Многи аутори, како из Русије, тако и из западних земаља, су у протеклих годину дана врло убедљиво и аргументовано објаснили да је узрок кризе у Украјини-геополитика.

Украјина представља «геополитички стомак» Русије и без суштинске, геополитичке контроле простора који укључује источну обалу средњег дела тока Дњепра, источну обалу доњег тога Јужног Буга и Крима, готово је немогуће успешно бранити од ваздушних напада Московску област и дугорочно обезбедити стабилност у етничко-религијски шароликом простору који обухвата северни Кавказ и источни Каспиј.

Међутим, насупрот очигледном интересу Русије да у својој орбити задржи Украјину у границама у којима је била формирана после распада Совјетског савеза, «геополитички слом» са почетка деведесетих је подстакао обрнути процес: украјинско друштво се постепено дистанцирало од Москве. Овај процес је подстицан од стране низа западних држава, а најбрже се запатио у западним деловима Украјине. Својеврстан центар «антируског отпора» постао је Лавов. То је условило да се нове «свеукрајинске вредности» формулишу у «западноукрајинском окриљу».

У анализи историје Украјине од периода Тараса Шевченка до данас, може се приметити како се, барем два пута до сада дешавао сличан процес: од тога где је било «окриље утемељивања свеукрајинских вредности», зависило је и како су оне изгледале. Када је пресудну улогу на «свеукрајинске вредности» имала елита из Дњепропетровска, онда је и Украјина била ближа Русија, а када је центар «прешао» у Кијев, покушавало се са формирањем сопственог идентитета, али који није имао «антируске темеље».

Последица «пресељења» центра у Лавов је етаблирање «галицијског украјинства», као политички и друштвено прихваћеног обрасца. Коришћење државног апарата Украјине за јачање антируског «украјинства» први пут је виђено у такозваном периоду «коренизације» између 1922-1933. године. У току само једне деценије број Украјинаца се повећао за скоро три пута, док је број Руса опао за два и по пута.

Година	Број чланова	Украјинци (%)	Руси (%)	Остали(%)
1922	54.818	23.3	53.6	23.3
1924	57.016	33.3	45.1	14.0
1925	101.852	36.9	43.4	19.7
1927	168.087	51.9	30.0	18.1
1930	270.698	52.9	29.3	17.8
1933	468.793	60.0	23.0	17.0

Табела: Украјинизација Комунистичке партије

Од 1992. године траје период «нове коренизације» који се најпре заснива на покушајима културног удаљавања Украјинаца од Руса. То је посебно видљиво у процесу «украјинизације школског система», у којем је до 2004. године број ученика који су за «први језик» изабрали украјински порастао за близу 70 посто, док се број оних који су бирали руски језик преполовио. У Србији ће свакако бити препознати неки елементи који се користе и у Црној Гори у циљу изградње црногорства које би било екстремно антисрпски оријентисано.

Година	1991	1996	1997	1998	1999	2000	2001	2002	2004
украјински (%)	45	60	62,7	65	67.5	70.3	72.5	73.8	75.1
руски (%)	54	39.2	36.5	34.4	31.8	28.9	26.6	25.3	23.9

Табела: Проценат средњошколских ученика који говоре први језик

На удаљавању Украјинаца од Руса, Запад је доста урадио током две деценије и приметно је да им је овај посао ишао одлично. Консолидација позиције Русије после победе у Другом чеченском рату, значила је да се почиње и са пројектом обнављања руског утицаја у Украјини, али су резултати ових покушаја били шаролики. Сопствени утицај Русија је покушавала да ојача ослањањем на политичке структуре (у оквиру билатералне сарадње или подршком «Партији региона» на пример), закључивањем по њу повољних међудржавних споразума (продужавање војног присуства у Севастопољу на још 25 година) и преко сектора привреде и енергетике (велика зависност украјинског извоза од приступа руском тржишту и енергетски споразуми).

Посматрано са данашње тачке гледишта, може се само нагађати да ли би, када и у којој мери овакав руски ангажман донео резултате!?

