Сирија је „арена“ где се одвија америчко-руско одмеравање снага, али то има глобалне последице. Заоштравање њихових односа све више ће захтевати опредељење на једну или другу страну. Српско „седење (најмање) на две столице“ биће све мање могуће.

ЗАТЕЖУ се односи између Сједињених Држава и Русије. Не само поводом Украјине и Сирије.

Те две земље више су повод него разлог. Игра се много већа игра. Сирија и Украјина су шаховске табле те игре која би се играла и да није криза у Сирији и Украјини.

Москва је на дневни ред светске историје поставила питање демонтаже америчке глобалне хегемоније.

Где је у свему том Србија са свим својим спољнополитичким стубовима и мантрама о београдској власти као гаранту мира и стабилности у региону?

Да ли се у целом процесу за њу простор сужава или, напротив, шири?

Може ли Београд и даље покушавати да седи на две столице, од којих је једна са две ноге јер се Вучићева власт не усуђује да седне на све четири?

Шта Србија треба да чини да не би лоше прошла, односно – да би из даљег развоја догађа извукла онолико колико реално може да извуче?

Од Беча до Цариграда нема већег народа од Срба – време је за мишићевско размишљање и делање
др Миломир СТЕПИЋ, професор Београдског универзитета

• Намножени „стубови“ српске спољне политике ипак нису сви равномерно фундирани, армирани, чврсти и високи. Онај прозападни доминира, али за „безалтернативно“ ослањање на њега испоставља нам се све већа, неплатива цена. Бежећи од логичног цивилизацијског и геополитичког ситуирања, постјугословенска Србија постаје не само „поцепана“, већ типична „растрзана“ земља (према С. Хантингтону). Индуковани страх да ће преусмеравање српског пута са ЕУ/NATO на руско-евроазијски курс довести до „украјинског епилога“ потпуно инхибира политичке номенклатуре

ОДНОСИ Сједињених Држава и Русије увек су супротстављени. Тај антагонизам проистиче из свеколике различитости – од цивилизацијске припадности, до геополитичких интереса.

Повремено „отопљавање“ само је тактичког карактера.

Америци и Западу у целини Русија је „добра“ само када је горбачовљевска, јељциновска, козирјевљевска…, тј. слаба, дезоријентисана, дефанзивна, анархична, пред распадом…

Постаје „претња глобалној стабилности“ када почиње да јача, води рачуна о својим интересима, враћа самопоуздање и сопствени идентитет, оријентише се (нео)евроазијски (антиатлантистички) и посебно када се ангажује изван својих граница – од Балкана и српских земаља, до Блиског Истока и Сирије.

Сирија је „арена“ где се одвија америчко-руско одмеравање снага, али то има глобалне последице. Заоштравање њихових односа све више ће захтевати опредељење на једну или другу страну. Српско „седење (најмање) на две столице“ биће све мање могуће. Наша „геополитичка шизофренија“ постаје све алармантнија, а дугорочна оријентација води у слепу улицу.

Намножени „стубови“ српске спољне политике ипак нису сви равномерно фундирани, армирани, чврсти и високи. Онај прозападни доминира, али за „безалтернативно“ ослањање на њега испоставља нам се све већа, неплатива цена.

Бежећи од логичног цивилизацијског и геополитичког ситуирања, постјугословенска Србија постаје не само „поцепана“, већ типична „растрзана“ земља (према С. Хантингтону). Индуковани страх да ће преусмеравање српског пута са ЕУ/NATO на руско-евроазијски курс довести до „украјинског епилога“ потпуно инхибира политичке номенклатуре.

Поједноставимо и закључимо: глобалне геополитичке потресе, у које спада и сиријска катастрофа, увек је регистровао прецизни балкански и српски сеизмограф. Србија се самопрогласила за гаранта балканске стабилности и да је за то спремна да плати сваку политичку цену. Стога би се пре могло рећи да је њен талац. Зашто?

Зашто би сви српски суседи могли да прете дестабилизацијом, а само српски чинилац да пристаје на бескрајне уступке ради „мира у (балканској) кући“?

