Прочитај ми чланак
Навршава се 14 година од петооктобарских демонстрација којима је оборен режим Слободана Милошевића. Грађани Србије не живе у земљи каквој су се надали.
Карте на политичкој сцени Србије су промешане, економска ситуација је и даље тешка, грађани лоше живе, а 5. октобар 2000. је дан о коме се више ћути него говори.
И када се говори, најчешће се о њему говори као о миту, о распршеном сну, изневереним очекивањима, погаженом поверењу и разочарању због свега што се догодило у годинама после демократских промена.
О њему много више говоре грађани, директни учесници и они који су се надали да ће земља тог дана кренути напред, а много мање политичари. Изјаве политичких актера о 5. октобру су из године у годину све тише и стидљивије.
Странке које су чиниле ДОС су или у тешкој ситуацији, или су на ивици да више не постоје, или више не постоје, док су на власти људи из странка које су рушене 2000. године и сада они воде земљу ка Европској унији.
Демократска странка предвођена Зораном Ђинђићем била је мотор коалиције која је срушила Милошевића. Међутим, сада је то странка која две године не може да се консолидује и која се у том периоду често више борила сама са собом, него са политичким противницима. ДС би требало да буде стожер опозиције, али после низа великих грешака у претходној деценији и болног пораза на изборима 2012. странка не проналази свој курс.
Демократска странка Србије предвођена Војиславом Коштуницом била је један од кључних делова демократских промена, али 14 година касније више није релевантна нити на свом челу има човека који је на изборима победио Милошевића. ДСС је на претходним изборима завршио испод цензуса и сада је ванпарламентарна странка која се цепа изнутра, а делић власти је приграбила на локалу, пре свега у Београду.
На другој страни, на власти је данас Српска напредна странка, која је убедљиво победила на протеклим изборима. Њен лидер и премијер Србије је Александар Вучић, тада функционер СРС, а коалициони партнер (иако непотребан за већину у парламенту) јесте СПС предвођен Милошевићевим портпаролом Ивицом Дачићем. Председник земље је Томислав Николић.
Да ће 2014. године у Србији бити таква расподела снага на политичкој сцени Србије, тешко да је било ко очекивао 5. октобра 2000. године ујутру када су људи из целе Србије изашли на улице Београда и изборили се за демократију.
Демонстрације су избиле након што је Милошевић одбио да призна резултате избора за председника СР Југославије, 24. септембра 2000. Он је на тим изборима изгубио од кандидата ДОС-а Војислава Коштунице, који је освојио 50,24 одсто гласова бирача, док је Милошевић добио 37,15 одсто.
После вишедневних протеста и штрајкова широм Србије, централне демонстрације одржане су 5. октобра 2000. у Београду, где се на позив Демократске опозиције Србије, предвођене Зораном Ђинђићем, окупило више стотина хиљада људи. Демонстрације у Београду 5. октобра биле су кулминација вишедневних протеста и штрајкова, организованих због одлуке Савезне изборне комисије према којој је требало да се одржи други круг избора за председника СРЈ.
Градови у унутрашњости Србије данима су били паралисани штрајковима. Један од најжешћих удараца режиму задали су радници Рударског басена „Колубара“ који су истрајали у штрајку упркос свакодневним претњама режима.
Демонстранти су 5. октобра у Београд, на плато испред Савезне скупштине, стигли у колонама аутомобила, аутобуса и камиона дугачким десетине километара из читаве Србије, пробијајући булдожерима полицијске блокаде на путевима.
Већ у преподневним сатима полиција је употребила сузавац како би спречила демонстранте да уђу у зграду парламента, али безуспешно.
Око 15 часова демонстранти на платоу испред Савезне скупштине, предвођени лидером Нове Србије Велимиром Илићем (у тренерци), ушли су у зграду савезног парламента.
Зграда је убрзо демолирана и запаљена, као и оближња зграда РТС-а у Таковској улици. Из зграде државне телевизије, која је деведесетих звана и „ТВ бастиља“, излазили су новинари који су тада уређивали њен програм, док је директор телевизије Драгољуб Милановић пребијен у оближњем Ташмајданском парку.
Један од јунака протеста био је и Љубисав Ђокић, познатији као Багериста Џо, који је својим багером предводио напад демонстраната на зграду РТС-а. Багер је током демонстрација погођен са више метака.
Полиција је убрзо престала да пружа отпор и придружила се демонстрантима. У вечерњим сатима 5. октобра 2000. грађанима се са терасе Скупштине Београда обратио нови председник СРЈ Војислав Коштуница, а наредног дана, 6. октобра Милошевић је признао изборни пораз и честитао Коштуници.
У демонстрацијама је погинула Јасмина Јовановић из Милошевца код Велике Плане, која је пала под точкове камиона. Момчило Стакић из Крупња преминуо је од последица срчаног удара. Повређено је 65 људи.
Спомен- обележје са ликом Јасмине Јовановић откривено је 5. октобра 2002. године у парку између улица Кнеза Милоша, Сарајевске и Мостарске петље, недалеко од места где је погинула.
СПС, чији је Милошевић био неприкосновени лидер деведесетих, вратила се на власт 2008. године. Након помирења са Демократском странком, СПС је постала део владајуће коалиције. Лидер СПС Ивица Дачић је постао премијер после мајских избора 2012. године, а у новој Влади је први потпредседник и шеф дипломатије.
Подсетимо да је захваљујући СПС, марта 2004. изабрана и мањинска влада Војислава Коштунице, у којој је била и странка Г17 плус Млађана Динкића као и Нова Србија Велимира Илића.
Динкић је упркос свему све до јула 2013. углавном био константа у власти, када је његов УРС избачен из Владе. Велимир Илић сада седи у Влади са онима против којих се борио, и тренутно је министар без портфеља.
Једини који је све време на власти од 5. октобра до данас је лидер СДПС Расим Љајић, сада потпредседник Владе, министар трговине, туризма и телекомуникација.
(Б92)
