У јеку медијске халабуке, претњи и принуда везаних за измену закона о вакцинацији, покушаћу да из коже неког ко је лекар и мајка двоје деце расудим по овом питању, уздајући се у знање које ми је Медицински факултет у Београду понудио и ослањајући се на љубав према сопственој деци и Богом дану мајчински интуицију.

Гледајући снимак скупштинског одбора за здравље који (ни)је расправљао о овој теми, из излагања својих цењених колега, схватила сам да сам „баба врачка“ којој треба одузети дете(молим погледајте снимак, само сам цитирала!). У неприкосновеност и неопходност вакцинације тамо нико није сумњао, и позиција и „опозиција“ уједињено се згражавала над чињеницом да тамо неки примитивци неће да вакцинишу децу. Покушавајући да откријем шта моје колеге и мене по овом питању толико раздваја, призвала сам у сећање неколико чињеница из не тако давног периода студирања и повезала их са садашњим контекстом прилика, те ево резултата:

Питање вакцинације обрађује се у предмету педијатрија, а помиње у предметима епидемиологија, инфективне болести и микробиологија са основама имунологије.

О АУТОРУ

Јована Стојковић је доктор медицине, „Баба врачка” и антивакцинални лобиста и члан Медицинског Савета Покрета Двери.

Дефиниција вакцинације/имунизације је високо сугестибилна, некритичка и догматска („најделотворнија, најбоља, најсигурнија метода“) , без пратећих доказа и образложења ( „искоренила многе болести у свету“).
Нежељена дејства су минимизирана, сведена на блага локална и општа, уз стидљиво помињање менингоенцефалитиса и анафилактичког шока.

Број страна који обрађује ову тему у уџбеницима педијатрије не прелази 10.

Студент може завршити факултет, а да га нико никад не пита ни слово о вакцинацији (просто не извуче то питање на испитима).

Каква је ситуација на специјализацији из педијатрије и неонатологије , не знам, али сам разговарајући са педијатрима и неонатолозима моје деце схватила да је једини аргумент који су имали био – „И ти си се вакцинисала и шта ти хвали ?“

Из свега наведеног, могуће је да се велика већина лекара круто држи свог провакциналног става због:

недовољног знања
погрешног и непотпуног пријављивања нежењених реакција на вакцине , јер се у обзир најчешће узимају само акутне реакције , а пренебрегава се чињеница да је за имуни одговор потребно 2-3 недеље, а за видљив учинак још и више.
страха да не испадну медицински јеретици и црне овце стада
страха да могу да остану без посла и напредовања у каријери
личне матријалне користи и небриге о нама и о нашој деци.

Шта је заправо проблематично у самом феномену вакцинације сваком лекару који није индоктриниран, нема личну материјалну корист и још увек ужива благодати здравог разума?

Комплексност и неистраженост имуног система који пре представља један динамички процес који зависи од много варијабли и променљив је кроз време , не дозвољава да га посматрамо у категоријама има га/нема га (вакцинисан си, имаш имунитет!). Његова функција се формира управо разбољевањем које је последица тога што се новорођенче сусреће са агенсима које није сусретало у мајчиној утроби( познато је да након природно прележане болести , имунитет постаје јачи, говори се чак и о душевном сазревању детета након болести).

Ако мислите да би то медицина свакако требала да зна и респектује, варате се. Наиме, оно што штити новорођенче од разбољевања до тренутка када се његов имуни систем формира да може сам да се избори са инфекцијом је мајчино млеко којим се антитела преносе у организам бебе. Најефикасна и највећа концентрација ове „природне имунизације“ је у првом млеку’- колоструму које већина мајки у нашим породилиштима измузава у пелену и баца, док им се дете у другој соби вакцинише против туберкулозе и хепатитиса Б (који се узгред добија сексуалним контактом и преко заражене игле, а знамо да је проценат новорођенчади која имају сексуалне односе и интравенски се дрогирају занемарљив!).

