Прочитај ми чланакКада је један од кључних актера у моћном "ултрас" покрету извршио самоубиство прошлог јула, полиција је посумњала оно што се одавно претпостављало - да мафија користи навијаче како би ушла у фудбал и приграбила мастан део сласног колача. Све се догађа у Италији, али сваке сличности са оним што се догађа на Балкану (ни)су случајне.
Када је један од кључних актера у моћном „ултрас“ покрету извршио самоубиство прошлог јула, полиција је посумњала оно што се одавно претпостављало – да мафија користи навијаче како би ушла у фудбал и приграбила мастан део сласног колача. Све се догађа у Италији, али сваке сличности са оним што се догађа на Балкану (ни)су случајне.
Прошле године, 7. јула, тело Рафаела Бућија пронађено је испод такозваног „надвожњака самоубистава“. Само дан раније интервјуисала га је полиција у току истраге о повезаности фудбала и организованог криминала. Надвожњак је импресивна грађевина која повезује Торино и Кунео, град 100 километара јужно ка граници са Француском. Сводови који носе аутопут изнад реке Стура ди Демонте високи су 45 метара. На том истом месту 2000. године живот је окончао Едоардо, једини син Ђанија Ањелија (покојног власника Фијата и Јувентуса).
Бућијеви живот и смрт повезали су га са породицом Ањели. Премда је одрастао у Сан Северу, граду 850 километара јужно од Торина, Бући је био – попут многих јужњака који се преселе на север – загрижени навијач Јувентуса. Одрастао је гледајући великане „старе даме“ италијанског фудбала: Платинија, Бађија, Раванелија, Вијалија, Дел Пјера. Јувентус му је, према речима његовог старог пријатеља, био „опсесија“.
Крштен је као Рафаело, али су га сви знали као Ћића. Био је скромног порекла: отац школски домар, а мајка домаћица. Били су посвећени католици и – кажу пријатељи – попустљиви. По свему судећи, Бући је био шармантна битанга: ведре нарави, забаван и трасцинаторе, природни вођа. Похађао је средњу техничку школу за књиговодство у којој је стекао гомилу пријатеља – био је изабран за представника ученика, али је време проводио и са наставницима у клађењу.
Чим је напустио школу средином деведесетих, преселио се у Торино на северозапад Италије, у Пијемонт, дом вољеног Јувентуса. Са својом савршеном мрежом улица, уоквиреном са две мирне реке и Алпима на северу, град је заиста импресиван и грандиозан. Одатле су потекли и бонвивани, чувени по добром вину, чоколади и ароматичним пићима (Кампари, Мартини и Цинзано).
Бући није пронашао посао као књиговођа, али је био енергичан и маштовит, те је врло брзо себи отворио врата у уносном свету продаје карата. Почео је да продаје улазнице својим пријатељима. Сматрао је себе поузданим дилером за своје ортаке, фанатичне Јувентини. На фотографијама из тог периода, није изгледао онако опасно и озбиљно како су многи тапкароши изгледали: имао је дугуљасто, мршаво лице и несташни осмех.
Љубитељи фудбала у Италији озлоглашени су због своје грозничаве подршке: италијанска реч за фанове, „тифосо“, значи онај који има тифусну грозницу. Али Бући је био увучен у још ватренији свет „ултраса“ – чврсто повезану заједницу фанатика, створену не само да подржава тим, већ и да допринесе пословним интересима саме групе.
Прве ултра групе формиране су касних шездесетих, када су навијачи Милана, Интера, Сампдорије, Торина и Вероне оформили бучне, неретко насилне банде. Првобитне групе потицале су из екстремне деснице, или су пак настајале под утицајем левичарске гериле и партизанског бунта (отуда имена „Бригаде“, „Федајин“ и „Командо“). Временом, како је хулиганство попримало све веће размере, имена ултра група су се англиканизовала – „Фигхтерс“, „Олд Лионс“ и „Боyс“ – или још необузданије – „Дерангед“, „Оут оф Оур Хеадс“.
