Кад САД чисте непожељне, следе екстремизам и грађански нереди, које приписују Русији, скидајући сумњу са америчких геополитичких интрига.

Амерички експерт за промене режима и архитекта регионалне дестабилизације Викторија Нуланд недавно је посетила Балкан како би проповедала застарелу причу о евроатлантским интеграцијама. Њен долазак десио се у јеку геополитичких догађања, пошто је почео нови хладни рат између заговорника униполарног и мултиполарног света.

Док је геополитика енергетике свакако један од фактора обновљених ривалстава, има ту још много разлога, попут цивилизацијских (културолошких) и подршке суверенитету локалних држава. Асиметричан напредак који су у региону постигли заговорници мултиполарности делом се могу приписати негативној реакцији становништва на болне „интегративне“ (читај: окупационе) процесе којима смо сведочили у Бугарској, Румунији, Хрватској и Грчкој.

Осећајући покрете популистичког сентимента, изазаваног политичком и економском неспособношћу проевропских елита, Нуландова је на Балкан дошла да прочита листу прикривених претњи којима ће заплашити Републику Српску, Србију, Македонију и вратити их у униполарно окриље. Међутим, иронично је да би оно што она захтева могло регион да приближи мултиполарним силама, које она тежи да уништи. Позитиван исход тога ојачао би мултиполарност и комплементарност региона, чиме би његове неспретно прагматичне владе смањиле зависност од ЕУ, унапређујући прагматичну и уравнотежену сарадњу са Русијом.

Текст започињемо излагањем три тезе из говора Нуландове и контрадикцијом између њених речи и поенте коју је имплицитно желела да пренесе. Све то води до ултимативне претње да „овај регион може подлећи претњама, мржњи и спољним уплитањима, који су много пута пре донели беду“, ако не буду слушали наређења САД. У другом делу текста ћемо покушати да преиспитамо стратегије Нуландове тако што ћемо говорити о могућностима отпора америчкој улози у региону како би се Балкан ослободио униполарне контроле.

 

ТРИ КОРАКА ДО РОПСТВА

Викторија Нуланд предвиђа три корака, кроз које би регионална упоришта (Република Српска, Србија и Македонија) била оборена на колена:

Први корак је политичка капитулација. Америка остаје при ставу да државе које још увек нису формално примљене у евроатлантски простор прате тзв. „демократску карту“ како би убрзале тај процес. То је једноставан еуфемизам за предају још више суверенитета него што је до сада предато, уз демонтирање државних институција које Америци стоје на том путу. Хајде да видимо шта Нуландова каже о томе и шта заиста мисли.

БОСНА

„Погледајмо Босну и Херцеговину. Двадесет година после Дејтона, страшно је да јединство државе доводе у питање они који блокирају реформе и доводе у питање помоћ ММФ. ЕУ је БиХ понудила перспективу чланства и прошлог месеца је активирала ССП, али политичари и даље намећу етничка и партијска питања, уместо неопходних друштвених, политичких и економских реформи, које би требало да су приоритет. САД се придружују ЕУ, ММФ и Светској банци у захтеву да босанскохерцеговачки лидери моментално приступе доношењу реформских одлука како не би пали у ризик да заостану још 20 година.“

Иако то није то директно рекла, све њене критике упућене су Републици Српској, чија уставна аутономија представља највећу препреку уласку БиХ у евроатлантске институције. И, док год тај део остаје аутономан и наставља да користи своја права унутар босанске власти (тако што доводи у питање „јединство државе“, како Нуландова тврди), земља у целини не би могла да уђе ни у ЕУ ни у НАТО иако би њени делови (искључујући Републику Српску) неким тајним споразумима могле да се придруже бриселским организацијама, исто онако како то сада настоји Украјина.

Услед отпора половине БиХ, изабрани представници РС се оспоравају због њиховог наводног наметања страначких интереса, што је намерно лажно представљање ситуације, које би могло да доведе до „репресивних напада“ (у реалности: неоправданих напада) на РС. Ако она не устукне у легитимној одбрани својих суверених интереса унутар БиХ, онда Нуландова најављује да ће одговорност за последице („заостајање од још 20 година“) бити приписане њој. Једино остаје непознато какве су казнене мере Нуландова и њене колеге имали на уму.

