Прочитај ми чланак
(Томислав Кресовић)
Ароганција као слабост или моћ
Политика изолације Русије и председника Руске федерације Владимира Путина се од стране западних влада наставља са елементима ароганције и скандалозног понашања, недолично према једном шефу велике и утицајне државе. То само говори о степену политичког примитивизма и огољене поилитике “хладног рата”. Демонстрација дипломатске и државничке некултуре могла се видети на самиту Г20 у Бризбејну у Аустрилији где су западни лидери дали су све од себе да демонстрирају критички став и одбојност према руском председнику Владимиру Путину и начину на који види конлфикт у Украјини.
Невиђени скандал се може видети и по томе што се на заједничкој фотографији учесника самита, председника Путина сместили на крај, поред јужноафричког председника уз лош пријем домаћина и понашање учесника скупа и лошег смештаја. Такав “ледении” дочек, који су западни лидери приредили руском председнику Владимиру Путину на самиту Г20 у Бризбејну, продубио је јаз између Русије и Запада по питњу украјинске кризе а осокољује украјинске власти да најављује општи рат Украјине против Русије, уз звецкање оружија и војних снага НАТО на границама Русије. То је изазвало “хладнокрвног” руског председника да пронађе дипломатски изговор да напусти пре краја сусрет Г-20
Путинов одоговор Западу
Одмах по доласку у Русији председник Путин каже: “САД не покушавају да нас понизе, они желе да нас потчине, реше своје проблеме на наш рачун…Нико у историји никад није успео да оствари овај циљ у односима с Русијом и нико никад неће“ рекао је Путин на форуму Сверуског народног фронта у Москви. Хладноратовска стратегија стратегија санкција и игнорације Руске федерације и председника Путина продубљује глобалну светску нестабилност и продужава конфликт у Украјини који стратешки одговара САД и НАТО, али исцрпљује ЕУ и Русију заједно, а Украјина се третира као “колатерална” штета новог “хладног рата” Запада и Русије.
Процене су да би увођење нових санкција Русији смањиле утицај Запада, а председник Путин ће имати још мање да изгуби. Запад односно ЕУ и САД и НАТО нису спремне за војни конфликт са Русијом, али раде на дестабизиацији Европе и економском слабљену руског утицаја у Европи. Што буде дуже био притисак на Русију и председника Путина теже ће се водити дипломатска политика. Председник Путин каже: „Спремни смо за практичну сарадњу са америчким партнерима у разним правцима, на принципима поштовања обостраних интереса, једнаких права и немешања у унутрашње ствари“
Промена геополитчког тежишта Русије
САД и бивши СССР биле су актери хладног рата од 1949. до 1989. године и нова фаза у 21. веку у време глобалне економије и интереса је анахроног карактера. Руска дипломатија се сада окреће Азији и руским геополитчким и енергетским интересима према Кини и другим државама. Европа постаје ксенфобична под притиском САД према Русији и председнику Путину. Ипак стратешке везе ЕУ и Русије су реал-политичке и прагматске. Зато министар спољних послова Руске федерације Сергеј Лавров каже: “Надамо се да још нисмо прешли тачку без повратка. Заинтересовани смо за прогресивни развој односа са ЕУ. Русија држи ЕУ за свог веома важног партнера. Украјинска криза је резултат америчких планова о проширењу геополитичког простора који контролишу”. Притисак САД и ЕУ на Русију допринеће само фактору самоодбране Русије и њених интереса и то ће имати велику цену за економију и безбедност Европе и Балкана.
Пројекције политике САД према Русији и ЕУ?
Шта САД суштински желе и раде у односу према Русији и Украјини али и ЕУ
Прво желе слабљење ЕУ и додатно протекторално потчињавање уз могућност новог рецесионог или кризног односа у ЕУ. Посредно се слаби и Немачка као највећи економски партнер ЕУ са Руском федерацијом. Заоштравање односа ЕУ уз притисак САД жели се провокација или тестирање руске државне политике и психолошко и међународно слабљење ауторитета и угледа Русије и Председника Путина што је делом и урађено. Председнк Путин је годинама био у врху светског утицаја и ауторитета, а сада је потребно његово анатемисње и деградирање.
САД желе кризом у Украјини увлачење Украјине у наставак сукоба са Русијм и изазивањем да Руска федерација директно реагује у Украјини што би био повод да САД, ЕУ осуде војну интервенцију Путина у Украјини. САД су инсталирале своје мреже у врх власти Украјине и промениле политичку вољу украјинскг народа у целини за 180 степени. Сада је Украјина мета интереса моћних ратних лобиста и „економиста-убица“ који преко ММФ оду на „черупање“ Украјине и стварање зоне дугорочне конфронтације што је увод у пријем Украине у скорије време у НАТО и војно инсталирање НАТО снага на границе Руске федерације. САД притскају ЕУ да буде мање зависна од руског гаса и снижавају економски утицај али и политички Русије у Европи и тако је усмеравају према Азијском простору.
Притисци на Путина до 2017. године
Хладноратовска политика сада отвара питање руског утицаја у појединим државама, и начина да се тај утицај смањи рачунајући и на Балкан и Србију. Државе које нису у конфлкту треба да плате високу цену лојалност ЕУ и САД у притиску на Русију. Профит од притиска ЕУ на Русију кроз санкције треба да остваре САД. Руска поклитика пројектује да ће форме притиска на њу бити до 2017. године, односно до краја мандата Владимира Путина стварајући у Русији опозицију против Путина, а у суседним државама Русије и Европи отпор према политици Владимира Путина. Прецизно речено САД и адмнистрација Барака Обаме, који губи углед и у конгресу и сенату и америчкој јавности, ствара новог међународног „непријатеља“ противника америчких националних интереса и демократије а то је Владимр Путин. Читав овај сценарио води у пуну неизвесност са опасним опцијама по мир и стабилност Европе и ароганцију моћи САД.