До средине седамдесетих, сваки већи клуб у Италији имао је сопствену ултра групу, а само деценију касније и на десетине истих. Фирме су се током тог периода цепале, прегруписале, преименовале и обнављале – а све са циљем да присвоје центар „цурве“. Овај део стадиона, иза гола, традиционално је место на коме се окупљају најсиромашнији, али најоданији и најватренији навијачи клуба. „Курва“ је нешто попут уличног ћошка који припада само једном дилеру – у непрекидним борбама за превласт, чак се користе и сличним средствима: туче, ножеви, пуцњава а неретко склапају савезе и пословне договоре.
У Италији постоје 382 ултра групе, од којих су неке још увек експлицитно политичке (40 десничарских и 20 левичарских). Пошто је подршка Јувентусу пристизала из читаве земље, њихови ултраси много су еклектичнијег састава него навијачке групе било ког другог тима. Бући се укључио у групу под именом Другхи. Име је извучено из Дроогс из „Паклене поморанџе“ – млади људи, познати по врло театралној форми насиља. Фирмин лого, приказан на заставама, транспарентима, беџевима и капама, сачињен је од четири силуете са палицама и полуцилиндрима. У њиховом клубу за приватне чланове у Мирафиорију, на три станице аутобусом од краја торинског метроа, централно место заузима постер Бенита Мусолинија.
У спорту којем је својствена нелојалност и играча и власника, ултраси себе периципирају као једине одане и верне елементе клуба. У свету без земље и корена, они нуде осећај припадности. То је, дефинитвно, добрим делом утицало и на Бућија да се прикључи овој групи.
Али, ултраси су одувек имали своју мрачну страну. У последњих педесет година скоро су по правилу били актери најстрашнијег насиља на трибинама и пословања ван граница закона, чак и диловања дроге.
Ћићо Бући, међутим, није увиђао ту мрачну страну. Живео је животом из бајке, зарађивао велике своте новца и склапао пријатељства на полулегалној периферији Серије А. Као још штошта у животу Италијана, ни веза између Јувентуса и ултраса није се темељила на отвореној конфронтацији, већ на тајном компромису. У замену за безбедан стадион који ће пружити безусловну подршку, Јувентус је помогао ултрасима да зараде милионе евра по сезони, само на тапкању карата. Како је то објаснио Микел Галасо, адвокат који је заступао и Јувентус и ултра вође: „Компромис између Јувентуса и ултраса био је једноставно компромис између закона и стварности.“
Мада се ултраси у неку руку могу упоредити са старомодним енглеским хулиганима, они своје поље деловања уздижу на квазимилитаристичку раван. Организују заседе за своје противнике, да би им отели заставе. Своје присуство обзнањују извођењем увежбаних поздрава и покрета, уз заставе и скандирање, бубњеве и бакље. Свака фирма поседује сопствену униформу и место састанчења – махом су то барови и клубови, где се на сваком кораку види лого, слоган или неки други симбол. Пре великог меча, ови клубови изгледају као банке: људи средњих година, са наочарима у облику полумесеца на носевима и дигитронима у рукама седе у гомили карата и новчаница.
Када се Ћићо средином деведесетих преселио у Торино, чинило се да ултраси никада нису били моћнији. Могли су да блокирају куповину играча ако им се не би допао (антисемитска фракција ултраса Удинезеа протестовала је против клупских покушаја да се у тим доведе Израелац Рони Розентал), или продају оних који им се ипак јесу свидели – попут транфера Бепеа Сињорија из Лациа у Парму – претивши бојкотима на стадиону који би клуб коштали милионе.
