Прочитај ми чланакУ многим народима су елите носиоци националне идеје, њихови и њени главни представници и промотери. Овај склад који (преко деловања отаџбинске елите) спаја и уједињује читаву нацију је и показатељ снаге и виталних потенцијала сваке земље и сваког друштва понаособ. Што је снажнија веза народа са његовим елитним репрезентима, то је способнија и јача држава у којој тај народ живи.
У многим народима су елите носиоци националне идеје, њихови и њени главни представници и промотери. Овај склад који (преко деловања отаџбинске елите) спаја и уједињује читаву нацију је и показатељ снаге и виталних потенцијала сваке земље и сваког друштва понаособ. Што је снажнија веза народа са његовим елитним репрезентима, то је способнија и јача држава у којој тај народ живи.
У многим народима су елите носиоци националне идеје, њихови и њени главни представници и промотери. Овај склад који (преко деловања отаџбинске елите) спаја и уједињује читаву нацију је и показатељ снаге и виталних потенцијала сваке земље и сваког друштва понаособ. Што је снажнија веза народа са његовим елитним репрезентима, то је способнија и јача држава у којој тај народ живи.
Србија има ту несрећу да се њена културна и политичка елита скоро у потпуности одвојила од народа из кога је потекла и који (овако лоше и незаинтересовано) представља. Прво је југословенство (апстрактно, секуларно, вештачки развијано) почело да се издваја из корпуса српског народа и да се удаљава од наших интереса и историјских завета, а онда су комунизам и титоистичка диктатура довршили започето и признате друштвене елите су деценијама деловале сасвим аутономно у односу на жеље и веровања огромне већине сопственог народа.
Режими у обе Југославије су, наиме, награђивали и отворено нудили разне врста привилегија несрпским, атеистичким и југословенским моделима деловања ондашњих елита. И чинили све што су могли да југословенско-српски режимски књижевници, филозофи, научници, уметници и политичари саграде неку нову „државну реалност“, зацртану „одозго“ и потпуно различиту од свега што су њихови претходници (у Кнежевини и Краљевини Србији) чинили, мислили и осећали.
„У сред Енглеске се почела градити Америка“ у нашем жалосном случају са суштински и дефинитивно одсељеним, а физички опет присутним носиоцима ових аутодеструктивних, апатридских процеса.
И елита је почела да делује по своме, за свој сопствени рачун, не полажући рачуне никоме осим себи и себи сличнима. Као резултат овог процеса дегенерације и самоизолације овдашње елите, она је презрела сопствени народ и одродила се од њега, а некад брањени и слављени народ је остао без својих аутентичних, стварних и елитних представника и духовних чувара.
РУСКИ СЛУЧАЈ
То је и основна разлика између нас и Руса, између њихове (надоносне) и наше (трагичне) судбине. Код њих и мужици, и радници, и студенти, и монаси, и војници, и домаћице, баш као и књижевници, војсковође, научници, уметници, митрополити, трговци-задужбинари, потомци старог руског племства… – деле заједничка уверења и јединствене идеале. И страдају заједно, и пате и чезну и надају се, сви без разлике: и веома образовани и даровити, и они сасвим обични људи. Не раздвајајући се и не мрзећи се међусобно, уз правилно и мудро разумевање да су сви (и народ и припадници елите) равноправни иако не и једнаки.
У Русији је дошло до херојског истрајавања великог дела њихове елите у традиционалном, апсолутно верном и синовљевском односу са сопственом Отаџбином, без паничног страха због могућег губљења привилегија или још оштријих казни и сасвим реалних страдања (честе последице сваке племенитости).
Руси на делу спајају национално и елитно, народско и аристократско, баш као што су пре тога успели да онако хармонично преплету духовну и интелектуалну културу у свој аутентични цивилизацијски облик (што је ретко којој европској нацији успело). Па тако имају братски и сестрински спој вере и културе, Цркве и руске идеје, манастира и двора, патриотских ратника и интелектуалаца, народа и његове аутентичне елите (јуначки спремне на жртву).
У Русији патриотски интелектуалци и уметници зато одувек готово органски презиру либералну руску „интелигенцију“ (њихов атеистички, конкурентски, апатридски концепт), не прихватајући своју спољашњу (ученост, таленат, идеализам) сличност са њима.У Русији патриотски интелектуалци и уметници зато одувек готово органски презиру либералну руску „интелигенцију“ (њихов атеистички, конкурентски, апатридски концепт), не прихватајући своју спољашњу (ученост, таленат, идеализам) сличност са њима.
