Прочитај ми чланак
Љубица Чакаревић, учитељица и ратница, на инсистирање Степе Степановића и Живојина Мишића, одликована је Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“.
Међу храбрим Србима, који су у Првом светском рату кренули у сусрет борцима Солунског фронта, била је и – Љубица Чакаревић. Учитељица из Ужица која у окупираној земљи није желела да се бави својом професијом, него да брани отаџбину. Када је после готово месец дана стигла до Врховне команде, Степа Степановић и Живојин Мишић су јој честитали, назвавши је јунаком и весником из поробљене Србије. Питали су је шта жели, а она је одговорила: „Дозволите ми да својом руком испалим топовски хитац на бугарске и немачке ровове. Због патње мог народа“.
– Не мислим мајко – рекох јој – али ја не могу да останем и чекам Швабе. Знаш добро шта ме чека…
Хероина Првог светског рата рођена је 1894. године у Ужицу, као ћерка учитеља Јеврема, који је међу првима отишао на фронт и убрзо био постављен за начелника војне станице у Новој Вароши. Њен брат Милутин, такође учитељ, постао је војник Четвртог пешадијског пука, а међу добровољцима је био и млађи Драгутин. Ни Љубица ни сестра Милица нису седеле скрштених руку, него су одлучиле да помогну колико могу, па су неговале рањенике у ужичкој болници.
Једно време је, по жељи оца, који је сматрао да је ту безбедна, провела у Новој Вароши, у дому угледне муслиманске породице Шећерагић. Када се почетком 1916. вратила кући, затекла је мајку, сестре и брата Чедомира, док о оцу и осталој браћи ништа није знала. Позив да у том тренутку ради као учитељица – одбила је.
ИДЕМ НА ФРОНТ, НЕ МОГУ ДА ЧЕКАМ ШВАБЕ
Када је одлучила да оде на фронт и саопштила то мајци, она ју је прекорно погледала, а њихов разговор Љубица је записала у дневнику…
– Љубице, дете моје, зар није доста што су ти отац и два брата на бојишту? Зар и ти да ме оставиш! Куда ћу с оном децом… Зар мислиш да мајка све може сама?
– Чврсто сам одлучила да не радим док траје окупација! Мислила сам да сачекам пролеће, па ако се наши не врате, да се преселим на имање близу града… Мислила сам: кад наше сељанке, чији су очеви, браћа и мужеви у рату, могу да обрађују земљу, могу и ја. Најважније је бити независна, располагати својим временом и слободом кретања…
Кад сам укућанима и пријатељима саопштила своју одлуку, били су не мало запрепашћени. Неки су ме чак и осуђивали. Говорили су: Зар да копаш земљу и обављаш грубе послове, кад можеш да будеш учитељица! Ти ниси разумна… Другог излаза није било. Посветила сам се имању. Уз помоћ сестре и четрнаестогодишњег брата водила сам економију, орала, копала, жела, као и праве сељанке. Ишле смо једна другој у позајмицу, да не бисмо плаћале надницу – записала је Љубица у свом дневнику, а Антоније Ђурић пренео.
Најзад, стигло је писмо од оца. Писао је да је у Француској, да ради као васпитач омладине која је тамо стигла са српском војском. Љубица је желела да оде код њега, па је од тадашње власти тражила да изађе из Србије и преко Црвеног крста стигне до њега, али су је одбили. Њен дух није мировао. Тата ју је од малена учио да воли отаџбину, а она је сада седела и чинило јој се – ништа није чинила да јој помогне.
Одлазак у Врњачку бању, са сестром Милицом која се разболела, и сусрет са другарицом Андријаном Јеремић, биће пресудни за њену судбину. Ту је упознала наредника Четвртог пешадијског пука Дринске дивизије, Драгутина Јовановића Лунета, који се спремао да се врати на фронт.
– Истог тренутка мени поново сину мисао, најзад, ево праве прилике! Зар и ја не могу на фронт, да поднесем све што и ови храбри војници. Млада сам, здрава, пуна патриотских осећања – писала је Љубица.
Питала је Лунета да ли може да им се придружи, а он јој је одговорио да може да иде свако ко је храбар и има здраве ноге. Објаснио јој је да уколико крене са њима, рачуна на глад, жеђ и борбу, а ако посустане или се разболи, то ће бити њен крај. Надао се да ће се предомислити.
– Идем с вама и у смрт! Боље и то него бити роб! Пристајем на све. Убијте ме ако не будем могла да идем, али издржаћу све што и остали – био је њен категоричан одговор.
Сутрадан је кренула ка Солунском фронту, у војничким панталонама и у цокулама, са шајкачом на свеже ошишаној коси. Чак 27 дана су се повлачили, после чега је Љубица, изнемогла, са ранама и боса, стигла у Врховну команду. Док су јој превијали ноге, говорила им је о страдањаима у земљи, а Швајцарцу Арчибалду Рајсу описивала злочине окупатора…
– Ишла сам од рова до рова и говорила војницима како изгледају њихове куће, колико су уцвељене њихове мајке, сестре, како их отаџбина жељно очекује… Били су то дани пред онај судбоносни, одлучујући јуриш српске војске. Солунци су брзо стигли до Ужица. С њима сам стигла и ја.
Љубица је, на инсистирање Степе Степановића и Живојина Мишића, одликована Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“.
Тек када је земља била ослобођена, вратила се учитељском позиву. Три године касније удала се за Николу де Сарна, сина италијанског дипломате, рођеног и школованог у Београду. Никола је радио као шеф железничке станице у Ћуприји, Рипњу и Ужицу. Добили су кћерку Иду, а после њене матуре сви заједно су се преселили у Италију, како би Ида похађала најбоље школе. Ипак, Љубица није заборавила Србију и често јој се, нарочито после смрти супруга, враћала. У њој је и умрла, те 1980. године, када је дошла у Сарајево да посети брата Милутина. У граду на Миљацки је сахрањена.
Извор: Вечерње новости
