Прочитај ми чланак
Текућа битка за медије једна је од првих која ће одредити стратегију и модел предстојећег српског Мајдана
1.
Кад је с почетка јесени пре две године амерички амбасадор Мајкл Кирби започео службу у Београду, један од првих сусрета му је, како ред и обичаји налажу, уприличен са главним ликовима овдашњих медија. Према сведочењу једног од њих, који се игром случаја и крупним пропустом амбасадорове прес-службе нашао у амбасади, седељци је на амбасадоровом столу присуствовао и Иво Андрић, На Дрини ћуприја.
Говорећи о српским приликама, бард овдашњег агенцијског журнализма објаснио је Кирбију како, као представник највеће силе, себи не сме да дозволи да га домаћи политичари завлаче својим причама о Косову, и да им одмах мора дати до знања да је с тим заувек готово. Стасом и гласом најкрупнији међу њима досолио је да после смрти патријарха Павла Срби прстом неће мрднути за Косово, гарантујући својом појавом амбасадору да га чека лакши посао него што мисли. Шеф највеће домаће агентуре која се издаје за телевизију, изнервиран претходним дискусијама, подсетио је амбасадора да неки од присутних нису тако говорили пре четири године, дочим он не само да од рођења Косово није сматрао српским већ је и његов стаж у љубави према амбасадору и амбасади старији од љубави коју испољавају неки овде.
Погледавши у књигу на столу – или се мом дубоком грлу то само учинило – Кирбију је било јасно да у соби нема ниједног Рада Неимара. А напољу? Зато је медијске посленике питао да ли постоји могућност да се Срби због Косова дигну на оружје. „Нееее!“, узвикнуо је овај пут готово сасвим сложни хор, нема Рада Неимара ни унутра ни напољу.
2.
Ова сцена, достојна Пазолнијевих најбољих филмова, један је од кључева за поимање данашњих српских медија. Утолико пре што, ако о утицајима на медије питате уреднике и новинаре – од газдарице Утиска недеље до оног Делта-мужјака из Времена – сви ће они сатима причати о Вучићу, понеко ће причати и о дебеовима, тајкунима и илуминатима, али о странцима неће нико. Речју, помен странаца међу српским уредницима тајна је шифра која значи да је време да се однесе тетки лек.
Е сад, истина је и ово: као што већина актуелних напада на Вучића да контролише медије само настоји да прикрије утицај странаца на њих, тако у последње време и прозивање странаца настоји да прикрије утицај владе. Зашто је то тако?
3.
У време кад је српска влада прихватала Бриселски споразум и кад је владала потпуна синфонија између власти и странаца, сви су били срећни: и Вучић, и амбасаде, и Дуња Мијатовић, и убоги медији. Нико се ни на шта није жалио, о чувеној цензури није било ни помена. Када је, међутим, власт одбила да заузме јасан антируски став у Украјинској кризи, дошло је до првог помињања цензуре, да би ствар уочи доласка Путина и војне параде сасвим ескалирала.
Шта би заправо цензура у том контексту требало да значи. Да ли власт заиста покушава да стави медије под своју контролу? Наравно да покушава. Да ли странци помињу цензуру зато што притиском власти на медије почиње да се љуља њихов вишегодишњи медијски монопол. Наравно.
Речју, овде се ради о борби за медије, која није пријатна за гледање, али није не најгоре што је могло да нас снађе. У сваком случају много је боље од оне бљутаве синфоније из времена Тадића или Бриселског споразума. Да је на сцени огорчена борба, видело се и по томе што је сам Вучић, први пут од Петог октобра, два пута у последњих неколико месеци отворио тај највећи табу српске медијске јавности. Први пут је утицај странаца поменуо током свог сукоба са Дуњом Мијатовић из Оебса, а други пут пред Мајклом Давенпортом приликом уручивања оцене Европске комисије Србији, када је рекао да власт неће утицати на медије, али да не утичу ни странци.
Осим што јасно говори о хијерархији у контроли медија, занимљиво је да трагом Вучићеве изјаве нису кренуле ниједне новине, ниједна телевизија. Нико се, наиме, није усудио да истражи да ли, како и колико западне силе контролишу српску медијску сцену. Чак ни они медији најоданији Вучићу.