Паралелно са јачањем њиховог утицаја, растао је и број људи који су страдали унутар и поред фудбалских стадиона, од 400 у сезони 1995-96 на 1.200 у сезони 1999-2000. Имена „мученика“ настрадалих у насилним испадима ултраса често су се могла видети нажврљана спрејевима по зидовима широм Италије. Било је „трибјута“ и члановима ултраса и обичним навијачима: Клаудио Спањоло (избоден на путу за утакмицу); Винћенцо Папарели (ког је убила наутичка ракета коју је испалио један од ултраса и погодио га у главу); Антонио Де Фалћи (навијач Роме убијен испред стадиона); Антонио Куро (погинуо када је навијач Катаније бацио ручно прављену бомбу на групу навијача Месине); Серђо Ерколано (подлегао повредама 2003).
Ултра етикета понекад је представљала и покриће за неофашизам. Када је холандијски фудбалер Арон Винтер – син муслимана и Јеврејке – потписао за Лацио 1992. године, испред терена за тренинг освануо је графит „Винтер Раус“, варијација на „Јуден Раус“ из доба нацизма. Торинови ултраси 1997. године бацили су Мароканца Абделаха Думија у реку По. Један од њих имао је пса са именом Адолф. На Думија, који није умео да плива, бацили су усисивач и флаше. „Прљаво црно говно,“ узвикивали су нападачи док се утапао.
Група Роминих ултраса 2004. године изазвала је прекидање дербија против Лација у четвртом минуту другог полувремена, након што се на трибинама раширила гласина да је испред стадиона полицијски ауто усмртио дечака. Навијачи оба тима бесно су протестовали против полиције, иако је неколико пута саопштено да се ништа слично није догодило.
Слике Франческа Тотија, капитена Роме, окруженог вођама ултраса док му говоре да не сме да настави са игром, постале су симбол моћи коју фирме поседују у италијанском фудбалу. Док је корачао назад ка саиграчима, Тоти је викнуо менаџеру: „Ако наставимо, побиће нас.“
Неки од оних који припадају свету ултраса чак ни нису навијачи, нити љубитељи фудбала, већ обични ситни криминалци који се надају да ће лако зарадити који динар. У телефонском позиву који је полиција недавно уснимила током истраге о повезаности ултраса и организованог криминала, једног од ултраса пријатељ пита хоће ли ићи у недељу на стадион. „Ако буде неке лове, да,“ одговорио је. „Зашто би ме у супротном болело дупе?“
Постоје чак и приче о ултрасима који су прелазили из тима у тим, не као навијачи, већ из прагматичних разлога. Али, када је о Бућију реч, њега нико није могао да оптужи ни за шта друго осим за безусловну оданост Јувентусу и групи Другхи. Продавање карата толико му је добро ишло да је чак зарадио златну звездицу на дрвеној греди у клубу: „Р Бући“ писало је. Био је на свакој утакмици. Чак је управо он водио скандирање навијача с мегафоном у рукама.
Бући је, 2004. године, упознао Габријелу, жену из Кунеа. Венчали су се и добили сина. Живели су у Бејнетеу, селу надомак Кунеа, месту чудне мешавине рустике и индустријалног. Краве пасу између кућа, у даљини се виде Алпи, а насупрот Бућијеве куће је складиште за рециклажу метала и на оближној раскрсници проститутке у минисукњама седе покрај поља кукуруза.
Бући је редовно путовао из Бејнетеа у Торино, сат времена североисточно, где је имао станчић у близини Јувентусовог стадиона. Телефон би даноноћно звонио, људи су молили за карте.
Бући је можда заиста био први коме се треба обратити за карту, али никада није био Први. Ту улогу имао је Дино Моћола, вођа фракције Другхи, који је у затвору провео 20 година због оружане пљачке и убиства полицајца. Мало је људи успело да се приближи озлоглашеном Моћоли: након што је ослобођен из затвора у фебруару 2005. године, било му је забрањено да посећује утакмице, па његових слика са трибина нема, за разлику од других вођа ултраса – осим оне из 1989. године док га хапсе. Извор из Ториновог тима открио је да Моћола телефон није користио годинама. Чак ни његови адвокати, кажу, нису знали како да ступе у контакт са њим. Али његова озлоглашеност била је довољно велика да, након што је одслужио казну, припадници противничког табора, из једне од Роминих група ултраса на Јувентусовом стадиону држе транспарент: „Циао Дино. Бенторнато“ („Ћао, Дино. Добродошао назад.“)
Другхи су, док је Моћола био у затвору, постали маргинализовани, скрајнути са центра на ободе „курве“.
