Прочитај ми чланакСамо четири године после бунта радника у Чикагу 1886. године, и код нас први пут свечано обележен Први мај. Прославу 1905. године власти још толерисале. Већ 1906. организован први штрајк, када је 19 крзнарских радника обуставило рад
ПОЛИЦИЈСКИ надзор је данима пре био појачаван, а у пуној борбеној готовости често је била и војска. Примењивана су и „превентивна“ хапшења, а окупљање већих група људи на улицама такође је могло да се заврши хапшењем…
Не, не говоримо о мерама борбе против тероризма, које се примењују последњих месеци широм света. Овако се може описати атмосфера пред раднички празник – Први мај, крајем 19. и почетком 20. века, у Новом Саду.
Репресивне мере, мањег или већег обима, како су забележили историчари, примењиване су још од 1890. године, када је стотинак радника у Новом Саду одржало раднички збор, у знак сећања на чикашки раднички бунт из 1886. године, када је на десетине хиљада радника изашло на улице, захтевајући боље услове рада. Свечанији део уследио је тек три дана касније.
Мирослава М. Јовичин, историчар синдикалне борбе радника Новог Сада за већа права, прича на како је прослава Првог маја 1905. била најсвечанија, али и како су, две године касније, власти забраниле прославу овог празника, али да је он ипак обележен тако што је тога дана рад обуставило 19 крзнарских радника.
– Штрајкачи су тражили десеточасовни радни дан, увођење Првог маја у календар плаћених празника, да минимална плата буде 14 круна недељно, а старијим радницима 24 круне – записао је Јовичин. – Обележавање Првог маја као радничког празника, у првој фази развитка радничког покрета, имало је много већи значај од пуког прослављања. Тог дана пролетаријат је, по правилу, заустављао рад, показујући тиме борбеност и снагу, указујући режиму и послодавцима на спремност да у својој борби истраје до краја.
Посебно дуго је, како је забележио Јовичин, била памћена прослава Првог маја 1924. године, тада већ у заједничкој држави – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Карактерише је, уз борбу за већа права, и борба међу разним струјама унутар самог радничког покрета…
– Већ последњих дана априла, те 1924. године, по граду су били излепљени плакати и дељени леци Независних синдиката, који су радништво обавештавали о месту и програму прославе – написао је Јовичин. – Припадници социјалиста и њихових синдиката су их кидали, или преко њих прелепљивали своје. Активисти Независних синдиката су ишли за социјалистима и опет преко њихових лепили своје плакате и све то је трајало неколико дана.
Тада је реформистима досадила ова улична кампања, па су, како пише Јовичин, код полиције издејствовали забрану комунистичког летка. Забрана је повлачила кривичну одговорност за извршиоце, али то није спречило скојевце да наставе са акцијом.
– Ноћу, 29. на 30. април, цео град је био излепљен хиљадама плаката, док су улице и градски тргови били засути лецима новосадске организације Независних синдиката, са Првомајским манифестом и позивом радницима и грађанству да присуствују прослави Првог маја у њиховој организацији – наводи Јовичин. – Град је 30. априла освануо црвен од плаката и летака, којих је било чак и на згради полиције и Градске куће, а на улазу у Окружни суд, у коме се данас налази Архив Војводине, плакат је покидао сам државни тужилац, што је Новосађанима дало прилику да се јавно шале на рачун шефа политичког одељења новосадске полиције Ђакова, коментаром како су му комунисти о нос окачили свој црвени плакат…
Самог 1. маја наступила је масовна обустава рада. Већ у раним јутарњим часовима, радници су се припремали за Првомајски збор, чије је одржавање заказано у дворани биоскопа „Аполо“. Пред сам почетак Првомајског збора, око девет часова, у дворишту биоскопске зграде и испред ње, на улици, окупило се готово 4.000 радника, празнично обучених, са црвеним тракама и каранфилом на реверу.
Партизани учесници првомајске прославе
– Тада је стигла патрола полиције, предвођена наредником, који је саопштио организаторима прославе да је збор, као и сав остали програм прославе забрањен, те да се окупљени радници одмах разиђу и врате се на посао – казује Јовичин. – Док је расправа са полицајцима још трајала, отворио се споредни улаз Градске куће, из којег је изашла група похапшених комунистичких синдикалних активиста, повезаних у ланце и окружена наоружаним жандармима. Ова чудна поворка је изазвала тајац међу окупљеним радницима, прошла поред њих и наставила кретање преко Трга ослобођења до Окружног суда.
Уранак на Фрушкој гори између два рата
Неколико стотина радника, који су се затекли на улици испред биоскопа „Аполо“, спонтано је кренуло за поворком са ухапшеницима, а ова „почасна пратња“ је, идући ка згради суда, стално расла, узвикујући пароле: Доле буржоазија! Живео пролетаријат!
Првомајска поворка неколико година после ослобођења
Демонстрације против хапшења настављене су испред зграде Окружног суда, све док полиција није растерала протестни скуп. Програм прославе је ипак настављен у Каменичком парку крај Дунава, где је неколико стотина млађих радника извело пригодни уметнички програм, а на излету је Благоје Паровић, раднички и комунистички вођа, одржао говор о историјском значају Првог маја…
УПОЗОРЕЊЕ ВОЈВОДЕ МИШИЋА
ИСТОРИЧАРИ су, такође, приметили како се статус радника није много променио ни после уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, пошто се у архивима чува документ који је потписао војвода Живојин Мишић, и који говори како је потребно обратити пажњу на опасност од комунизма, посебно у време Првог маја.
ПОСЛЕ РАТА УЗ РОШТИЉ
ВЕЋ 1945. године, и пре краја Другог светског рата, Први мај се слави сасвим другачије. Ново, социјалистичко друштво тога дана показује најновија достигнућа, снагу и моћ новог човека. Прославе су, првих година после рата масовне, често у њима учествује и војска, репресивне мере се примењују, али против оних који – у прослави не учествују. Како су године пролазиле, Први мај, од дана када се присећало борбе за радничка права, постајао је дан када се породица окупља, одлази у природу и са пријатељима, најчешће уз роштиљ, ужива у одмору…
ПРОГЛАС ИЗ 1924. ГОДИНЕ
Другови и другарице!
Радничка класа у Југославији као и у целом свету прославља свој празник рада 1. мај потпуном обуставом рада, манифестујући своје оправдане захтеве.
Тога дана радничка класа у Новом Саду као и у целој земљи заједно са Независним Радничким Синдикатима, Независном Радничком Партијом и Радничком Омладином Југославије подиже свој глас: Против политичке реакције, против Закона о заштити државе, а за слободу рада и организовања Независних Радничких Синдиката, Независне Радничке Партије и Радничке Омладине Југославије.
Против беспослице, а за најпотпунију државну и општинску помоћ беспосленим радницима и радницама.
За јединствени фронт пролетаријата и организационо јединство синдикалног покрета!
За савез радника и сељака, за радничко-сељачу владу!
Земљу сељацима без икакве накнаде!
Савез са Совјетском Русијом!
Живела класна свест пролетаријата!
