Пре неки дан на државној телевизији обавестише гледаоце да су рудари једног рудника на југу Централне Србије ступили у генерални штрајк, јер од октобра месеца прошле године нису примили плате. Такође, саопштише да је тај рудник прошле године остварио добит од 3 милиона евра као и да га је 2010. године у поступку приватизације купио један од наших најбогатијих тајкуна за само 10 милиона евра.

Из те вести са државне телевизије недвосмислено се може закључити да је за период од куповине рудника 2010. па до краја 2014. године тајкун већ повратио својих 10 милиона евра уложених за куповину рудника, те да му је он данас, почетком 2015. године остао у власништву, брат брату, за џабе. И поред тога он, са највећом муком зарађене плате, рударима не исплаћује. Може му се, јер га на то нико не приморава, а најмање актуелна српска власт. Очигледно је да је он миљеник власти и да је од ње заштићен као бели медвед. И не само он, већ и сви други српски тајкуни. Сви они заједно покушавају и најчешће успевају да досегну, да остваре врхунац капиталистичког идеала, а то је да њихови радници раде за џабе, тј. да им не исплаћују плате. Али, у том случају, то више и није капитализам, већ је робовласништво.

Да је власник рудника недодирљив захваљујући заштити актуелне власти потврђује и чињеница да из његовог другог рудника код Крупња већ 9 месеци јаловина препуна тешких метала отиче у реку Јадар, а из ње даље у Дрину, па у Саву. Чак се и јадни и трагикомични министар за ванредне ситуације лично заглавио у тој јаловини крајем прошле године, али ни он није успео ништа да уради, те се тровање тешким металима наших река, нашег земљишта, нашег биљног и животињског света и на крају, нашег становништва и даље несметано догађа.

Благонаклон однос власти према наведеним поступцима тог тајкуна није изузетак, већ је опште правило, јер се односи и на све друге српске тајкуне.

Кад смо већ код екологије, шта тек да кажемо за ону шесторицу беспризорних тајкуна који су зарад профита на брани језера поставили мини електрану, чијим радом је повећана температура воде у језеру, што је изазвало нагло бујање алги, те је читав град Ужице са преко 70.000 становника остао дуже време без пијаће воде.

Многи међу тајкунима не само да проузрокују еколошке катастрофе по Србији, већ и отимају, пљачкају, уништавају купљена предузећа и хиљаде радника и чланова њихових породица остављају без егзистенције, од државних банака, али само од њих, а не и од приватних, што доказује да су они органски повезани са највишим нивоима власти, узимају кредите од више стотина милиона евра које не враћају, „мртви ладни“ не плаћају порезе и друге обавезе према држави, док због њих држава обичан народ немилосрдно лови као зечеве, и преко својих медија очајном народу бахато се смеју у лице, док новим нараштајима само што не кажу да је поштен рад достојан презира и да се од њега не може живети.

Такође, многима је већ добро познат податак једне међународне финансијске организације да је од 05. октобра 2000. године па до скора, само преко оф шор фирми из малене Србије изнето више од 50 милијарди долара.

Све напред наведено проистиче из за нас епохалне историјске чињенице да је 05. октобра 2000. године у Србији извршен контрареволуционарни преврат, те је од социјалистичке Србија поново, после више од пола века, постала капиталистичка земља. А капиталистичком државом, опште је познато, владају капиталисти, те је више него наивно очекивати да ће она да буде против капиталиста, мада би требало барем да их обуздава, да обуздава њихову похлепу и њихов егоизам.

Повратак једног друштва на стари друштвено-економски поредак није редак у светској историји, а садашње стање у Србији највише подсећа на Француску после пада са власти Наполеона 1815. године, када је то друштво од капиталистичког враћено у феудализам.