Тако сами себе доводимо у инфериорну позицију и екстензивно геополитичко стање. Наш егзистенцијални императив је супротстављање неокенанистичком „обуздавању“, слабљењу и нарочито територијалном фрагментирању и сажимању Србије и српског простора у целини.

Зар ћемо да сами да учествујемо у преобликовању титоистичке антисрпске формуле „Слаба Србија – јака Југославија“ у постмодерни, али такође антисрпски образац „Мала Србија – стабилан Балкан“? Време је за мишићевски начин размишљања и делања. Јер, да парафразирам Цвијића, од Беча до Цариграда нема већег народа од српског и великим силама би то требало ставити до знања.

Остаје нам простор да спремимо контрамере, све остало је мање важно
Душан ПРОРОКОВИЋ, Центар за стратешке алтернативе

ТЕКУЋЕ заоштравање односа је последица развоја ситуације у Сирији.

Сиријска криза је показала да су везе између западних сила и радикалних исламиста освежене, а контакти интензивирани. Пре свега са припадницима Ал-Нусре. Такозвана „демократска опозиција“ је само требала да послужи као смоквин лист за јавно мњење и оправда све акције против Башара Асада.

У том контексту је руски војни ангажман врло значајан. Са једне стране, САД и европске земље се истерују на чистину, те ће у наредним месецима морати да се изјасне око питања судбине радикалних исламиста.

Пошто је број припадника Даеша са нашег простора поприличан, а њихових симпатизера и спавача вишеструко већи, то итекако треба да нас интересује.

Са друге стране, Русија је зауставила ширење Исламске државе.

Да је дошло до другачијег епилога, вероватно бисмо гледали репризу са Блиског истока и у појединим балканским срединама.

Сада су им крила сасечена, па чак и ако имају амбиције да покрећу неке сличне акције на Балкану – за то ће им требати и времена и осмишљавање сасвим другачијег приступа.

Дакле, остаје нам простор да спремимо контрамере. Када се разматрају америчко-руски односи кроз призму Сирије, ово су ствари које најпре треба имати у виду.

Све остало за нас може бити мање или више важно, али краткорочно посматрано, не и најважније.

Западу више не одговара нерешен статус КиМ, ни некакав неутрални војни статус Србије
Срећко ЂУКИЋ, некадашњи амбасадор у Белорусији

• Ради се о стратегијском покушају захвата и затварања Русије, односно покушају Вашингтона да на други начин оживи политику коју је водио од 1945. до 1990, и која је Западу донела плодове у борби са Совјетским Савезом и Варшавским уговором. Вашингтон неће да се одрекне трке у наоружању и жели да васкрсне политику која је западу донела победу у Хладном рату

ТРЕБА темељно анализирати постојеће међународне односе, јер нас тангирају: са Русијом имамо тесне, а намеравамо да градимо још тешње односе, док и са САД имамо јако широк фронт односа. Код нас се региструје само погоршање односа те две државе, а ако пратимо светске медије – видимо да се то или ниподаштава или се прориче трећи светски рат.

Избегао бих те крајности, али, ако се ово што се дешава последњих дана потврди и после америчких председничких избора- наћи ћемо се на ивици сукоба као у време Хладног рата, када је избила кубанска односно карипска криза.

Односи се развијају у том правцу, имајући у виду непрестано приближавање NATO инфраструктуре и војне силе руским границама, инсталирање антиракетног штита око РФ и на Далеком истоку, укључујући и Кину. Према томе, реч је о стратегијском покушају захвата и затварања Русије, односно покушају Вашингтона да на други начин оживи политику коју је водио од 1945. до 1990, и која је Западу донела плодове у борби са Совјетским Савезом и Варшавским уговором. Вашингтон неће да се одрекне трке у наоружању и жели да васкрсне политику која је Западу донела победу у Хладном рату.

Русија иде другим путем: неће да понови политику Совјетског Савеза и да иде у трку у наоружавању.

