Прочитај ми чланак
Политичка сцена Србије премрежана је утицајима страних служби, које понекад делују унутар институција, а чешће, далеко од очију јавности.
Недавне посете америчких дипломата, два Филипа (Рикера и Гордона), као и одласци високих српских политичара и званичника у САД и Брисел, јасно говоре да се будући кораци српске политике не припремају само унутар земље. Јасно је да је страни утицај на домаћу политику одувек на овим нашим просторима био јак, али, он никада до сада није био толико огољен. Страни амбасадори, за разлику од ранијих времена, данас се уопште не устручавају да наступе недипломатски и да се отворено умешају у оно што зовемо „унутрашње питање“ једне земље.
Прича коју нам продају западни „хуманисти“, о вредности појединачног живота, о томе да су „важнији људи него територија“, јесте прича за наивне, па и малоумне. Ти исти, који нам „соле“ памет културним и цивилизованим (демократским) друштвом, свој „хуманизам“ проносе на крилима бомбардера и крстарећих ракета. За „национални интерес“, који наводно имају у Ираку, Авганистану и другим деловима света хиљадама километара далеко од своје земље, такви „душебрижници“ шаљу своје младиће да се тамо боре и гину. А нама продају пацифизам и „толеранцију“.
Запад данас не само да инсистира на усвајању спорног Статута АПВ, него жели да северну српску покрајину претвори у један експериментални регион, иако за то не постоје историјски, демографски, етнички, културни, политички и економски разлози.
Непријатељи Србије, на челу с Ненадом Чанком, већ деценијама покушавају да Србе у северној српској покрајини убеде да су они далеко „културнији“, „цивилизованији“ и „европеизиранији“ од својих „дивљих“ сународника у Србији (без Војводине, наравно). У ствари, поучава Чанак, у Војводини не живе Срби, него „Војвођани и Војвођанке“ (алтернативно „лигашице и лигаши“), нека нова „наднација“, коју ће сачињавати само бивши Срби. Тај „човек“ је небројено пута показао несхватљиву мржњу према Србима (мада понекад зна да себе уврсти међу те исте Србе), која не одудара много од оне мржње коју су према српском народу испољавале усташе током Другог светског рата. Сетимо се само оног, мржњом избезумљеног лица, које откида, баца на земљу и гази таблу РТС, уз крајње одвратан речник.У свакој нормалној држави таквог човека би бацили иза решетака, заједно са његовом фашистичком идеологијом, којом покушава да од Срба у Војводини изгради нову нацију (етницитет) Војвођана и Војвођанки.
Чанкова ЛСВ уме да каже да „Војводина није крава музара“, алудирајући на то да „Србија пљачка Војвођане“, али никоме у тој странци, нити било ком другом посланику покрајинског парламента, не пада на памет да критикују сами себе због тога што годинама, без икаквог рада, музу ту исту „краву музару“, за коју се наводно боре и за чији интерес „залежу“ свим својим „војвођанским срцем и војвођанском душом“.
Само за месечне плате тим „народним трибунима“ издвоји се из буџета око милион евра. За годину дана то је читава једна фабрика у којој би радило на стотине људи и која би могла да издржава на стотине српских породица. Буквално, сав тај новац је исплаћен за нерад и јавашлук, то јесте, новац је бачен у ветар.
Да би се створио аутентични, у односу на српство конкурентски и дезинтегративни, војвођански културно идентитетски образац, неопходно је интегралистички српски модел учинити одбојним и представити га као назадни оквир који ограничава таленте и могућности за просперитет Војвођанера. Да би се у овом науму успело, морају се изградити војвођанске институције, створити војвођанске манифестације и наметнути војвођанске културно идентитетске норме, нове политичко-националне реалности. Зато је било неопходно, сепаратистичким Статутом АП Војводине, увести институције Владе и премијера Војводине, зато смо морали да добијемо Војвођанску академију наука и уметности, Радио-телевизију Војводине, војвођанску заставу и многе друге елементе новог војвођанског националног идентитета. Ови симболи би требало да начине и у свест грађана Војводине утисну једно ново национално осећање.