То време у Француској је време белог терора, време „златне младежи“ и време одреда „зелембаћа“. Одмах по оствареној контрареволуцији уследила је крвава освета присталица феудализма убијањем и премлаћивањем свих оних који су подржавали француску буржоаску револуцију. Радили си шта су хтели док је држава намерно жмурила на оба ока. Најупечатљивији је пример из Марсеја у којем је само у једном дану, такозваном „Дану Лакрдија“ убијено 200 људи. Масовна убиства су се догодила и у Авињону, Ниму, Гару, Тулузу. После годину дана крвавог, осветничког дивљања „златне младежи“, бели терор је ипак увијен у законске обланде, те је наступио законски прогон за време кога је 70.000 људи ухапшено, 9.000 осуђено, а 3.000 погубљено.

После скоро 200 година српски бели терор био је неупоредиво мање крвав од француског, проузроковао је много мање убистава, али је зато довео до масовних самоубистава људи у безнађу, док је пљачка била пропорционално много већа од француске и неупоредиво дуже траје, а са основним циљем државе, која је срамотно жмурила, да се по сваку цену и што пре формира нова класа капиталиста као највећи гарант учвршћивања и стабилизације ново-старог друштвено-економског система.

Али, повратак на старо најлакши је у законодавној и у материјалној сфери, док је скоро немогућ у духовној. Људска мисао је до тада већ анализирала и дошла до непобитних закључака о том старом свету и њу вратити уназад и убедити је да је црно бело, а бело црно заиста је немогуће. Због тога је француски народ храбро одговорио на феудалну рестаурацију прво стварањем тајних борбених организација, а затим двема масовним побудама, револуцијама, 1830. и 1848. године, којима је француско друштво поново постало капиталистичко.

Анализирајући јулску револуцију у Француској 1830. године Маркс је дао оцену нових власодржаца која има универзални значај, јер се често односи на нове буржоаске властодржце у многим земљама света, па чак и на српске почетком 21. века, која гласи да су они заправо „…акционарско друштво за експлоатацију француског националног богатства“.

Из француске револуције од 1848. године за нас је најупечатљивији Декрет Привремене владе у којем се каже:

„Привремена влада Француске републике обавезује се да обезбеди егзистенцију радника помоћу рада. Она се обавезује да обезбеди посао свим грађанима“.

Одмах после тога започела је она са формирањем народних радионица и повећала је непосредне порезе, порезе који погађају најборатије, за читавих 45%.

Дакле, француски народ је за неколико деценија успео да се ослободи од феудалне рестаурације, док за разлику од њега, српски народ већ петнаесту годину рестаурацији капитализма није пружи ни најмањи отпор, ни у назнакама. Велико је и веома сложено питање зашто је то тако.

Са друге пак стране, већ је постало очигледно да је у српској рестаурацији капитализма:

– Уместо уништења социјалистичке државе власт је извршила уништење државе ма каква она била;

– Уместо уништења социјалистичке привреде власт је извршила уништење привреде ма каква она била.

Рестаурацијом капитализма у Србији почетком 21. века држава је извршила самоубиство, додуше само економско, док данас покушава да се вади преко леђа народа, а привреда, пре свега индустрија, потпуно је уништена. Податке о томе по којој је цени шта купљено у процесу приватизације, а колико је заиста вредило, немамо.

Пошто се веома слично, скоро исто, дешавало и у Русији у последњој деценији 20. века, једну деценију раније него у Србији, ево само два податка из те земље који могу да нам послуже као репери:

1. Фабрика аутомобила Лухачевска продата је за 4 милиона долара, док јој је реална вредност износила 1 милијарду долара. Значи, продата је 250 пута јефтиније.

2. Краснојарска фабрика алуминијума продата је 300 пута јефтиније него што је вредила.

А ево и директних података о Србији, али не из Србије, већ из једне међународне организације. По њој је крајем новембра 2014. године на листи најбогатијих људи на свету било 105 из Србије са укупно 13 милијарди долара богатства, што значи да они појединачно имају у просеку по скоро 130 милиона долара. (Ради упоређења: укупна годишња уштеда државе од смањења пензија и плата износи око 200 милиона евра.) По истој организацији, на листи оних који имају више од 10 милиона долара, међу новима је и 5 из Србије.