„Надмоћ на ‘курви’ вредна је злата,“ писао је неки новинар тада. „То значи да сте посредник клуба. То доноси бесплатне карте, услуге и плаћена путовања.“
Али када је Моћола изашао из затвора, почели су са поновним успостављањем доминације. У априлу 2005. године, избоден је ултрас из противничке Јувентусове групе „Фигхтерс“. Претпостављало се да га је убио припадник Другхих. Смртно непријатељство које је тада отпочело између ових група трајало је више од годину дана: на лето 2006, избодена су двојица Другија (укључујући Моћолу), а 50 навијача ухапшено је у сукобу између различитих Јувентусових група ултраса. До тада, под Моћолиним вођством, моћ се већ била прерасподелила: Другхи су били „топ догс“. „Фигхтерс“ су се исфракционисали и спојили са некилико друих група, а Моцциола је потврдио своју титулу неоспорног краља цурве.
Пошто му је забрањено да присуствује утакмицама, Моћоли је био потребан заменик да командује трибинама и одржава везу са клубом. Бући је познавао све, а захваљујући средњошколском образовању, имао је кликер за бројеве. Био је близак са особљем Јувентуса, толико да је умео и да преспава код Стефана Меруле, шефа клупског одсека за продају карата. Био је савршен кандидат.
Бућију је кренуло. Био је једнако близак с клубом и са његовим навијачима. Имао је сигуран извор прихода и породицу. „Када се Ћићо вратио на југ“, испричао је Бућијев пријатељ, „стално је причао о Габријели и свом сину, и показивао нам фотографије.“
Али није дуго трајало. Након година мужевљевог хаотичног пословања и ноћних јурњава у Торино, Бућијевој жени је дозлогрдило. Ретко је био кући и, према речима Габријелине сестре, непрестано су се свађали око тога је ли он претерано размазио сина. Габријели се нимало није допадало да Бући води дечака у град и доведе га кући тек пред зору. Развели су се 2011, али су остали у релативно добрим односима. Бући је купио мањи стан у Маргарити, суседном селу са омањим замком и црквом од цигле боје рђе.
Његова позиција посредника између легалног и криминалног света такође је постајала све незгоднија. Млади полицајац Филипо Рацити 2007. године убијен је у сукобу полиције и навијача Катаније.
Рацитијево убиство коначно је убедило италијанске политичаре да је крајње време да се супротставе насилним фудбалским навијачима. Све утакмице одложене су за недељу дана. Предузете су стриктне мере против ултраса, укључујући и забрану бакљи, мегафона и бубњева. Транспаренте је, пре изношења на трибине, морао да одобри клуб. Свуда су распоређена оклопна возила и сигурносне камере.
Јувентус је нарочито имао разлога да поздрави заустављање насиља. Клуб само што је од града откупио Стадио делле Алпи, са планом да на његовом месту сагради нови стадион са 41.000 места, што би га начинило једним од само три клуба Серије А који би имао сопствени стадион, и то у свом власништву. Приходи би били енормно велики, а пошто је у игри толико новца, последња ствар коју је клупска хијерархија желела била је да клуб буде кажњен због понашања ултраса.
Виши ешалони Јувентуса морали су да пронађу компромис са загриженим навијачима. Тај компромис касније је постао предмет полицијске истраге: када су га интервјуисали у јулу ове године, шеф клупске продаје карата, Стефано Мерула, признао је да је клуб све вође ултраса кроз агенцију Акена снабдевао стотинама карата на дан утакмице, у замену за лепо понашање. Ово је, јасно, било кршење правила које је подразумевало да се ниједном појединцу не може продати више од четири карте.