МАКЕДОНИЈА

„Наша порука Македонији је једнако тешка: чека вас шанса да остварите јединство и напредак, чека вас чланство у НАТО и ЕУ. Али главне политичке групе морају да зауставе сукобе и да не стоје на путу демократских реформи, које је скицирао комесар ЕУ Јоханес Хан уз помоћ САД. Затим ћете прећи на решавање питања око имена (државе) са Грчком. Још једном: немојте пропустити овај тренутак.“

Нуландова је пословично арогантна у својим „саветима“ Македонији јер они морају да буду у складу са меким ударом на Македонију, који је Америка планирала за следећу годину како би је скренула са пута националног идентитета и самог смисла постојања. (Другим речима, она им каже: не терајте САД да покрену хибридни рат.) Тек кад се лише самопоштовања, могу да се придруже ЕУ и НАТО као трећеразредни фактор, који би био корисан само за извлачење оних 3,5 одсто раста БДП, који би Немачкој добро дошао услед финансијских губитака око Грчке. Тиме би се добило и ново топовско месо за предстојеће ратове Запада против Либије и осталих. Јачање одбране демократије у Македонији, као и њено поносно чување етничког, историјског и лингвистичког идентитета, ометају америчке планове за ту земљу, која је тако проћердала тренутак уласка у евроатлантске процесе (што би, мора се рећи, било добро за Македонију). Нуландова се чврсто опире идеји о Македонији као независној држави и јединственом идентитету, и зато је толико одлучна у уништавању њеног политичког и метафизичког суверенитета.

СРБИЈА

„У међувремену, уз снажно стрпљиво вођство високе представнице ЕУ Федерике Могерини, Косово и Србија напредују у залечивању рана из прошлости и праве окружење у коме ће моћи да живе као добре комшије. Али посао је далеко од готовог. Желимо да у 2015. направимо такав напредак у дијалогу Београд-Приштина да ЕУ отвори преговарачка поглавља са Србијом и потпише ССП са Косовом. Међутим, за то ће бити потребне храбре одлуке Београда и Приштине. Али опет, заједно са ЕУ, ми поручујемо: искористите моменат и САД ће вам помоћи.“

Америка више од свега жели да притисне Србију како би променила устав у којем се Косово не би помињало као интегрални део земље и који би га, сходно томе, препознао као независно државу. Ако би се то постигло – без обзира на количину терористичких уцена и претњи обојеним револуцијама које су биле потребне да би се дошло до ове тачке – тада би Америка могла да буде сигурна у српски статус сателитске земље и постигла би огроман степен хегемоније по том питању. Непотребно је рећи да би такав развој ситауције окончао Балкански (Турски) ток, и баш зато је Нуландова вољна да ту причу што бре заврши (према њеном распореду, пожељно би било до краја године).

Окупација Србије постала је приоритет америчке спољне политике, што показују недавни догађаји у Сребреници. Бесна руља која је бацала камење није била део „спонтаног протеста“, већ испланирана провокација са циљем да Александру Вучићу пошаље снажну личну поруку: предај се Америци или се суочи са јавним линчом, баш као Гадафи.

ПОРОБЉАВАЊЕ ЕКС-ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ПРОСТОРА

Порука Викторије Нуланд не своди се само на критике. Оне су значајне по томе што би требало допринесу униполарној доминацији на Балкану какву она прижељкује.

VucicNuland01„То ме води до другог сета изазова: регионалног развоја, интеграција и енергетске безбедности, који би довели до просперитета и раста. Земље региона ће достићи пун потенцијал само кад стара ривалства замене сарадњом и пригрле регионалне пројекте који ће донети послове, инвестиције и пословну праксу читавом региону.

САД снажно подржавају Берлински процес немачког канцелара Ангеле Меркел и сарађујемо са ЕУ како бисмо видели како да доведемо међународне финансијске институције, затим помоћ Америке за развој, приватне инвестиције, као и обезбеђивање ризика на кључним путевима, железницама, лукама и у енергетским пројектима.

Такође уско сарађујемо са потпредседником ЕУ Марошем Шефковичем и комесаром за енергетику и климу Аријасом Канетом како би направили кључне енергетске пројекте који би од региона направили енергетски реактор за целу Централну Европу. То укључује инвестиције у пројекат ЛНГ (терминал за течни природни гас; прим. прев.) на острву Крк, са интерконекцијама између Бугарске, Србије и Мађарске, као и у истраживања дуж целог Јадрана.“

Речју, она предлаже модел нове Југославије, која би ропски пратила униполарни модел ЕУ и њено тржиште. Реинтеграције Југославије није лоша идеја по свим критеријумима (и то је у једну руку сасвим природно), али форма коју Нуландоова заговара дизајнирана је да ослаби, а не да ојача земље у региону. Ако Нуландова добије оно што жели, тада ће Немачка владати Балканом за Америку преко Берлинског процеса, што би јој донело контролу над простором над којим жели да доминира више од сто година. Пошто Берлин постане званични шеф целог Балкана, тек тада ће регион моћи да се развија и интегрише, ако је вероватни „пророчанству“ Нуландове.

