ЧУВАРИ ТРАДИЦИЈЕ

Фрула је, одвајкада, била музички инструмент који симболизује универзалну хармонију у природи. Наравно, и ону најсуптилнију везу која сеже још од пастирских дана Пана, бога пећина и гајева, који је звуком фруле увесељавао богове, нимфе, људе… Многе легенде широм свијета помињу натприродне врлине звука фруле од које „настају лагани повјетарци, па и феникси који одводе пар у рај бесмртника“. Фрула од трске на којој свирају дервиши током својих сеанси пропраћених плесом Мевлевија (древиши обртачи), симболизују душу одвојену од његовог божанског извора која се жели њему вратити.

Фрула је у Србији и Црној Гори у своје вријеме представљала центар друштвеног, јавног живота у сеоским срединама. Данас нема моба, сједељки, прела, али у старој Србији и Црној гори, осим гусала, то је практично био једини облик јавног живота на селу. Чим би се појавила фрула људи би пјевали. Фрула је била у употреби у свим слободним, јавним просторима, у природном окружењу међу пастирима, на сеоским саборима, прелима, мобама. Она је нудила могућност људима да обогате свој живот. Она је била својеврсни симбол српског народа, све до недавних времена.

Тугованка – српска народна мелодија; фрулаш: Влада Баралић

(Ризница српска, видео: MrSerbon91)

Ознаке: Влада Баралић, народна мелодија, песма за лаку ноћ, романса, Тугованка