Јувентус је одлучно порицао било какве преступе. У саопштењу клуба за Гардијан писало је: „Ниједан руководилац нити било који запослени Јувентуса није под истрагом, а сви које су судске власти позвале, саслушани су у својству сведока. Такође је важно напоменути да је Јувентус одувек у потпуности сарађивао са свим институцијама за спровођење закона.“
Карте на дам утакмице биле су мање важни део тог компромиса. Права ствар биле су сезонске карте. На почетку сваке сезоне, војник из једне од фирми ултраса по граду би скупио личне карте да би се направили дупликати. Онда би фотокопирао стотине тих личних карата и помоћу њих купио гомилу сезонских карата од Јувентуса. Пошто они који купе карте обично немају у плану да утакмице и посећују, изнајмљују их из утакмице у утакмицу ономе ко понуди највише новца. (Једино је било потребно да обезбеђење на капијама не примети разлику између имена онога ко улази и онога на чије се име води сезонска карта. А како су комбији пуни ултраса вечито били паркирани испред Цурве Суд, наравно да нико није примећивао.)
У потресном признању полицији годинама касније, Мерула је изјавио да је знао да су ултраси „имали посао“ са тим картама. „Компромис је,“ рекао је, „био добро решење за све.“ Јувентус је добио енергични стадион, овог пута безбедан, и освојио пет узастопних шампионата између 2011. и 2016. године. Породица Ањели – делом због поседовања градских новина, Ла Стампе – и даље је сматрана квазикраљевском породицом Торина. У међувремену, оне најмоћније ултра фирме остваривале су озбиљне профите, без икаквих несугласица.
Са по 300 дневних карата, 300 сезонских, свака по просечној цени од 50 евра по утакмици, са 30 мечева по сезони, свака од ултра банди достизала би зараду од око милион евра годишње. Добра лова за мало ризика (тапкање карата не сматра се криминалним делом под италијанским законом, само као „иллецито амминистративо“ – административни прекршај који се санкционише новчаном казном). Није чудо да је Бући увек имао спреман новац. Није чудо ни да су разне фамилије мафије бациле око на ултрасе Јувентуса.
У послератном периоду, да би се умањила моћ мафије на југу Италије, усталила се пракса да се њени најгори делови изместе са домаће територије на много строжи север, далеко од криминалних веза. Отпочета 1956. године, ова политика названа је „соггиорно обблигато“ – „принудни боравак“. Уместо да се мафија уклони са југа, ова мера само је извезла на север.
Калабријска мафија – позната као ‘Ндрангета – из области која чини прст италијанске „чизме“, показала се много вештијом него било која друга у освајању северне Италије. Почевши са препродајом лажног бергамота (прави се добија из поморанџи које се узгајају у Калабрији и користи се за припрему Еарл Греy чаја), ‘Ндрангета је свој бизнис проширила и на север: зеленашење, изнуђивање, илегално коцкање, изградња картела и трговина дрогом. Пијемонт, на међи са Француском и Швајцарском, био је индустријско средиште Италије и магнет за калабријску мафију.
До 2013. године, антимафијски истражитељи нарочито су се заинтересовали за двојицу Калабријаца: Саверија Доминела и његовог сина Рокоа. Доминелијеви су осумњичени да су део моћног Розарно клана који се бавио изнуђивањем у градићима између Торина и Милана. Истражитељи су веровали да су Доминелијеви такође умешани и у послове са ноћним клубовима и наркотицима. Отац, Саверио, био је стара школа, незгодан тип, али Роко је често описиван као гарбато – „миран“ или „благонаклон“.
Из снимљених разговора на пролеће те године, истражитељи су дошли до сазнања да је породица Доминело планирала да уђе у бизнис са картама у Торину и да оформи сопствену ултра групу под именом „Гобби“ (или „грбавци“, по надимку навијача Јувентуса). Саверио и Роко Доминело знали су да морају да буду врло пажљиви, те да им је потребно одобрење других ултра група. „Ако је тањир округао,“ снимљено је како Саверио Доминело говори, „биће исечен на пет делова.“ Старински спартизионе: дељење профита међу различитим картелима.