4.
Ако смо се сложили с тим да на медије атакују и власт и странци, и да међу њима данас траје борба за утицај, да ли то значи да је притисак власти легитиман јер можда се и сложимо да је ипак мање зло када информативне ресурсе држи домаћа власт него страна колонијална управа? Не значи, а ево зашто. Ако, рецимо, неким чудом власт победи странце у том рату, хоће ли Србија имати боље и поштеније медије? Хоће ли они боље артикулисати јавни интерес? Неће, боље медије ће у том случају само за себе имати власт, али их неће имати Србија.
Значи ли то да је свака борба власти против странаца за утицај на медије нелегитимна? Не значи, наравно. Власт има и право и обавезу да на медије утиче, посебно ако то чини у конкуренцији са странцима, још више ако је реч о странцима чије деловање политички разара земљу. Али ради се о томе да легитимност тој борби може дати само њен институционални карактер. О чему се ради?
5.
Не трепнувши, власт је не тако давно усвојила закон којим се не само одрекла свог власништва у медијима већ се обавезала да ће брутално расформирати оне медије које до краја године не успе да приватизује. Речју, власт се – да ли под притиском странаца и домаће пете колоне, свеједно – одрекла свог институционалног утицаја на медије. Да је одбацила такав закон, могла је, уз неколико аквизиција и умешних и законитих потеза, да успостави пуно власништво и контролу над Политиком и Вечерњим новостима; могла је да избегне уређивачку политику Времена у информативном програму РТС; могла је да додатно опорезује забавне телевизије и да их ослободи пореза ако емитују четири сата дневно културне садржаје; могла је да залепи акцизне маркице на жуту штампу – шта год урадили са Србијом, она неће бити пристојна земља све док Курир и Блиц не буду коштали 100 динара, а Политика 20.
Власт и држава би на тај начин потпуно преузели контролу над медијима. Да ли би то било добро? Не би, јер није добро да власт контролише медије. Али овде је реч о нечем другом: она има обавезу да пре свог повлачења из медијске сфере на институционалан начин поништи сваки други утицај у њој, неформални посебно. Тек после тога може да се повуче.
6.
Уместо тога, српска власт је решила да се лиши свих институционалних полуга у медијима, глупаво причајући около како им је тим донела слободу. Са друге стране, пошто власти без утицаја на медије нити има нити је може бити, Вучић се одлучио да се са странцима за медије бори стратегијом шутирања испод стола. Иако у томе није невешт, та стратегија има три важна недостатка. Прво, туче се на њиховом терену, уместо на свом – институционалном. Друго, на тај начин никад неће моћи да направи састанак са српским уредницима на коме ће га бард агенцијског новинарства саветовати како да се бије са Давенпортом. И, треће, у тој борби ће још више урушити медије, што је минус који ће се писати њему, а не Давенпорту.
7.
Дакле, Вучић настоји да се избори за контролу над медијима, али неће остати запамћен као цензор због тога, већ зато што се нашао у ситуацији да не следи дословно интерес странаца. Уосталом, Тадић, чији су људи још више јахали на медијима, прошао је без те етикете, која, међутим, 2008. није мимоишла Коштуницу, који, пошто се нашао у ситуацији сличној Вучићевој, чак није ни хтео да се са странцима туче око медија, тако да у неком моменту готово и да није имао где да саопшти како после митинга за Косово није лично послао оне девојке да краду „најке“.
8.
Борба за медије једна је од првих која ће одредити стратегију и модел предстојећег српског Мајдана. Даље урушавање медија, по дефиницији, радиће у корист опште деструкције; њихово брзо подизање, које није немогуће, радиће против ње. Борба за медије као туча ногама испод стола као губитника ће оставити Србију. Борба за медије као можда не најважнији, али свакако најургентнији део националне политике – која је Вучићево и Србијино бити или не бити – могла би да увери Кирбија и Давенпорта да Раде Неимар није само произвоод луде Андрићеве фикције.