Пљачка траје и даље, зар не?

Што се тиче тога како власт, тј. држава економски уништава саму себе, свакако не из незнања, већ из свесне намере, а зарад остваривања нечијих интереса, такође је фасцинантна сличност између Русије и Србије. Наиме, по извршеној контрареволуцији у Русији руска држава се одрекла прихода од царина на извоз енергената, док се по оствареној контрареволуцији у Србији српска држава Споразумом о стабилизацији и придруживању са Европској Унијом одрекла прихода од царина на увоз робе из ЕУ.

О каквим људима је реч који су се енормно обогатили пропашћу социјализма и рестаурацијом капитализма у Источној Европи, најбољу је оцену дао Александар Солжењицин, нормално имајући у виду руске прилике:

– „Они су се дочепали пара и потчинили себи друштвену идеологију. Док се са њима не обрачунамо, нема нам бољитка, нема нам напретка“.

– „…дружина користољубивих људи бесконачно равнодушна према судбини народа“.

Руски народ је захваљујући доласку на власт Владимира Путина и његовим обрачуном са олигарсима, успео да заустави суноврат, пропадање и народа и државе, док у Србији процес њиховог уништавања траје и даље.

Српски случај нам најсуровије доказује да када кретање једног друштва крене уназад, када се оно из социјализма врати у капитализам, онда за њега више не важе ни они принципи кретања који су важили за првобитни капитализам, за капитализам који се прогресивно развио из феудализма. Тако је, на пример, у том првонасталом, прогресивном у односу на феудализам капитализму, једна од законитости била и та да су се иза крупних буржуја налазили многобројни пролетери, док у ретроградном, повампиреном, после више деценија као кромпир подгрејаном капитализму иза новонасталих, новокомпонованих буржуја проистеклих из криминалнх приватизација друштвених и државних предузећа, као и из финансијских махинација и малверзација, не налазе се масовно радници, јер су они на најбруталнији начин избачени из предузећа на улицу. Укинуте су читаве професије квалификованих радника, јер више не постоје ни њима одговарајућа радна места.

Такође је постало више него очигледно да је сурогат капитализам настао пропашћу социјализма неупоредиво гори и неефикаснији од оног капитализма који постоји у континуитету у државама у којима никада није ни било социјалистичко друштвено уређење. Капиталисти у таквим системима, што се тиче друштвене оправданости, целисходности и друштвеног поштовања, неупоредиво су бољи од данашњих припадника златне младежи. Они су били предузимљиви ствараоци, а ови други су уништитељи. Они први су били друштвено користи и поштовани, док су ови други највеће друштвене штеточине најомрзнутије од већине народа.

Ако у Србији у најскорије време простор испод новонастале крупне буржоазије не буде масовно попуњен пролетерима и она сама биће осуђена на пропаст и њени представници биће све друго само не буржуји. Рестаурирани капитализам у Србији биће нови, ретардирани, мутирани капитализам, капитализам без крупне буржоазије и без масовног пролетаријата, а самим тим и капитализам без капиталистичке привреде. Сасвим је оправдано питање да ли се он уопште може и назвати капитализмом?

Па шта је онда?

За сада га можемо назвати суштински недефинисаним друштвеним уређењем, друштвом из 21. века са опустошеном, детаљно уништеном индустријом, а без ње постојала су ранија друштвено-политичка уређења, али не и капиталистичко. У последње време у њему је све израженија и чак доминирајућа противречност између оних који живе на буџету и од буџета, што је постала највећа друштвена привилегија, и оних који не живе на буџету, који пуне тај буџет. Друга противречност која је достигла неслућене размере је јаз између незнатне мањине које се енормно обогатила у транзицији и огромне осиромашене већине која је постала жртвом исте те транзиције.

