Прочитај ми чланак

ДОБРО ЈУТРО, СРБИЈО! Први мај, празник глади

0

Устала је у пет ујутру. У новчанику има 340 динара. Плата је за два дана. Добиће читавих 25.000. Буди уснулог, незапосленог мужа. Шапуће да не пробуди дете: „Купи хлеб, главицу купуса и јогурт.“ Он пита шта ће да доручкују. Она каже да направи попару. „Немамо сира“, одговара он. „Пијте јогурт“, каже она и додаје да кува купус за ручак и вечеру.

mobing3

Затвара тихо врата за собом и одлази у фабрику каблова. Тамо је чека шеф. Осам или више наредних сати стајаће у ставу мирно за траком. Додириваће каблове посуте мишомором. Навикла је. Уписиваће се кад буде одлазила у тоалет. Aко буде имала среће, шефови је неће фотографисати у интимним просторијама „с преда и позади“.

Можда неће осетити ни шефову руку на задњици, нити његов дах на врату. Срећа да нема менструацију, јер би тада морала да носи пелену. Радница ће трпети све за плату. И овог Првог маја, али и свих осталих првих мајева, ако буде имала среће да не добије отказ.

Јер глад детета гора је од свих страхота које је свакодневно чекају на послу. Мајка је, њено је да храни, трпи и ћути. Зна да нема ко да је заштити. Колико нас је још оваквих у Србији овог 2016. Првог маја, откако се тај дан слави као међународни празник рада? Шта славимо? Сећање на жртве које су припадници радничког покрета поднели изборивши се за већа права радника?

Нећу да подсећам која су јер нема сврхе. Зато што у земљи, у којој стопа незапослености људи старости од 15 до 64 године износи 18,5 одсто, чиста је срећа да радиш. Било где! Радничка права могли бисмо сада да оставимо по страни. Битно је да су деца сита, обучена и обувена. Уосталом, и у 19. веку било је тако. A онда се десио Први мај!