Прочитај ми чланак
Председник Србије Борис Тадић врши смотру испред Дома Народне скупштине Фото Д. Ћирков
Кристално је јасно зашто је Борис Тадић, управо са функције министра одбране, у небројено прилика, наравно користећи прозападне медије који су увелико окупирали Србију на свој начин, бескрупулозно и крајње сугестивно, истицао – да нису створени услови за повратак наших снага на КиМ, да би они доле били глинени голубови, да је њихова намена према Р 1244 тривијална и споредна, да то неће допринети побољшању односа са Кфором и западним пријатељима, те да наше снаге не би биле у могућности да заштите српско и остало неалбанско становништво…
Све лаж до лажи, брутална и још тада нескривена кампања (свесно или несвесно) у корист агресора и њихових ОВК савезника, што ће бити пресудна активност (уз подршку и деловање осталих издајничких структура тога доба), да Косово и Метохију, корак по корак пуштамо низ воду, и стварамо услове за Јеремићеве хашке егзибиције са небулозним „државничким” питањем, затим, за Боркове, Бриселске и остале, Маркове „преговоре”, чији ће резултат бити потпуна капитулација и велеиздаја народа и државе. А то је – ово што сада гледамо у режији последње квислиншке гарнитуре на власти, која ће ускоро „угасити светло” над Србијом.
Када се кроз призму свега напред наведеног врати „филм” уназад, када се сетимо свих оних жалопојки и заклињања најближих Ђинђићевих ДОС-овских пријатеља, управо на челу са Тадићем, тобож’ како су баш они настављачи (а таквих је поприличан број у више странака, група и НВО) његове политике и стремљења, одговорно тврдим, бар што се тиче области о којој пишем и посебно у вези борбе за Косово и Метохију – то нема ама баш никакве везе нити било какву додирну тачку с оним што је покојни премијер заговарао, макар у последњих неколико месеци свог живота. То је, једноставно, неопевана лаж и невиђено лицемерје и цинизам.
Но, да се на крају овог дела вратимо Војној служби безбедности, Момиру Стојановићу и Борису Тадићу, као министру одбране и већ тада неприкосновеном владару Србије у најави.
Јасно је било и њему – Тадићу и свима нама, да ће уколико чврсто држи контраобавештајне и остале безбедносне (и обавештајне) полуге под својом контролом (а то му је и те како омогућено од стране западних ментора и проверених домаћих послушника у земљи – не заборавимо црногорску гарнитуру која је устоличена у врху СЦГ и која је била још жешћи заговорник суманутог евроатлантског пута и цепања државне заједнице), моћи да без већих проблема реализује западни план разбијања створеног провизоријума, Војске посебно, и свих осталих, битних полуга.
Зато је „битка” за Мому Стојановића, као јединог који је преостао са оних спискова из доба Ђинђића (последње, праве, легалне и легитимне шансе) била као битка за „тврђаву Аламо”. Трајала је жестоко пар месеци, „мученик” се одупирао колико је знао и могао, али је, пре него смо очекивали ми који смо стајали иза њега и пружали му сваковрсну и значајну подршку, положио „оружје”. Ипак, много раније него што је то морало да се деси. Јер, након атентата и ванредног стања, шансе да се сачува Војска биле су минималне, али су постојале. Још неколико месеци је фингирао некакву борбу и одупирање, али, то је била лоша глума, која је препозната и тада су угашене све шансе.
Зашто је тај тренутак био битан и Мома Стојановић као такав?
Зато што је дошао на чело још увек веома моћног војног механизма који је специфичном уставном улогом, задацима и особито методологијом рада, могао да успешно парира западним сатрапима инсталираним усред земље Србије и њиховим квислиншким полугама, и да на бази закона, утврђених правила и посебно мерила и критеријума, који су се тицали безбедности и одбране земље (а које нико није могао да оспорава, макар то били и лидери у полуколонији под називом СЦГ), да значајно „вуче ручну кочницу” успоравајући ретроградне процесе. Оне процесе, који су нас убрзано увлачили у евроатлантске токове и мрежу из које се више нећемо извући, доводећи нас у положај потпуне подређености и предаје.
