворност могуће постићи, а мислим да је то могуће преко дневног притиска јавности, не само по појединачним случајевима, већ ударити на оба поменута закона преко мишљења јавних личности, преко петиција скупштини, да се ови закони обуставе од примене до достизања стандарда грађана у еу, којој власт упорно стреми. Јел` стремиш?! Добро, онда има да стремиш ваљано, а не бахато и осионо.
    У Србији као да нема друге производње, па се масовно производе социјални случајеви на ангро, чији раст је далеко од занемарљивог! На свим суђењима у извршним поступцима обезбедити активисте јавности ( нека нпр.иду студенти права, незапослени правници који ионако немају друга посла, а ту можда и науче како не треба да раде ), можда, а у првом трену тамо где су исељења из станова, продаје непокретности на јавним продајама, где је најчешће и крај невероватним злоупотребама слободне оцене доказа у судским и извршним поступцима.
    Набацивање предлога је на брзину и може бити да није најумније што је могуће.
    Да ли треба Дојче Веле да нас освешћује?!
    Или службеник ММФ ( сиц!)који је констатовао да су примања у Србији болно ниска?!
    Мрднимо мало гузицама и проблем ударимо директно у главу, тј.у ненародни антисоцијални закон, који год, па и ова два поменута у чланку.
    Поздрав Златановићу!

  • jako777

    Само када ова УСПАВАН ПИИЗДА ОД НАРОДА се напокон одлучи пробудити да кренемо вешати разбојнике по бандерама ће се ствари променити
    НА БОЉЕ никако пре тога!

    А ти само седи народе и чекај лажне патриотске вође и лажне патриотске странке (којих је пуна Србија) да те осолободе
    ЧЕКАЋЕШ ДОК НЕ ЦРКНЕШ !!!!

  • Михаило

    Влада је издајничка и противнародна али већ сам написао пре – интелигенција народа одређена је интелигенцијом најмање интелигентног припадника тог народа