Полако се прочуло о новој ултра групи. Вођа „Викинга“, покераш за кога се знало да има сицилијанске везе, дао је свој пристанак. Из ‘Ндрангетиног упоришта на југу такође је стигла сагласност. Човек који је предводио нову ултра групу био је под полицијским надзором, а преко телефона се хвалио како има подршку мафије: „Покривена су нам леђа, имамо све типове који се рачунају. Шта дођавола више хоћете?“
Први човек групе Другхис, Дино Моћола, 20. априла 2013. године састао се са Доминелијевима и њиховим сарадницима. Доминелијеви су пристигли у Фијату 500, размећући се скромношћу, а Моћола се довезао у БМW-у. Отишли су у кафе у село Монтанагро и задржали се скоро два сата. Полицијски уређај за прислушкивање сакривен у једном од Доминелијевих аутомобила снимио је његове људе како причају о томе колико је нова фирма „Гобби“ моћна: „Част је седети за столом са Дином… Нико не сме да те пипне. Онда си број један. Можеш да погазиш и закон ако се неко понаша како не би требало.“ Наредног дана, на утакмици против Милана 21. априла 2013. године, нова група представила се огромним транспарентом на стадиону: „Гобби“.
Широм Италије, обнављала се слава ултраса. Популарност фирми доживела је процват међу навијачима, а изостанак политичке воље значио је да њихов утицај неће подривати власт. Утакмица за опстанак 2012. године против Сијене заустављена је на 45 минута када је ултра група Ђенове бацала пиротхеничка средства на терен и урлала на играче да скину своје боје, односно црвено-плаве мајице, од срамоте јер су губили са 4:0. Сви су, сем једног, послушно скинули мајице. Друге утакмице су прекидане због револта навијача. На утакмици италијанске треће лиге, Лега Про, 2013. године између Салернитане и Ноћерине, чијим је ултрасима забрањено присуство на утакмицама, пет играча исте Ноцерине пријавило је повреду у знак протеста; утакмица је морала да буде прекинута.
Роко Доминело брзо је постао утицајан међу званичницима Јувентуса и међу различитим ултра групама. Упознао се са Стефаном Мерулом, постао је и близак пријатељ Јувентосовог шефа безбедности, Алесандра Д’Анђела, а до 2013. године већ му је издавао наређења. Када је Д’Анђело рекао Доминелију да је расподела карата супарничких Викинга значајно смањена, Доминело му је одговорио: „Као што сам и наложио.“ Често је говорио и да га се људи плаше.
Јувентус није учинио ништа да заустави Доминелов успон. У јануару 2014, један Швајцарац жалио се клубу како је карту чија је званична вредност 140 евра платио 620. Унутрашње провере које је клуб обавио доказале су да је карту Доминелу обезбедио Д’Анђело. Мерула је почео да сумња у Доминела. „Не знам какав посао води, не знам ни колико утицаја има,“ рекао је Мерула у телефонском разговору са другим припадником ултраса. Доминело је био, како је Мерула рекао, „мистериозно моћан“ – код за мафиозу. А ипак, упркос свим страховима, само недељу дана након што се навијач из Швајцарске пожалио клубу, Д’Анђело је рекао Доминелу да би требало да пронађу начин да му другачије добављају улазнице, користећи „другачији код“.
Када се погледају транскрипти Д’Анђелових телефонских разговора, и више је него јасно да је играо ван своје лиге. Уживао је у дружењу са ултрасима и остајао равнодушан на њихове прљаве дилове. Извор из Торина рекао је да је „дошло до грешке у просуђивању (менаџмента Јувентуса). Мислили су да ће моћи да се изборе са тим.“ Један судија касније је записао да су Д’Анђело и Јувентус делали са „потчињеношћу“ у односу на Рокоа Доминела. Део проблема лежао је, као што то иначе бива у Италији, у непотистичком систему који је предност давао пријатељима и рођацима уместо професионалцима. Д’Анђелов отац био је шофер Умберта Ањелија, а Андреа Ањели (сада председник Јувентуса) био му је пријатељ из детињства.
