Прочитај ми чланак

ШТА БИ БИЛО да Карађорђе није био убијен

0

Карађорђе је на данашњи дан 1817. године убијен. А шта би било да није. И да је Карађорђе остао у Србији неухваћен, опет би га на следећој историјској окуци дочекала криза грчког устанка... А шта би било и да Срби нису имали Вука Караџића?

ffff

Карађорђе је на данашњи дан 1817. године убијен. А шта би било да није. И да је Карађорђе остао у Србији неухваћен, опет би га на следећој историјској окуци дочекала криза грчког устанка… А шта би било и да Срби нису имали Вука Караџића?

Књаз Карађорђе и српски великаши

Шта би било да се књаз Милош уопште није појавио? Да су само Карађорђе и његови потомци завладали Србијом? Можда би се избегла једна од српских драматичних подела, она на присталице Карађорђевића и Обреновића. Постоји неколико историјских раскршћа на којима је историја могла да крене тим путем. Прво је можда Ичков мир. Да су Срби 1806. године прихватили ту понуду Цариграда, добили би аутономију у склопу Османске царевине. Већ смо писали да је од тада остала дилема да ли је одбијање тог мира кобна грешка Срба.

За овакву алтернативу велики тест био би грчки устанак. Тај устанак би довео у питање и следећи сценарио по коме би Карађорђе остао у Србији после слома 1813. године. Подсетимо се да је Милош једини од устаничких вођа остао у Србији те, можда најстрашније године српске историје. Леополд Ранке, највећи историчар тог времена, чудио се Карађорђу. Написао је: „Нисмо у стању да објаснимо његов поступак… Ако се не варамо, онда је Карађорђе у том општем хаосу мислио да се склони на сигурно место… Једна њега недостојна одлука.“

Ипак, и да је Карађорђе остао у Србији неухваћен, опет би га на следећој историјској окуци дочекала криза грчког устанка. Постоји и трећа могућа прича, у којој Карађорђе не бива убијен у Радовањском лугу, већ преузима власт од Милоша 1817. године. И тада би га дочекао грчки устанак. Питате се зашто већ три пута помињем грчки устанак, о коме је као о могућем великом искушењу писао и професор Антић. Да ли би можда тај устанак другачије прошао да су у њему учествовали Срби под Карађорђем?

Да ли би му се придружили други балкански народи? Да ли би се 1912. и протеривање Османлија са Балкана десили скоро сто година раније? Вероватно не. „Страшна луна“ са Босфора, да парафразирам Његоша, још није била потамнела почетком 19. века. Велике западне силе би сигурно лоше одговориле на такво нагло слабљење Отомана. Можда би чак сукоб Руса и западних сила избио раније, не тек у Кримском рату средином тог века.

Посебно је занимљива алтернативна историја српског друштва, коју помиње и Антић. То је идеја да Србија буде раздељена међу устаничким вођама. Не знам да ли би та замисао прерасла у политичку поделу, али би скоро сигурно довела до стварања сасвим другачијег друштва. У нашој стварности, Србија је постала „рај сиромашног човека“, егалитарно друштво малих поседника.

Да су великаши разделили поседе, имали бисмо друштво налик на румунско, сицилијанско, или она латиноамеричка. У њима мала група латифундиста ужива у огромном богатству, док је већина народа у некој врсти кметовског или надничарског статуса. Многи, укључујући и Латинку Перовић, сматрају да је заштита малог поседа коју је увео Милош, успорила развој земље.

Горепоменути примери из околине и ширег света пак показују да велепоседи не морају нужно да воде бржем развоју. Имали бисмо покоју палату више у Београду, као што су оне у Букурешту. Али и много конзервативнију друштвену и политичку климу. Наш гегула-сељак није могао да постане продуктивни амерички, па чак ни дански фармер, али је зато постао пуноправни гласач и државотворац.

Нема Вука. Срби говоре као у Стеријиним комедијама

Како би изгледао наш народ без Вукове језичке реформе? Какво би било место наше културе у Европи? Вуков јединствени дар, који нико други није имао, био је садржан у његовој способности да представи пред светом свој рад и културу своје земље. Е да нам је данас некакав Вук за промицање наше културе, да не кажем брендирање земље! Он је успео да препоручи творност свог неписменог чобанског и свињарског народића читавој Европи, у време када је за претходних сто година штампано мање од пет стотина књига међу Србима, од тога вероватно ниједна јужно од Саве и Дунава.

Вук Караџић је успео да направи невероватан скок на путу приближавања тадашњим центрима светске културе. Он је пронашао „пречицу“ до самог срца романтичарске Европе. Романтичарска епоха је иначе лудовала за „народном“ уметношћу, до те мере чак да су понегде, као у Шкотској, измишљали народне песме. Чувени осијански епови су по свој прилици конструкт једног родољубивог шкотског песника.

Срби су, као ретко када, у том тренутку у прилици да Европи понуде баш оно за чим је жудела: непатворену народну културу. Сви знамо за усхићеност којом су браћа Грим или Гете дочекали српске народне песме. Колико год ценили Вукове противнике, не можемо да замислимо да би овакви великани читали дела Милована Видаковића и Јована Хаџића.

Онда се пак десило нешто што ће постати типично за српске успехе и на другим пољима. Срби су наставили да певају у духу народних песама и онда када се „мода“ променила (прочитајте шта пише о томе Светозар Марковић), а њихова култура се вратила у балкански буџак на један дужи период. Али макар су тих неколико година дела слепих „певача прича“ из најгоре европске забити била надахнуће европских филолога, књижевника и музичара.

Има ли штете од Вуковог дела? Да ли би нам сада било боље да говоримо као Стеријини јунаци Ружичић и барон Голић? Да ли би наша култура била видљивија у Европи да су победили Хаџић и Видаковић? Да, као Хрвати, преводимо све стране речи на славеносрпски? Рецимо, да уместо „природњак“ кажемо „јестаственик“?

Било је критика да је победа Вука и његових следбеника довела до тријумфа „цивилизације гуња и опанка“. Можда није било много избора. Нисам сигуран да би његови противници успели да ту просту српску пучину утерају у фрак и лаковане ципеле. Да смо, метафорички речено, свукли те гуњеве и сазули опанке, јамачно бисмо, у културолошком погледу, остали голи и боси, јер нам друго руво није било на располагању, барем не у довољној мери.

Није случајно да се песници нашег језика враћају народној поезији, и то не само традиционалисти него и Васко Попа, или моја сестра Милена. Ако икада поновимо продор у срце глобалне културе, онакав какав је начинио Вук, наше „тајно оружје“ мораће да садржи нешто само нама својствено. А то „нешто“ ће по свој прилици бити укорењено у вуковској традицији, сасвим извесно, прочитаној на неки нов, још невиђен начин.