Прочитај ми чланак
Прошли су дани када сам безуспешно јурио за лоптом и замишљао да ћу можда једног дана зарађивати новац од најважније споредне ствари на свету. Пошто себе видим као фудбалског романтика, мазохистички сам се игри посветио до неке двадесет и треће, иако сам и у првим данима пунолетства знао да само губим време. Имао сам капацитет плућа као колибри, а реално, и проблем у глави, а нисам знао да се заградим. Ипак, и тако врљав, могао сам да гурнем кроз ноге, изведем прекид и пустим лопту у канал, али опет недовољно често да би ме неко некад погурао како бих постао кучкица разним Рамаданијима.
Није ми било битно чији сам грб носио на срцу (а нисам их превише мењао, свега три), мрзео сам ривале са друге стране тих 90 минута као да су ми пред очима силовали сестру и мајку. Ако би ми неко ускратио право на мржњу тих сат и по времена, питао сам се зашто уопште играм.
А играо сам и намештене утакмице. И осећао сам се као говно.
Краткотрајни фудбалски век провео сам углавном по војвођанским теренима. Сви знамо какво је стање у српском фудбалу, и колико год се они дебелокошци из ФСС-а трудили да промовишу регуларност лиге, нема нормалне особе која ће у то поверовати. Мешетарење типа „ја тебе сачувам ове сезоне, ти ћеш мени помоћи следеће“ и сличне манипулације дешавају се и у највишим ранговима, а не треба ни да помињем колико су изражене како се све више спушташ ка бетон лигама.
Пошто не постоји кладионичарски лоби, углавном се све намештаљке штелују искључиво због нагона за преживљавањем, чист закон природе по којем у лиги остају најспособнији. Тако да се ништа ни не питаш. Бар се ја никада нисам питао. Дођу ти и кажу идемо тамо да изгубимо. Или победићемо. А ти јебеш мајку себи што мораш да будеш лош глумац у још лошијем филму, уместо да за промену заправо заблејиш и ождереш се као цар на породичном ручку.
Рекох да сам играо само за три клуба, а овај у којем се све негативно дешавало у ствари никада нисам ни волео. Нови тренер ме је довукао као свог играча, још сам ишао у средњу школу и успевао чак и да зарадим довољно за џепарац од фудбала. Зато ме је пола тог места и пола тима оспоравало, тврдећи да не дајем и доносим довољно. Јебига, свима им је сметало што сам узимао место неком тамошњем детету и касније сам то некако и разумео. Довољно ме је смарало то што сам изнова себе мотивисао играјући за незахвална говеда, плус сам морао да играм и намештену текму по први пут у животу.
Отишли смо у Житиште,мало банатско место познато по споменику Рокију Балбои. Ја нисам имао толико среће да ми добродошлицу пружи Силвестер Сталоне, јер је представљен тек годину дана касније. Враћали смо бодове из првог дела шампионата пошто су клубови били у пријатељским односима, па нас је чекао и котлић и роштиљ после текме. Ваљда је у ћевапу требало да пронађем утеху што сам на терен изашао скинутог шорца.
У ћевапу бих некада можда пронашао и суштину живота, али овога пута не. Да сам барем могао да кажем ортацима да ојаде неку кладионицу, али ова утакмица никога није интересовала, па чак ни тамошње мештане. Једноставно их није било. Сасвим је нормално да се увек окупи између педесет и сто гледалаца, али када се на стадиону нико не појави, онда заправо добијеш потврду колико си бедан тог дана.
Да не би све личило на монтипајтоновски скеч, договорили смо да прво полувреме играмо фор реал, али нисам видео ниједан разлог зашто бих се померио. Блејао сам на терену, вукао се као слина, а један од противничких парамецијума ми је таговао крампоне по цеваници. На намештеној текми!
Као да то није било довољно, један од највећих идиота са којима сам икада играо, у том тренутку бар 15 година старији од мене, који ме је психички малтретирао сваки дан, урлао је као да играмо финале Лиге шампиона. Нисам никада знао како да објасним такво понашање осим сексуалном апстиненцијом код куће, али када је и у ових 45 минута успео да ме назове пичком јер ме није интересовала утакмица, схватио сам ─ човек је једноставно дилеја.
Ако некога интересује, прво полувреме се завршило без голова, а после тога смо се склонили са терена и у 70. минуту и примили једини гол. На вечери сам попио два велика пива и релативно се улубио само да не гледам више те говеђе главе.
Недељу дана касније, играли смо гајби и требало је да победимо. Не могу да кажем да тако нешто никада нисам видео, јер сам виђао смехотресне ситуације у којима су се нашли разни клубови из бивше Југославије. И ово је била једна од њих, иако понављам, ми нисмо бирали да намештамо те текме. Сећам се само да се тим звао Сутјеска, више се ни не сећам из које вукојебине, и водио је 3:1 у двадесетом минуту текме. Више нисам знао шта се догађало, па сам кренуо да се заправо трудим јер сам мислио да су нас ликови превеслали, међутим, бек који ме је чувао је био у фазону: „Шта запињеш, буразеру, па полако“.
Волео бих да сам већ тада имао оштар предмет у руци и да прережем вене на ногама и никада више озбиљно не шутнем лопту. Пошто смо преокренули на 5:3, сећам се да је противнички голман скинуо рукавице, дегажирао лопту и пичкарао све око себе: „Шта сте ме довели овде да ме бламирају и пуне?“
То је и суштина. Радио сам нешто тако јадно, а нису ми претили породици, нису желели да ми пуцају у колена, нити сам био говно које ће наместити текму из личне користи. Заправо, нисам ни догурао даље од трећелигашких и четвртолигашких терена. Да сам барем дошао у ситуацију да наместим нешто од чега ће неко имати користи. Можда је то неки посебан рад, па је толико константан на овим подручјима. А можда само људи раде шта морају да би зарадили неки новац јер га у фудбалу у Србији дефинитивно нема.