У 2014, ултрас су постали још већи проблем. Моћола је на пролеће те године позвао на навијачки штрајк поводом дербија Јувентус-Торино, да би демонстрирао моћ клупској хијерархији: желео је да Другхи добију још карата по нижој цени. Д’Анђело је годинама посезао за Бућијевом помоћи када је требало постићи компромис између Јувентуса и ултра група, али овог пута, уместо Бућија позвао је Рокоа Доминела: „Желим да ви (ултрас) будете мирни, да ми (Јувентус) будемо мирни, и путоваћемо заједно.“ Било је очигледно да је Бућијев утицај почео да опада.
Финале Купа Италије 3. маја исте 2014, између Наполија и Фиорентине, упропастио је насилни сукоб пред почетак утакмице. Фашиста из редова Роминих ултраса устрелио је тројицу навијача Напуља, од којих је један касније преминуо. Напуљска ултра група толико се разјарила, да наредних пола сата нису дозволили да утакмица почне. Њихов вођа, Ђени а’ Кароња (Ђени Свиња) поносно је носио црну мајицу на којој је исписан захтев за ослобађање човека који је 2007. године убио полицајца Рацитија.
Истражитељи су 25. новембра 2014. године направили значајан помак у истрази веза између ултраса и организованог криминала. Андреа Пунторно, тридесетдеветогодишњак из Торина, ухапшен је за шверцовање хероина са Сицилије и Албаније. Пунторно је био вођа још једне од Јувентусових ултра група, „Брави Рагаззи“. Између 2004. и 2011. године, Пунторно је пријавио приходе од само 2.600 евра годишње, а поседовао је кућу, аутомобил и мотоцикл. „Добре момке“ већ је био лош глас: 19. децембра 2011. неколицина чланова организовала је паљење кампа у Континаси, на месту где ће касније осванути нови Јувентосов стадион, приморавши 20 породица да оду са тог земљишта и рашчистивши терен за грађење.
Пунторново хапшење представљало је, судија је касније писао, први доказ „опасних и забрињавајућих веза између ултраса и припадника мафије“.
Након што је приведен, његовој супрузи претили су његови пословни партнери. Одлучила је да постане сведок. Описала је читав процес током које је њен муж умео да заради и по 30.000 евра по утакмици, те да се сав новац даље дистрибуирао рођацима и члановима фирме који су служили казне у затвору. Новац зарађен од продаје карата улагао се у трговину дрогом и обрнуто. „Тај бизнис се одвијао годинама,“ рекла је. „Сезонске карте су долазиле до Андрее. На почетку сезоне добијао их је од Јувентуса, али их је касније и сам набављао.“
Зарада по карти ишла је од 30 до 100 евра. Брави Рагаззи имали су монопол и над продајом навијачких обележја које су звали „гадгет“: беџеви, мајице, привесци за кључеве, шалови и слично. Истражитељи су сада без икакве сумње били уверени да у профитабилном бизнису са картама није постојала само једна, већ много криминалних банди.
У међувремену, Другхи су се окренули против Ћића Бућија. Пустили су глас да је полицијски доушник. Када су се Другхи и Гобби спојили, Бућија је засенио Роко Доминели. Чак се и Дино Моцциола окренуо против њега, па се Бући повукао у свој родни град у коме је провео читаву сезону 20014-15.