Тек, да би се навело колико је била успешна «новокоренизација» коју су подржавале САД, као чињеницу треба навести и да је у центру отпора, граду Славјанску, према резултатима са пописа одржаног 2011. године живело 62 посто Украјинаца и 38,5 посто Руса. Средствима «меке моћи», кроз систем образовања и културну политику, преко контроле над средствима јавног информисања, становништво Украјине је «одвајано» од Русије, а сама Русија на то није имала адекватан одговор.

	Националност	Број становника	Удео (%)
1	Украјинци	97423	62,09
2	Руси	40649	38,55
3	Турци	829	0,58
4	Белоруси	766	0,54
5	Јермени	592	0,41
6	Грци	320	0,22
7	Роми	279	0,20
8	Азери	208	0,15
	Укупно	142873	100,00

Табела: Етничка структура становништва Славјанска 2011. године

Због тога, отворено је питање: зашто су САД пожуриле да «произведу» рат у Украјини?

Геополитичко «освајање» Украјине је несумњиво био дугорочни циљ САД! Али, као што се може приметити, тај циљ је било много лакше досегнути упорним спровођењем политике «новокоренизације» која је довела до тога да се чак и у Славјанску скоро две трећине становника изјашњавају као етнички Украјинци.

О аутору

Др Душан Пророковић, директор Центра за стратешке алтернативе, аутор књиге „Геополитика Србије“ и некадашњи државни секретар за КиМ.

Први могући одговор на постављено питање јесте, како је процена САД била да ће консолидована Русија брзо успети да формулише адекватан одговор и да сама почне да користи своју «меку моћ» за јачање утицаја у Украјини.

Други могући одговор јесте како је процена САД била да у Украјини постоји већ створена «критична маса» за покретање велике акције којом ће бити успостављена проамеричка власт способна да у сваком погледу контролише целу територију Украјине.

Развој ситуације нам ипак показује да су обе наведене варијанте засноване на погрешним проценама. Русија не само да није имала дугорочан план о јачању сопствене «меке моћи» у Украјини (у тренутку почињања грађанског рата у Украјини није постојала ниједна украјинска телевизија са већинским руским капиталом, већ су преко кабловских дистрибутера емитовани програми телевизија из Русије), већ је наговешетено да може доћи и до стварања «евромајдана» у Москви!?

Са друге стране, процена како «револуционарна власт» на чије чело су доведени људи са вишком амбиција, а мањком политичког осећаја може брзо и ефикасно успоставити контролу над целом земљом, је била још трагичнија.

Зато би требало све ово анализирати са још једног становишта-спољнополитичког, и ту потражити одговор на постављено питање. САД су од 2011. године претрпеле неколико крупних неуспеха на Блиском истоку. Пројекат «арапско пролеће» је суштински пропао, пошто осим у Тунису није завршен на начин како је то планирано. У Либији је он довео до крвавог грађанског рата, у Египту до војног и политичког удара, у Бахреину до дестабилизације која је већ постала вишегодишња, а у Ираку до потпуног распада земље.

Успут, «арапско пролеће» је произвело очигледне последице и у Чаду, Јемену и Малију, а заталасало је (у мањој или већој мери) јавност и политичко-безбедносни апарат у Саудијској Арабији, Алжиру и Турској. Ипак, кључни конфликт се одиграо у Сирији. Сви неуспеси САД су могли бити «нивелисани», да је Башар Асад свргнут са власти, на начин како је то учињено са Гадафијем. И ту САД ударају на чврст зид који подиже Русија.

Русија, наравно, у одбрани Асада није била сама. Заједно са њом су, на истом становишту, били и Кина и Иран. Поред тога, колебљивост ЕУ је по ко зна који пут одмагала званичном Вашингтону. Међутим, САД очигледно нису спремне за «велики конфликт» са Кином, а после искуства у Сирији, започињати рат против Русије у Ирану била је ствар унапред осуђена на неуспех. Зато је донета одлука у превременом започињању конфликта у Украјини. Тиме је требало отерати Русију са Блиског истока, направити јој проблем у њеном дворишту, и натерати ЕУ да постане одлучнија у свом постављању.

Колико су САД успеле у свом покушају?