Осећање које неће сопствену националну припадност идентификовати са православљем, Немањићима, деспотом Стефаном, Орфелином, Вуком, Карађорђем и Кајмакчаланом, већ с јединственим културно-историјским простором Средње Европе. Мора се на сваки начин, институционално, културолошки и симболички начинити осећај „другости у односу на остале Србе.
Кад је у питању Војводина, ту Србија не би смела да и даље живи у илузији да ће се ту ствари саме од себе решити. Неће сигурно. Сепаратистичке тенденције у том делу Србије само ће да расту, уколико се једним одлучним резом такав малигнитет не одстрани. Војводина никада није постојала као аутономија у оквиру Србије, све до половине педесетих година прошлог века и тадашње наопаке одлуке Титових комуниста и послушника. Војводина пре краја Другог светског никада у историји није постојала као територијални појам, а повлачење паралеле са Српском Војводовином или Војводством Србија, из деветнаестог века, потпуна је бесмислица и чисто распамећивање.
У Другом светском рату, неком „срећнику“ је пало на памет да се негдашњи српски простор северно од Дунава и Саве, а западно од реке Тисе називао Српска Војводовина. Ето, одмах су се ту сложили партизански (комунистички) апартчици и ту идеју изнели пред Јосипа Броза, а овај то одмах декретом спровео у дело. Важно је да се тај простор некако назове и да се то име постави као брана српској хегемонији и „великосрпском“ национализму и шовинизму! – викали су углавном ондашњи српски комунисти. То што Банат никада није био у саставу Војводовине Српске, као да никоме није сметало. Људима се чини да је Војводина постојала вековима. И зато она има право на „посебност“.
Дакле, оно што се зачело у машти једне успаљене комуњарске главе (оно што никада раније није постојало), у року од неколико деценија толико је оживело, ојачало, помахнитало, да се никада не би рекло да је такво чудовиште изникло и храњено из чистог српског ума (очишћеног од памети). А простор који данас носи име Војводина, столећима, можда и миленијумима, у ствари је српска земља за коју су Срби морали вековима ВОЈЕВАТИ. И баш оног часа када им се учинило да су ту земљу из-војевали (уз милионе жртава), то јесте да је та земља извојевана (из-војевата), ствар се окренула на зло; највеће у модерној српској историји.
Војводина нема никаквих историјских разлога који би могли оправдати њено постојање. У северној српској покрајини живи једва четвртина становника који нису Срби, те не постоји никакав разлог да се у том делу Србије мањини даје аутономија, а аутономија Србима ту није потребна, јер Срби тамо живе у својој држави, која се зове – Србија!
Мржња и зло лагано се, као јесења магла, шире Новим Садом и Војводином. Вентили су у Берлину, Бечу, Будимпешти и Загребу. Почетак масовне, координисане, у првој фази ненасилне акције одвајања Војводине од Србије означен је ових дана пласирањем у јавност „Приручника за пружање грађанског отпора-за слободну Војводину“.
Приручник садржи методологију растакања државности Србије на простору Војводине и начине борбе против свега што има везе са Србијом, уз разводњавање српских предзнака и одредница у корист нове нације-Војвођанин. Приручник доноси грозне лажи на рачун Београда, Србије у целости; иде се до оптужби да је Србија 1945. године у Војводини убила пола милиона Немаца и Мађара.
Чини се да је крајње време да и Србија, слично Русији, донесе закон о страним агенцијама или страним агентурама. Заправо, такве законе о страним агентима имају све развијене демократије на западу, укључујући и Сједињене Државе. Када ће српски политичари да схвате да су Срби већина на простору северне Србије, који се неоправдано зове Војводина, и да им тамо не треба још један српски главни град. Губитком северне српске покрајине, сасвим сигурно, Србија би се у потпуности дезинтегрисала и нестала с мапе Европе. Треба правити нови устав Србије, у коме ће се име Војводина у потпуности избацити као друштвенополитички ентитет унутар Србије.