Баш као што су то урадили и у Другом светском рату, Немци се надају да ће искористити Хрвате као регионалног извршиоца у успостављању контроле над остатком Балкана, додуше овај пут енергетским, а не геноцидним средствима. Поред огромних финансијских трошкова које ће ЛНГ донети, постоји цена за то што ће Хрватска бити земља преко које ће се све обављати. Ако могу да преузму лидерску позицију преко предложених енергетских оквира, онда могу и да преузму иницијативу како би промовисали своје интересе у подељеној Босни и искористе свој транзитни положај како би осветнички уцењивали Србију. У визији САД и ЕУ за Балкан Хрватска је чувар испред врата који ће контролисати ресурсе и прилив производа у остатак региона. Тиме би се успоставио стриктан прилив производа са севера на југ, што је потпуно супротно динамици Балканског тока са југа на север.

ЧИШЋЕЊЕ СИЛА ОТПОРА

Трећи део политике Викторије Нуланд за Балкан је чишћење свих елеманата који стају на путу униполарности:

„Будући да удвострујемо наше напоре за раст у региону, онда морамо бити и опрезни браниоци наших демократских вредности. Залажемо се за слободну трговину, слободно тржиште и слободне народе. Оснажује нас то кад су владе јасне и кад служе својим народима. Тежимо постављању златних глобалних стандарда за религијску и етничку толеранцију и мултикултурализам. У свему што радимо морамо подржавати суверена права нација у бирању своје демократске будућности, морамо искоренити канцер корупције који изједа животе, демократије и безбедност; и морамо да радимо заједно како бисмо зауставили ширење насиља и страних бораца.

Корупција остаје главна препрека за напредак у овом региону. То је канцер који исисава снагу из наших демократија и доводи до незапослености и грађанских немира. А, још више од тога, корупција отвара простор аутократама, нафтним државама и насилним екстремистима, који то искоришћавају. Сви који овде желе да изазову невоље лако могу прљавим новцем да поткупе политичаре, и да угрозе демократско управљање и владавину права.“

Њено излагање о „демократским вредностима“ и „постављању глобалних златних стандарда за религијску и етничку толеранцију и мултикултуралност“ је празна лицемерна реторика, која не нуде никакав нови поглед Америке на регион. Међутим, може се приметити да каже како су „аутократе, нафтне државе и насилни екстремисти“ резултат садашње корупције у региону, кривећи их за демократску регресију, незапосленост и грађанске немире.

Гледајмо то на овај начин: она каже да „нафтне државе“ купују „аутократе“, који заузврат доводе „насилне екстремисте“ и „грађанску непослушност“. Тумачећи те ефуемизме, Нуландова оптужује Русију да је купила Србију и Мађарску како би изградила Балкански ток, што објашњава повратак албанског тероризма и последње покушаје „обојених револуција“ као реакцију на „корумпиране“ и „аутократске“ процесе, које Русија наводно подржава.

Дакле, све што је индиректно повезано са Русијом мора бити протерано из балканских земаља. Нуландова је уплашена јер се утицаји мултиполарног света ојачавају у Републици Српској, Србији и Македонији, које самим тим измичу из загрљаја Америке. Зато она алудира на претњи „обојеним револуцијама на просторима за које каже да у њима „не треба само владе да реагују. Грађанска друштва, независни медији и појединци углас морају да обликују потребне реформе. Они морају да наставе да потражују своје право за слободом изражавања, заступања и мирног окупљања.“

Кад Америка одлучи да иде у офанзиву како би очистила непожељне, она једноставно нуди причу о насилном екстремизму и грађанским нередима, које приписује Русији, скидајући сумњу са америчких геополитичких интрига и тајних обавештајних служби, који су прави кривци за то.

Превео за Нови Стандард Андреј Цвијановић

Извор: The Vineyard of the Saker – Андреј Корибко

Ознаке: Андреј Корибко, Балкан, викторија нуланд, Македонија, Република Српска, Србија