Хенри Кисинџер објашњава како су током Хладног рата периоди означавани као «раздобље врхунца моћи» били најопаснији за САД и Совјетски савез. После 1956. и «победа» извојеваних у Мађарској и Египту, СССР улази у фазу која ће га довести до изгубљене утакмици на Куби. Победа у Кубанској кризи уводи САД у фазу која ће на крају резултирати поразом у Вијетнамском рату. То је отворило шансу за Совјетски савез, чија војска запоседа Авганистан, постајући суверени господар Централне Азије. Али, испоставља се да је то само улазак у фазу која је означила крај Совјетског савеза. Својим акцијама, једна сила је рађала контрареакцију друге, а како Кисинџер показује, те контрареакције су увек биле боље организоване и мање су коштале, па су зато на крају побеђивале.

У следећој фази, која се наставила после Хладог рата, а која је потрајала нешто дуже него претходне, САД су «време победе» покушале да искористе за учвршћивање сопствене позиције у разним регионима и дефинисање нових правила игре разним акцијама. То је, наравно, изазвало контрареакције регионалних сила, а на примеру Сирије се види да је довело и до њиховог првог удруживања у неформални, антиамерички блок. Сиријски рат, а затим и украјинска криза као наставак, индуковали су стварање «савеза за контрареакцију» у који улазе чланице БРИКС-а, затим Иран, Аргентина, а после потписивања стратешког споразума између Владимира Путина и Тајипа Реџепа Ердогана 1. децембра у Анкари, сасвим је могуће и Турска.

Разлика у односу на хладноратовско време је у томе, што успех «контрареакције» овога пута не може да се манифестује новом акцијом једне суперсиле. Пораз САД у Украјини, који би свакако довео и до слабљења утицаја САД на Блиском истоку, не би допринео томе да Русија буде инаугурисана у нову глобалну суперсилу. Он би пре свега значио да је са једнополарном структуром светског политичког света готово и да улазимо у период стварања система асимеричне мултиполарности. Зато су и сви регионални играчи, изузимајући Саудијску Арабију (која је пристала да за рачун САД започне трку обарања цене сирове нафте, али се јавља и као спонзор радикалних покрета на Кавказу) и ЕУ која ће, по свој прилици, бити и највећи губитник по завршетку украјинске кризе, остале у тесним везама са Москвом, проширујући сарадњу са Русијом и пружајући јој помоћ да амортизује ударе од стране САД, који су најжешћи на економском плану.

Дакле, САД су активирајући украјинско геополитичко жариште, желеле да из шуме истерају лисицу, а како сада ствари стоје, истераће медведа. За њихове дугорочне геополитичке циљеве, било је корисније да преко неуспеха у Сирији пређу, да у Украјини наставе да подстичу и помажу процес «новокоренизације», а да позицију Русије на међународном плану поткопавају другим политичким инструментима. Да су тако поступили, можда би Владимир Путин био натеран да у Украјини за неколико година предузме «акцију», а да онда САД организују «контрареакцију». Али, сада је касно за размишљања на ову тему и расправе типа «шта би било кад би било».

Украјинска криза је ескалирала и она ће се наставити у времену пред нама. Како прогнозира Срђа Трифковић, успех републиканских «јастребова» на последњим изборима за Конгрес, који оптужују Обамину администрацију да није била довољно одлучна према «руској агресији”, наговештава у ком смеру ће се кретати политика САД до избора новог председника. У наредном периоду, како ствари стоје, може се очекивати још агресивније постављање САД, њихово чвршће ослањање на средства «тврде моћи» и радикализација ставова. Само, како је то лепо објаснио Кисинџер, овакво постављање није никакав гарант успеха. Без обзира на војну силу којом САД тренутно располажу. Чак напротив, овакво постављање може убрзати одређене глобалне процесе, који ће на крају довести до стварања мултиполарног света и објективног опадања моћи САД у низу региона.

(излагање на округлом столу «Правно политичке последице украјинске кризе» одржаном у Београду 9.12.2014. године)

Ознаке: геополитика, душан пророковић, Русија, САД, Украјина, Украјина вести