Прочитај ми чланак
Руски Чеда Јовановић, Алексеј Неваљни, је та смртна опасност за Путина, по хрватском “Јутарњи“ и по „српском“ листу „Блиц“.
Мада је чланак бљицкасти плагијат … пардон, обрада, идеје коју Американци одавно и свим силама протурају, у чему им, годину дана пре хрватско-српске кооперације , помогоше и пољски ватиканоиди, вреди на њега обратити пажњу, бар да знамо ко и како одавде пружа подршку „Руском Мајдану“.
Када завршите са „Блицовом“ немуштом пропагандом, предлажемо вам да, ако се користите енглеским, погледате ОВАЈ чланак Тонија Карталучија. Ту има довољно о руском изроду, ми само да напоменемо, да Наваљни, за разлику од овдашњих компрадора, уме да глуми и националисту…
Ко је човек кога се Путин плаши највише од свих?
Откако се распао СССР, Русија свих тих година изван зидина Кремља није успела да изнедри иоле озбиљнијег политичара који би се наметнуо као конкуренција или чак алтернатива представнику владајуће елите. Ни Јељцину, ни Путину нито се није озбиљно примакао, осим неких успутних бунтовника изниклих унутар руске цитаделе моћи – Кремља.
И садашњи неприкосновени владар Русије, Владимир Путин, није имао кога да се прибојава јер га „златна кремаљска опозиција“ никад није угрожавала.
Ни Борис Њемцов, ни Михаил Касјанов, ни Анатолиј Чубајс, ни неки други који су се често самопроглашавали Путиновим наследницима. Међутим, сада се чини да се на хоризонту руског политичког пејзажа појавила фигура за коју чак и у Русији кажу да би могла „нешто да направи“ и председничке изборе 2018. године коначно учини неизвесним. Тог могућег Путиновог наследника зову – Наваљни. Алексеј Наваљни.
Путину је бацио рукавицу, иако се, како је недавно рекао, промена режима у Русији неће догодити на изборима, чиме је додатно узнемирио неспокојну Русију.
Наваљни је млад, репрезентативан и амбициозан политичар који се након пуних 15 година Путинове власти успео да намете као неко о коме се говори да може барем да покуша да угрози власт кремаљског властелина.
– Он је коначно светло на крају тунела – каже о Наваљном Станислав Белковски, један од водећих руских политиколога и аутор књиге о Владимиру Путину. Наваљни је човек који одговара руском политичком бићу које се дефинисало у транзицијоним временима постсовјетске Русије.
Он је идеална харизматична и јака особа која одговара најширим слојевима руског друштва. Има 39 година, „аријевског је изгледа, плавокос“, што значи да је „чисте крви и засигурно Рус“ (не могу му се избројати „туђа крвна зрнца“). Образован је, правник, дошколовао се на Јејлу и долази из угледне породице – отац, Анатолиј, је био официр совјетске армије, дакле прихватљив је и са те домољубно-великоруске стране.
Врло је амбициозан („Он жели да буде председник“, каже Белковски) и симпатичан, али и довољно циничан па чини комплетног мушкарца који одговара руским гласачима: отац двоје деце и није без порока (воли да попије, опсује, да се потуче).
Он је као и назив његовог омиљеног филма – „Добар, лош, зао!“.
У политичком смислу је западно оријентиран, али је још увек довољно велики Рус да му се не може наметнити епитет „слуге Запада“. Наиме, управо се то и очекује од Наваљног – да Русију „претвори“ у демократску националну државу западноевропског типа, да оконча њен провинцијално конзервативни изолационизам и да је позиционира у Европи.
Додуше, то се од Наваљног очекује, али да би успео, Запад прво мора да прихватити Русију као себи равноправну и једнако значајну (велику) државу.
Иако понекад влада другачија перцепција, Станислав Белковски сматра да би прокремаљска политичка, а у првом реду економска (олигарси) елита прихватила Алексеја Наваљног јер она и жели себе (и своје наследнике које углавном школују у најпрестижнијим енглеским, америчким, француским и немачким школама, колеџима и факултетима) да позиционирају на Западу. Путин је био тај који је то требао да омогући, а сада кад је суочен са санкцијама и отпадништвом од „савременог света“, расту и шансе Наваљног.
И он жели Крим
Наваљни није политичар који свој имиџ гради на папагајском суфлирању западњачким приговорима Владимиру Путину. Он је на независној московској радиостаници „Ехо“ изјавио да је Крим – руски и да ће тако и остати!
Међутим, исто тако је позвао и Белу кућу да појача санкције против неких Путину блиских кремаљских чиновника и политичара.
Неки руски политиколози не сматрају да он са том изјавом подилази руском бирачком телу, него да су то његови ставови. Ипак, како је он прагматичан политичар, у вези са Кримом ће поступит онако како од њега буде тражио одређени тренутак.
Многи руски либерали му највише приговарају да је националиста јер понекад суделује у Руском маршу разних опскурних домољубних странака. Политиколог Михаил Дељагин упоређује га са Борисом Јељцином из његових најбољих дана кад је својом храброшћу сломио неокомунистички пуч у августу 1991. године, кад се попео на тенк и својим говором придобио Армију.
Додуше, Дељагин каже како би доласком Наваљног на власт било увођење либералне диктатуре, а Белковски сматра како он, ако га Путин не осујети, има све могућности да дође на власт, али, засад, уз један недостатак – њему је приоритет да дође на власт, а онда ће мислити шта ће са њом.
Наваљни јако добро гради своју политичку каријеру. Према социолошким истраживањима, 2011. године за њега је знало само шест посто становништва, а сада, три године касније, општепризната је политичка личност на руској сцени. Према недавним истраживањима, за њега би на председничким изборима гласало више од 15 посто Руса, а извештајима његове Антикорупцијске комисије, која се позиционирала као барометар корупције у Русији јер доноси и разоткрива корупцијске афере политичке елите, верује готово 70 посто Руса.
Његово бирачко тело је јасно профилисано: урбано, младо, образовано становништво великих градова и средњи слој који се највише нашао на удару антипутиновских америчко-европских санкција.
Наваљни је тренутно у кућном притвору са наногицом на нози. Он се у таквим околностима бори са Путиновим правосуђем (руско тужилаштво му је стално за петама), осмишљавајући начин да се докопа Кремља, а у доколици слуша своју омиљену „Rage Against the Machine“ и ужива у старим совјетским филмовима.
Ни он није без мрље
Осуђен је на затворску казну због малверзација у дрвопрерађивачкој индустрији „Кировлес“ где је радио као правник, али је непосредно уочи избора у Москви пуштен. То је, кажу боље упућени, учињено на лични захтев Владимира Путина који је услишио молбе „свог“ кандидата Сергеја Собјањина који је желео да потврдити своју изборну победу на градоначелничким изборима у конкуренцији достојног противника. Наваљни је добио више него респектабилних 27 посто гласова.
Сада, Наваљном и његовом брату Олегу прети вишегодишња казна због малверзација у вези са пословањем московске испоставе познате француске компаније „Yves Rocher“.
Управо од овог исхода и зависи политичка судбина Наваљног: хоће ли Путин још једном посегнути за драстичним решењем да се отараси најозбиљнијег противника изван бастиона руске политичке моћи, баш као што је то учинио са Михаилом Ходорковским.
Наваљни је тако помало апокалиптички закључио да главна препрека променама није Путин, него чињеница да „многи обични Руси не верују да Русија има будућност“.
(Јутарњи.хр – И.Д., Фото: АП – Реутерс; Блиц)