Из Сан Севера, Ћићо је покушавао да скује план за свој велики повратак. У новембру 2014. године позвао је Д’Анђела, алудирајући у увијеној форми на везе Рокоа Доминелија са мафијом: назвао је Доминела „оном врстом особе“. „Ах, океј,“ рекао је Д’Анђело. „Тек тада,“ коментарише јавни тужилац у документима касније, „чини се да Д’Анђело разуме.“
До сада је Јувентусу вероватно сасвим јасно да су дозволили вуковима да се увуку у тор, и да их је све више желело унутра. Клуб је био под притиском да изградњу новог стадиона препусти одређеној грађевинској компанији, да би се избегао вандализам и предупредило застрашивање радника. Знали су, међутим, да је Бући један од ретких ултраса са којима су и даље могли да сарађују. Комерцијални директор клуба, Франческо Калво, рекао је да је Бући био човек који је „инспирисао на саосећање“. Клупски адвокат, Андреа Галасо, назвао га је „једноставним, позитивним, ентузијастичним типом“.
Тако је скован план да се Бућију обезбеди званична функција унутар клуба. Запослило га је „Телецонтрол“, сигурносна компанија из Торина. Бући је са југа позвао Д’Анђела да му објасни како ће радити са ултрасима. „Није ми била намера да овај брод потоне,“ рекао је, „али морамо да пустимо мало воде унутра.“ Нејасно је да ли је мислио на то да ће клуб делити мање карата ултра групама, али је вероватно и сам био свестан тога да ће, како је сам рекао, „када људи наквасе стопала“, кренути на њега. „Зваће ме дупеглавцем.“
До почетка сезоне 2015-16, Бући се вратио у Торино. Чинило се да му се остварује дечачки сан: радио је за клуб који је обожавао још као дете. Последњи пут када је клупски адвокат видео Бућија, на дербију Торино-Јувентус у марту ове године, добио је од Бућија велики загрљај уз речи: „Сада сам званична фигура.“
Проблем је био у томе што је Бући, према сопственим речима, седео на две столице: желео је да испуни прохтеве Јувентуса, обичних навијача, различитих ултра група, па чак и полиције. Као што је радио у школи, опет је покушао да буде пријатељ са свима. Али ултрас никада не би прихватили мањи број карата, а Бући је био одбачен и обележен као издајник. Када му се остваривао сан да ради за Јувентус, након само годину дана тај посао више му се није чинио ни близу привлачним како је замишљао. На пролеће 2016. године, умрла му је мајка. Изоловао се и остао, поред свих тих позива, сам.
Ове године, 1. јула, Роко и Саверио Доминело, са још тринаесторицом других, ухапшени су за криминално делање у вези са мафијом. Сви су порекли преступе. Доминело и син су у затвору, где чекају суђење због повезаности са мафијом и покушаја убиства. Андреа Пунторно осуђен је због трговине дрогом, али је пуштен на условну са новчаном казном од пола милиона евра. Бући је, 6. јула, испитан као сведок. Транскрипт његовог испитивања само дан пре његове смрти не одаје никакве знаке очаја или страха. Један од истражитеља рекао је да је Бући деловао „смирено и добро расположено“. Није било никаквих потресних признања, само је потврдио оно што је полиција већ знала: „Не поричем да сам добијао карте. Али није да нам их је Јувентус поклонио. Звали смо и тражили 300 комада. Купили смо их на кредит и отплатили дуг касније.“
Те ноћи, међутим, телефонирао је својој супузи и извинио јој се за „недостатак поштовања“. Није га разумела, а Бући је само додао да је „тотално параноичан“. Био је „100 одсто“ уверен да је само питање тренутка када ће поново бити ухапшен и када ће га Јувентус отпустити. Позвао ју је поново у 11:30 наредног јутра, рекавши јој да иде на посао. Пола сата касније, скочио је са фамозног надвожњака. Два радника сведочила су његовом паду и уверила полицију да Бући није „самоубијен“, како су гласине колале.
Није то, сигурно, прича која говори добро о највећем италијанском клубу. Јувентус је био саучесник у огромној мрежи препродаје карата и послова који су неретко укључивали и криминалне радње. Ћићо Бући, човек који је гајио невероватну страст према том клубу, компромитован је и, чак, жртвован. Нашао се између не само Јувентуса и његових ултраса, већ између полиције и Калабријске мафије. Напослетку није могао да докучи ниједан други пут напоље, осим да себи одузме живот.
