Иако је неефикасност у борби против посттрауматског стресног поремећаја један од већих неуспеха модерног друштва, сам феномен ПТСП није продукт нашег времена.

Иако је неефикасност у борби против посттрауматског стресног поремећаја један од већих неуспеха модерног друштва, сам феномен ПТСП није продукт нашег времена.

Око 7 одсто војника који се врате из рата пати од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), а очекује се да ће овај проценат порасти када до изражаја дође пун утицај деценијских сукоба на Блиском истоку.

Иако је неефикасност у борби против ПТСП један од већих неуспеха модерног друштва, сам феномен ПТСП није продукт нашег времена.

Појам ПТСП дефинисан је у медицини тек 1980. године, премда су древна друштва била веома упућена у њега. Многе античке цивилизације имале су разрађене методе и ритуале за опуштање и зацељење психолошких ожиљака насталих у рату.

Повратак у друштво, односно у цивилни живот једна је од кључних препрека за оне који пате од ПТСП. Антички Грци били су веома свесни те чињенице, а одјеци њиховог знања, могу се пронаћи и у Хомеровој „Одисеји“.

Случај „ОДИСЕЈ“

Након пада Троје, Одисеј десет година лута морима у потрази за својим родним острвом Итаком. Када коначно стигне кући, он је потпуно другачији човек – не само да су му богови променили физички изглед како би био непрепознатљив, већ се и нешто у њему променило.

Одисеј је по повратку на Итаку готово потпуно празан и безосећајан пред патњама његове супруге Пенелопе. Адаптирање на опасност, захваљујући којем је преживео рат, Одисеј је сачувао и у миру, што је класичан пример дефиниције ПТСП.

ТРИ ТАЧКЕ ПУЦАЊА

Одисеј је претрпео три трауматска догађаја који су довели до поремећаја на нивоу личности, појма о времену и спознаје света.

У првом случају, траума разара осећај идентитета. Особа више не зна ко је и мучи се да се идентификује са особом која је постојала пре трауме. Код неких се јавља осећај да та особа не постоји, као и потреба да се редефинишу сами себе и однос са светом који су познавали.

Други трауматски догађај ствара расцеп у поимању времена. За особе које пате од ПТСП, прошлост константно напада садашњост у форми кошмара, флешбекова и поновног проживљавања трауме. Особа која пати од ПТСП константно живи у сенци трауматског догађаја који се сваког тренутка може вратити у фокус свести. За опоравак је зато неопходно место на којем се особа осећа физички безбедно.

Трећи трауматски догађај погађа когнитивне механизме и карактерише га губитак способности изражавања трауматског искуства. Особа која пати од ПСТ најчешће не може да рационализује трауматски догађај, због чега трауматска сећања делују неповезано и бесмислено.

РИТУАЛНО ЧИШЋЕЊЕ

Античке културе су много боље разумеле потребу за ритуалним прочишћењм ратника по повратку са бојишта, а неки од њих су заиста били делотворни.

У старом Риму, девичански ред Весталки купао је војнике повратнике како би их очистио од прљавштине рата; древни Индијанци чистили су ратнике у сауна-шаторима уз разговор о рату чији су негативни ефекти, према веровању, на тај начин остајали заробљени у испарењима.

У средњем веку, сви који су учествовали у бици били су дужни да се исповеде и покају после битке, чак и ако нису никога усмртили.

Овај обичај настао је услед природне потребе човека да се ослободи осећаја кривице.

Античке културе разумеле су неопходност третмана ратника повратника, због чега су развиле сложене ритуале од којих су неки трајали и месецима. Ритуализовањем терапије посттрауматског стреса, односно подизањем на виши, културно-дриштвени ниво, ратници су стицали истински осећај припадности по повратку у заједницу, осећај који стерилност модерних ординација не може да улије.

Извор: dnevno.rs

Ознаке: древне цивилизације, модерна медицина, посттрауматски стрес