Моја обавеза је била да дневно изигравам некаквог „официра за везу”, да му непосредно помажем, саветујем, дајем предлоге, да га коригујем, стварам услове да може да се легално одупире и да их „туче” њиховим „оружјем”. Имао сам бројне предлоге (којима се он искрено одушевљавао) како парирати, чак дотле да сам израдио и уручио му план офанзивног медијског наступа, на основу којег је могао да их „разоружава” и тренутно заустави у евидентним непочинствима, која су већ тада била у поодмаклој фази.
Све то је било могуће у условима када се на челу Генералштаба налазио искусни велемајстор и зналац, генерал-пуковник Бранко Крга, који му је давао апсолутну, наравно, легалну и легитимну подршку, и када су војни врх, и посебно команданти корпуса и бригада и даље у огромној већини (или још боље – скоро сви) на страни очувања и јачања Војске и то баш на тековинама и резултатима војнички непоновљивог оружаног отпора и одбране од агресије из 1999. године.
Фото: Вечерње новости
А то значи, противу било какве НАТО агенде, перфидног програма Партнерство за мир и осталих евроатлантских токова, који су били оличење свега супротног – слаба Војска као услов за још слабију Србију (и Ц. Гору), и који су стварали идеалан амбијент за наставак черечења и, као што се да видети последњих 10-так година, потпуне деструкције, отимање КосМета и легализовану пљачку и сатирање Српства по свим шавовима.
Шта се десило у том преломном периоду?
Стојановић је брзо „легао на руду” трпећи сваковрсне и свакодневне (и посебно ноћне, што је био особити Тадићев специјалитет) притиске па чак и лукаво упакована упозорења. У првих пар месеци о томе се искрено поверавао.
Предузели смо неке, условно, одбрамбене али и остале мере како би издржао. Међутим, била је слаба вајда. Намамили су га, ни данас ми није до краја јасно чиме све, у „чари” евроатлантских „вредности”, мирног и угледног живота, као и оним где је био објективно најслабији – чином генерала и напредовањем у каријери.
Убрзо је Стојановић свечано примљен (званично учлањен или не, свеједно) у Атлантски савет, моћну невладину структуру иза које је стајао врх НАТО-а директно. Они су били (и остали) главна тзв. цивилна полуга за промовисање Алијансе и гурање СЦГ у пуноправно чланство. И не само то, врх те организације ће већ тада бити инкорпориран, прво незванично, а затим, доласком Давинића на функцију министра, потпуно јавно у све најважније ресоре система одбране (Живуловић, Кадијевић, Ладичорбић и остали).
Одатле ће, заједно са „саветницима” из НАТО-а и осталим битним карикама, попут „чувеног” Амадеа Воткинса (који тренутно „реформише” МУП Србије), дословно кројити и спроводити „реформу” одбране и Војске, тако да за неколико година неће остати „ни камен на камену”. Ако гледамо из српског, родољубивог угла. Из угла Алијансе, мора им се честитати – посао обављен савршено.
У складу са задацима из Шутановчевог кафића у чувеној „силиконској долини”, Стојановић је морао да се сложи са бруталним „одстрелом” последњих ратних генерала (обрађено у претходном делу серијала), међу којима се налазио, „на челу колоне”, Владимир Лазаревић.
Десио се невиђени парадокс – пензионисање легендарног команданта (коме је Мома био ратни начелник безбедности) без чијег кључног „да”, буквално и дословно, он, Стојановић, не би могао да се нађе на тако високој дужности. Морам бити искрен, било му је изузетно тешко када ме је упознао са већ припремљеним ударом и пре него што је ВСО формално донео одлуку о пензионисању двоцифреног броја генерала одједном.