Код Руса нема никакве неразумне, сентименталне попустљивости према онима који хоће нешто друго од народних идеала и онога што чини духовну и културну величину њихове царске Отаџбине. И зато тамо гледају да, по сваку цену, заштите своје завете и обичаје и уклоне (на све начине и без пардона) клеветнике и мрзитеље својих светиња. Јер знају да су ови тровачи душа много опаснији од обичних, баналних убица и зликоваца.
Код нас, у Србији, нажалост, није тако (већ скоро пун један век). Наша размажена „деца комунизма“ и југоносталгичари свих врста формирали су један тврдокорни, мрачни фронт отпора свему стварно нашем, традиционалном, конзервативном, родољубивом. И ситуација се ту није много променила од крвавих послератних (након 1945) година. Суштина је остала иста, баш као и протагонисти ове злокобне чистке и прогона свега „превише српског“.
„Еманциповани“ од Бога, овдашњи елитни интелектуалци и уметници (о политичарима и да не говорим) своје неразумевање свега што има ма какве везе са српством и вековном матрицом народног предања сматрају за практични доказ своје „просвећености“ и „прогресивности“. Заробљени дарвинистичким, фројдистичким и материјалистичким заблудама, ови обескорењени уметници и интелектуалци не одустају од југословенске, атеистичке и само у њиховим главама још постојеће утопије некаквог насилног и патетичног „братства и јединства“.
БЕЗ БУДУЋНОСТИ СА ОВАКВОМ ЕЛИТОМ
Затровани антисрпском пропагандом и апстрактним квазихуманизмом („брат је мио које вере био“, „није важно какве је ко вероисповести и националне припадности, већ какав је човек“, „религија је опијум за народ“, „Црква је злоупотреба људске наивности“, „национализам је ретроградни примитивизам“, „и после Тита Тито“), ови и овакви елитистички блесани и тупани фанатично инсистирају на свом „грађанству“ и „урбаности“, овако фатално одрођени и отуђени од истинског српског кода.
Не припадајући свом народу, они несметано живе на његов рачун, непрестано покушавајући да му промене свест и измене душу, сматрајући то за своју судбинску мисију. Хоће да српске храстове прогласе за палме, па онда, уместо њих, засаде егзотичне банане и баобаб на наше родно тло – и тако у свакој области живота.
„Што мање српско – то боље и племенитије“, као да избија из сваког њиховог поступка, филма, позоришне представе, перформанса, уличног протеста или режимског митинга, сасвим свеједно. Они су неуморни и вечно раздражени противници српства и сопственог порекла, у принципу ништа другачији (само мање крволочнији) од усташа. Кољачи српских душа у белим рукавицама и са финим манирима („све по бонтону“ и у добровољној сарадњи са нашим спољним непријатељима). Блудни синови без трунке покајања за своја недела и безумну мржњу према очевом дому и породичном огњишту.
Они чврсто држе своје мале себичне привилегије, које их уствари једино и занимају. Све ране њиховог рода их, по правилу, неупоредиво мање занимају и боле од њихових себичних потреба и што хитнијег задовољења (незајажљивих) личних амбиција. Они зато великодушно нуде „српско краљевство“ за „коња“ или ма какву награду за њихов издајнички труд (у последње време масовно добијају француску Легију части као цинично признање за своја неваљалства и на делу доказану одрођеност).
Србији нема будућности са овако устројеном елитом. Ни веће и срећније земље не би издржале оволики петоколонашки притисак изнутра, од стране оних који би требали да нас бране и храбре, а не презиру, издају и мрзе.
Ако уопште постоји издаја, онда је она у дубокој и нераскидивој вези са овим (често талентованим и образованим) несрећницима, овдашњом, али не и нашом (заиста српском) елитом.
Ако нас ико буде довео до потпуне пропасти, хаоса и коначног (срамног) нестанка са историјске сцене, то ће онда бити наши добитници најзначајнијих награда, признања, стипендија и аплауза. Наша издајничка, бестидна, демонски (дез)оријентисана, паразитска и бездушна елита. Бесловесна, несмирена, вечно у потрази за римским сребрњацима. Ужасна, одвратна и духовно погубна (и по нас и по наше потомство).
С њима пред собом нам нема повратка на наш једино поуздани, спасоносни, светосавски и светолазаревски Пут. У тој колони, са оваквим слепим „вођама“ иде се само у бездан и колективно самоубиство.