Такво „шупље“ капиталистичко друштво, друштво без привреде, а само са љуштуром капиталистичке државе, не може дуго да опстане на историјској позорници. Урушиће се.

Па зашто га онда не мењамо?

Не мењамо га јер још увек не постоји јака и организована друштвена организација која би то урадила. Постоји само веома слаба, често и лажна опозиција и то пре свега патриотска. А патриотизам је природан органски осећај, а не високосазнајна човекова вредност. Тамо где има само патриотизма и ничега другог, као по правилу има и много издаје. Занимљиво је да је још Данте Алигијери (1265 – 1321) од свих човекових грехова издајство сматрао најстрашнијим грехом.

Суштинске промене у Србији може да спроведе само она опозиција која у центру своје критике има економску проблематику. Није редак случај да се националном тематиком одвлачи пажња и замагљују очи народу од примарних, суштинских, најбитнијих проблема, а то су без сваке сумње економски проблеми.

Сваким новим даном је све очигледније да нема националног ослобођења без економског, јер ту ненационалну, па чак и антинационалну власт, директно или још чешће индиректно, управо чине најбогатији. Одавно је већ речено да капитал, као ни буржуј, нема отаџбину.

Дакле, када се анализира данашње српско друштво мора се поћи од чињенице да представници власти и најбогатији појединци, тајкуни, чине органско, нераскидиво јединство и да су они у ствари једно те исто. Међу тајкунима неки су само формални власници, док су стварни власници политичари који се налазе иза њих. И супротно: неки међу политичарима само су формални носиоци државних функција, док су стварни носиоци тих функција тајкуни који се налазе иза њих. Из свега тога може да се изведе примарни закључак који гласи да национална опозиција која није истовремено и економска опозиција не може да постигне никакав резултат у заустављању друштвене катастрофе која је задесила српско друштво. Можда нешто и може да уради, али само на кратак рок, привремено, док трајне позитивне резултате може да оствари само ако уништи економску основу властодржцима који се смењују на власти од 2000. године, па све до дана данашњег.

Све њих заједно, целокупну политичку олигархију, без обзира да ли је тренутно на власти или у опозицији, и новонастале богате појединце, тајкуне, мирне савести можемо да оптужимо за петнаестогодишњи удружени злочиначки подухват са циљем тешког убиства живота у земљи Србији.

У капитализму аксиома да је приватна својина светиња важи само ако није у колизији са још много већом аксиомом која гласи да је људски живот највећа светиња. Тек када се економски заштити сваки појединачни људски живот, може да се говори да је приватна својина светиња.

Очигледно је да је први, основни и најбитнији услов да се заустави даља економска и општедруштвена катастрофа српског друштва и српске државе: одузимање неправедно, непоштено стеченог богатства свима онима који су га на тај начин стекли и то не само за период од 05. октобра 2000. године па до данас, већ од увођења вишестраначког политичког система у земљи, тј. од 1990. године, од времена почетка нагле криминализације Србије.

Одузимање од тајкуна огромног неправедно стеченог богатства и његово враћање правим власницима, то јест народу, немогуће је урадити по закону, јер је онај који је имао власт имао и могућност да доноси законе. То је могуће урадити само по правди, што би наш народ рекао: „По правди Бога истинитог“.

Солжењицин и Путин су нам показали пут изласка из највеће економске, националне и духовне кризе у којој се Србија икада нашла у целокупној својој историји и још се „само“ чека организована друштвена снага која ће да поведе наш народ тим путем. Уочавање проблема је већ, само по себи, пола његовог решења.

(Србин.инфо – Алекса Мијаиловић)

Ако Вам се свидео овај текст
можете нас подржати слањем СМС поруке.

Ознаке: Алекса Мијаиловић, приватизација, Србија, србин инфо, тајкуни