Чинио је шта је могао, али, већ је био у канџама оних који не праштају и не попуштају. Схватио је у шта се уплео, али, било је касно. И са тим се помирио.
Никакви више предлози нити „повлачења за рукаве” нису вредели. Предлагао сам му да тражи померање, наравно да није прихватио. Битка је коначно изгубљена.
По том шаблону је приступио и сређивању „стамбене проблематике” у Војсци (сетимо се које је задатке добио и пре него је постављен). Формирао је тим од преко 45 посебно одабраних припадника војне безбедности, како би истерао на чистац „вишкове” квадрата (и станова) које су генерали „присвојили”, односно „отуђили”. Са том вишемесечном акцијом је задао један од најтежих удараца тадашњем војном врху и командантима по дубини. Рецимо, у тренутку када се по налогу Бориса Тадића и других персона у Министарству одбране евидентно погубио, направио је прави мали карамбол, тако што је на једној од седница Колегијума начелника Генералштаба информисао присутне генерале о „јурњави за квадратима”. Обраћао се очи у очи онима које директно сумњичи и то као равноправним и поштованим колегама.
Био је то тренутак коме сам присуствовао, када је врло мало недостајало да један већи број присутних доживи тежи облик инфаркта. Епилог те сулуде акције и коначан резултат – нула. Не зато што је неко бранио генерале, већ зато што је читав проблем био предимензиониран и политички пренадуван, а основна намена му је била да се непрестано блати војни врх. Јер, како би другачије разбијали јединство Војске и уносили хаос.
Током чувене акције „Сабља” дошла су на ред, мимо било какве правде и посебно не на основу доказа (што ће време и показати), двојица важних генерала – Небојша Павковић и Аца Томић. Било би и других, рецимо Лазаревић, али нису били у пензији. Била је то директна освета западних служби и налог, да се преко њих двојице, једноставно, Војска и њен углед сатру и под ноге баци све што је вредело. Она сила која им је показала зубе на бојном пољу.
Театар апсурда. Рецимо, Павковић је лишен слободе иако су имали суве доказе да је близак са Ђинђићем последњих месеци, у акцији у којој су јурили убице тог истог премијера. Има ли логике? Наравно да нема. Као што није било логике да у јесен те године пишу и обелодане, заједно са тужилаштвом Хашког трибунала, оптужнице за те исте генерале и да их коначно „раздуже”. Из истог разлога – поразити противника у миру, када већ није могло у рату.
Логика је ипак постојала – Павковић и Лазаревић су били врло незгодни сведоци много чега и посебно симпатија које је према њима гајио покојни премијер, али и оног договора и конкретног плана спашавања Војске. То је била логика али и озбиљна опасност новоустоличеној евроатлантској машинерији на челу са Тадићем. И, наравно, западним газдама.
Стојановић је у време „Сабље” био кооперативан (није ни имао неког великог међупростора, додуше). Толико, да је дозволио да у просторијама Управе безбедности будем, практично, приведен од стране оперативаца УБПОК-а на информативни разговор, не би ли се некако откриле и документовале Павковићеве „силне махинације”. На крају, све се свело на трофејно оружје које је мученик добијао на поклон (и на орден којим га је 2001. године одликовао Владимир Путин, приликом званичне посете Оружаним снага Руске Федерације).
Било је – кад већ нема шта друго, „дај шта даш”. И, на крају – ништа. Зато што је био чист и частан. Уништише му здравље и живот, а да не подигоше ни кривичну пријаву, а камоли оптужницу.
Питао сам тада оперативце УБПОК-а, да апсурд буде већи учеснике рата 1999. године и то на територији КосМета – знају ли шта чине и да ли су свесни какву војну величину и легендарног команданта прогоне, понижавају и држе у притворској ћелији три са три? Ћутали си. То ћутање је био једини али прави одговор.