Зато Запад покушава да отвори све шире фронтове према Русији: од Украјине до Кине и разних других тачака у Европи и Азији.

За спољну политику Србије која би морала да буде активна и да има своју улогу у томе, морала би да анализира те међународне односе – а имам утисак да се то код нас не ради и да се то посматра са медијског становишта.

Имајући то у виду, за спољну политику Србије долазе јако тешки и сложени дани, нарочито јер имамо велики отворени унутрашњи фронт Косова и Метохије, као и друге неуралгичне тачке у Србији и на простору бивше Југославије.

Упливавамо у тешку ситуацију, јер је Србија свој брод везала за Брисел, а ових дана смо чули да нема пријема нових чланица. Па ипак, политику према Бриселу водимо тако активно, као да ћемо сутра бити примљени у ЕУ и као да је она у најбољој кондицији.

Немамо алтернативну политику ни јавно, а ни припремљен план Б.

Зато треба очекивати велике изазове за нас ако се међународни односи наставе овим колосеком, а сва је прилика да у догледно време и хоће – без обзира на изборе у САД- јер треба имати у виду инерцију у међународним односима.

Суочићемо се са појачавањем притиска да се ствари затварају: више не одговара Западу нерешен статус КиМ, ни некакав неутрални војни статус Србије (а ми немамо ни међународни документ према којем смо неутрални), имамо проблем Рашке, Војводине, југа Србије, а да не говорим о проблемима у околини и чињеници да живимо на економску цевчицу коју нам запад још није прекинуо.

Ми те проблеме решавамо у медијским изјавама, али не и у реалном унутрашњем и спољном политичком животу Србије.

Погледајте како друге земље раде, рецимо поводом мигрантске кризе, иако су у ЕУ и у NATO, а ми се јуначимо на међународном плану како нам то сељење народа ништа неће шкодити, да бисмо дошли у небрано грожђе: цео поток пресељавања народа у Европу може да се стационира у Србији. Ни једног тренутка не треба губити из вида да је Балкан била и остала најкраћа веза између Азије, Африке и Европе. Светски феномен кретања народа постоји, и много је шири и дубљи, али се код нас – не изучава.

Неће ова криза пући неким великим ратом, али дотле треба издржати
Јован КОВАЧИЋ, председник Ист-Вест Бриџа, председник Српске групе Трилатералне комисије

С ОБЗИРОМ на то да је Србија ту где јесте, и историјски и географски, последњих тридесет-четрдесет година и сада, ми јесмо у центру овог урагана. Изнад наших глава се сукобљавају те две стране.

И не само оне. У БиХ се сукобљавају Русија и САД, Сауди Арабија, Иран, Турска, Катар, Кувајт, Малезија, које се између себе мрзе и заједно кувају босански лонац. Нама на граници.

Ми смо у парадоксалном случају да нас обе стране хоће. Не зато што смо велесила него погодни трећи терен где се суперсиле сукобљавају. То није добро за нас.

Једино што можемо је да купимо што више времена, консолидујемо се и да се надамо да ће превладати разум: да ће престати ова фртутма између САД и Русије.

Ако криза ескалира, биће појачан притисак на нас да се одлучимо. А савезништва се не склапају за време сукоба, јер су она тада изнуђена, а не плод дугорочне стратегије.

Државе праве савезништва за време мира да би у случају кризе свако знао шта треба да ради, а ми то нисмо урадили на време. Ми смо се држали трећег пута. Да ли је то добро, или не, то ће будућност да покаже.

Поздрављам став владе да идемо ка Европи. Ако ништа друго, то нам је озбиљна мотивација да изведемо тешке реформе које би тешко урадили, а нама је то потребно, јер нам је потребно да изградимо институције. Институције су оне које чувају државу.

На нашу стабилност утичу и миграциона криза, брегзит, проблеми са еуром, растући популизам у ЕУ и десничарство- а нама се на северним границама дешава неофашизам- и зато морамо бити јако мудри и обједињени.

Неће ова криза пући неким великим ратом, али дотле треба издржати.