Други проблематичан аспект је то што активна имунизција почива на подстицању организма да створи антитела на узрочник који се вакцином убацује организам, тачније директно у крв. Овим поступком се занемарује учешће других полуга имунитета у борби против инфекције и прескаче „прва линија одбране“ , а то је имунитет на слузокожама, преко којих најчешће агенс улази у наше тело.

Треће, шта се дешава са ослабљеним нпр.вирусом који је ипак жив и који се убацује у наше тело? Шта ако се организам са њим не избори или дође у стање смањеног имунитета, нећемо ли се управо због њега разболети?

Са друге стране,убацивање патогена током вакцинације неминовно доводи до ангажовања нашег имуног система на борбу са њим, што оставља широм отворена врата за друге инфекције.

Пропратни агенси у вакцинама су посебна прича. Свако од нас може да погледа састојке вакцина и схвати колико је тога и шта је све то. Има ту живе , алуминијума, формалдехида, неомицина, животињских и људских протеина. Неки од ових састојака су неуротоксини, неки изазивају алергије, а једно је сигурно-када се убаце у организам, остају ту заувек.

Питајте своје лекаре да ли знају као се вакцине праве? Чега има све у њима, да ли знају? Као што рече једна докторка на Јавном сервису еуРОПСКЕ Србије-то није њен посао. Али зато јој је посао да вас убеди и принуди да то што не зна шта је и како делује, убаците у тело свог једномесечног детета.

Када не знају како да вам објасне да је ово горе баш здраво и да га треба једно двадесетак пута убацити у организам детета у прве три године, креће позивање на епидемиологију, ту неопипљиву и за манипулисање згодну дисциплину! Колективни имунитет, угрожавате друге, 95%, 89%, 99%…..

А шта је заправо „колективни имунитет“ који угрожавате?

Проценат имуних на неку бољку у популацији! Угрожавате статистику! Вакцинисани „штите“ невакцинисане, када се смањи њихов број ,ето нама епидемије, а онда ето нама наших здравствених власти са шприцевима пуних оног из претходних редова, које специјално за нас праве стране фармацеутске куће којима је наша добробит и здравље на првом месту! Само ми једна ствар није јасна, како ће вакцинација спречити ношење (и разношење), микроорганизама у носу, грлу, цревима, дисајним путевима, на кожи? Како ће забранити да микроорганизми насељавају остала жива бића са којима смо у контакту? И оно најлогичније питање, како ће невакцинисани угрозити вакцинисне који су „заштићени“? Све ово личи више на „колективно лудило“. Питање је само, ко је овде луд?

Била сам на скупу родитеља који су против обавезне вакцинације. Нису ми деловали луди.Лепу дечицу су довели. Нека од њих су имала нежењене реакције на вакцине. Нека су добила аутизам. Једно од 68-оро деце има аутизам, права експлозија. У Србији је и експлозија карцинома. Можда је од канцерогеног осиромашеног уранијума, али нема доказа, нико се тиме не бави, а и што би, можда га прогласе за антиканцерогеног лобисту…

Бивша министарка здравља говори о антивакциналном лобију, то су вероватно они људи са протеста. Пројекција, знаће она шта је то.

Знам за три професора са Медицинског факултета и још неке лекаре који су против вакцинације. Један од њих је врстан онколог, лично ми је објашњавао тезу по којој је Ди-Те-Пер вакцина повезана са леукемијама у дечјем добу, ишао човек на светски конгрес са тим, скренуо пажњу светске стручне јавности, а и наше …за награду, одмах су га отерали са онкологије. Пар година касније , схватила сам да је уплашен, неће да говори о томе, само он зна због чега.

Не заборавимо случај о коме сам скоро читала у новинама, када је пре пар деценија деци зрачена глава због гљивичног обољења и то све под окриљем Института за јавно здравље и УН. Кажу да је било присилно. Сада ти људи лече карциноме главе и врата, добровољно.

Ја рекох и душу спасох…

Извор: Двери Вождовац

Ознаке: Јована Стојковић, вакцине, обавезно вакцинисање, Српски покрет Двери