Председник Борис Тадић поставио је деветорицу генерала и официра на високе дужности у Војсци Србије Фото Фонет
Потпадајући под утицај Бориса Тадића и утапајући се у евроатлантско коло и амбијент који је пружао све услове да се „реформски” процес несметано и убрзано одвија, толико да је то из дана у дан личило на праву хистерију и динамику која није примерена чак ни ратним условима, Стојановић је не само престао да пружа било какав конструктиван и легитиман отпор (увелико су вршљали западни обавештајци и то без скривања и одигравали се процеси евидентног разарања система – српечавање тога је посао управо Војне службе безбедности), већ је временом постао главна потпора и стуб Тадићевог рушилачког јуриша.
И би тако, све док није направио, додуше у време Првослава Давинића, озбиљан гаф од кога српски „врховници” у Врховном савету одбране нису могли да га одбране од оних других, равноправних, из братске нам Црне Горе. Но, имајући у виду значај тог проблема, као и реперкусије али и могуће озбиљне последице, да овај пут избегнемо детаљисање. У сваком случају, није смењен са дужности у међувремену такође противзаконито новоформиране ВБА зато што је, онако како је било протумачено у јавности, открио и напао вехабијски покрет у Рашкоj области и деловима Црне Горе (око чега су се многи осетили прозваним), већ због нечега сасвим другог.
Но, за смењивање са дужности, у виду компромиса, почашћен је чином генерала и високим постављењем у Нишком корпусу. Са не мање изгледном перспективом. Ипак, касније ће се све то изјаловити и биће, као „војсковођа” одбачен. Али, ствари ће кренути другим, не мање важним и, сигуран сам, од стране запада контролисаним током.
И, на крају, где су данас, након више од десет година, „драмски ликови” који су обележили овај део серијала?
Борис Тадић је након годину дана министровања и још осам година врховног командовања и даље у игри, „ресетован” и чека прилику која се лагано указује на политичком хоризонту. Драган Шутановац и Зоран Живковић су у политичкој, евроатлантској орбити и пред њима је успешан парламентарни живот.
Момир Стојановић је важна карика напредњачког корпуса, контролор агенција које нас контраобавештајно, обавештајно и безбедносно штите, и не мање значајан (макар придружени или почасни) члан Атлантског савета – војне „владе” Србије из сенке, у садејству са „Центром за евроатлантске студије” Јелене Милић.
Небојша Павковић и Владимир Лазаревић, још увек живи хероји и носиоци отпора НАТО немани, генерали којима би се поносиле славне српске војводе из Првог светског рата, пуних 10 година робијају према пресудама Хашког казамата. Здравље им је озбиљно нарушено, али се не предају.
Ја сам одстрањен из редова Војске у 44-тој години живота као неперспективан НАТО кадар, као и више стотина других. Након безброј удараца који су до сада амортизовани, остао је онај последњи – избацивање на улицу. Онако како су недавно прошли слични мени, „случајно”, такође ратници – адмирал Слободан Рајчевић и бројни пуковници, од овог пролећа бескућници.
Жалосно, јадно, туробно. Али, онако како је увек било у српској историји. То се не може променити.
У коначном, тако и треба. На задовољство, између осталих, и оних бројних родољуба и добронамерних критичара, који с пуним правом коментаришу, отприлике, на следећи начин – да ништа боље нисмо ни заслужили, да смо допустили да нас савладају у миру они са којима смо изашли на крај у рату, да смо били превртачи и удаваче, да смо чекали, да је требало повући некакве радикалне потезе (познато и које), али да смо били незналице, недорасли, кукавице…
Када их у ретким приликама подсетимо на Србију тих првих година након Петог октобра (баш као што је и сада), на онај евроатлантски замах, на кредитне, визне, туристичке и остале „лепоте” и „предности” слободног и демократског друштва које само што није ушло у ЕУ коминтерну, дакле, време у којем је мало кога занимала судбина тамо неке Војске („јер ми никада више нећемо ратовати”), па кад се томе додају погодности цивилног служења уставне обавезе, а затим и укидање регрутног система због кога су млади Срби „губили” драгоцено животно време, наравно да немају одговор на питање – шта то тада није урадио војни врх а могао је, или још боље – шта је могао да уради, а да то значајна већина Срба разуме и, наравно, подржи? Али конкретно? Поред онога што смо, а овај текст то, надам се, потврђује чинили свим силама.
И да ли је тако нешто радикално, реално било могуће? Да ли би било легално и ко би тако нешто прихватио у свету? У тај свет рачунам и источне земље, а Русију на првом месту. Али, Русију тога времена, не ову сада, тако моћну.
Све и да смо се заносили таквим сулудим идејама. А нисмо.
УПУТНИЦЕ
[1]Закон о службама безбедности СР Југославије („Сл. Лист СРЈ“, бр. 37/2002 и „Сл. Лист СЦГ“, бр. 17/2004)
http://demo.paragraf.rs/combined/Old/t/t2004_04/t04_0101.htm
[2] Чланом 61. „Закона о службама безбедности СР Југославије“, брисана је одредба члана 30. став 1. „Закона о Војсци Југославије“ у делу којим се уређује да „послове и овлашћења органа унутрашњих послова врше органи безбедности Војске Југославије“.
Законом који регулише једну материју, извршена је измена одредби другог, и то старијег закона, као што је Закон о Војсци, којим је регулисана потпуно друга материја и област.
[3] Доказ наведених посета Зорана Ђиниђа Генералштабу и његовој личној посвећености да Војску сачува и ојача, су две књиге (монографије колико се сећам) које му је уручио као знак пажње Небојша Павковић, тада први човек оружане силе.
Лично сам одабрао наведене књиге (то ми је била службена надлежност) и по наређењу Павковића исписао посвете специфичним калиографским рукописом. Надам се да су наведене књиге сачуване, макар у личној архиви убијеног премијера.
[4] На основу наредбе министра одбране, Бориса Тадића, од 29. септембра 2003. године, формирана је Војнобезбедносна агенција као организацијска целина Министарства одбране. Стартовала је са радом 01.јануара 2004.године.
Још једна активност мимо Уставне повеље и важећег „Закона о службама безбедности СР Југославије“, који се према позитивним прописима примењивао у државној заједници СЦГ.
Наредбом, интерним документом министра одбране, који није имао снагу ни подзаконског акта, је извршена значајна реорганизација, пренамена и преименовање Војне службе безбедности у Војно безбедносну агенцију, што је могло бити учињено само новим законом о коме се није ни размишљало све до 2007.године.
http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4340
[5] Конференција – економски и безбедносни значај евроатлантских интеграција Републике Србије „за и против“ , у организацији Атлантског савеза Србије, одржана 30.марта 2015.године, у хотелу Crown Plaza, у Београду.
Други панелиста на конференцији, Момир Стојановић, је изнео: …Srbija nije zainteresovana za ulazak u NATO kao punopravni član zato što je sećanje iz 1999. još sveže i bolno. Dodao je da bi članstvo povećalo kreditni rejting i da bi privuklo direktne inostrane investicije , ali ipak postoje i stvari koje ne donose beneficije punim članstvom u NATO.
Neke od tih stvari su godišnje troškove članstva u alijansi, rizik koji bi imale srpske vojne jedinice na inostranim borbenim misijama, kao i povećani rizik da budu mete protivnika alijanse.
Gospodin Stojanović veruje da je manjak podrške koju ima NATO članstvo direktna konsekvenca manjak informacija koju stanоvništvo Republike Srbije ima. Kao i većina panelista pre njega, gospodin Stojanović je zaključio da NATO članstvo može da se koristi kao oruđe da se poboljša regionalna stabilnost i bezbednost…
Извор: fsksrb.ru – Горан Јевтовић
