Прочитај ми чланак
(Ненад Кецмановић)
Они ће у једном ентитету бити дочекани као ударна снага рушења, а у другом као претња одбрани међуентитетских граница
Стравична слика џелата џихада, обучених у црно и маскираних лица, изнад заробљених западних новинара и хуманитараца, везаних и на коленима, који тренутак пре погубљења облетела је путем светских медија планету и изазвала глобални шок. Утолико више што никада нисмо добили слике неупоредиво већих муслиманских жртава западних интервенција у Ираку.
У редовима ратника за Исламску државу на територији Леванта (Ирака и Сирије) нашли су се и муџахедини из европских земаља, а релативно највише муслимани из БиХ. Само до сада око 150, а у борбама је живот изгубило већ око двадесет. Сва њихова јавно непозната имена нису, међутим, изазвала толико пажње колико име Нусрета Имамовића (на сливи горе), поглавара вехабијске комуне у Горњој Маочи.
Сада су се, под претњом западне антитерористичке коалиције 40 држава ономад окупљених у Паризу, у сарајевским медијима одједном присетили политички и безбедносно бизарне чињенице да у „проевропском” бошњачком делу Федерације још од краја рата постоји неколико енклава које функционишу по Курану и шеријату, а од којих су најпознатије у Бочињи и Маочи. Зна се такође да су их формирали исламски интербригадисти из јединице Ел муџахид, који су као ратни ветерани Армије БиХ, ожењени једном или више домаћих муслиманки, стекли држављанство а затим окупили већи број локалних активиста да би сами могли да се отисну у терористичке акције даље по свету. Није тајна ни да су споља уредно финансирани, да се умножавају, да су глобално умрежени итд.
ИДЕНТИТЕТ И БЕЗАЗЛЕНИ ХИПИЦИ
Податак да су се ти муџахедини овековечили фотографијама са одсеченим главама српских бораца и да су Бочиња и Маоча нека врста мини исламских држава, никога ни у Сарајеву ни у Вашингтону није бринуо све док се, ево, није наметнула упадљива аналогија са догађајима у Ираку и Сирији. Напротив, Бакир Изетбеговић је те младиће са ретким брадама, са капицама и у панталонама трифртаљкама описивао као безазлене хипике, реис Церић као „нове муслимане”, који више нису наивни и нагодни као стари, а Запад је њихове активности толерисао као ствар демократије и људских права.
Није онда чудо што се, својевремено, приликом испоручивања неких од тих „нових хипи муслимана” у Гвантанамо (Алжирска група), полиција суочила са масовним протестима грађана Сарајева. Крајем 90-тих, опет на интервенцију САД, расформиран је камп за обуку исламских терориста у Погорелици, а Алијини ратни повереници за војне и полицијске послове Х. Ченгић и Б. Алиспахић дискретно су склоњени са високих јавних функција на функције унутар СДА. Уосталом, и сам Алија, као лидер националне странке, говорио је и писао да нема национално него искључиво верско осећање, које га повезује са муслиманима од Марока до Индонезије. Затим, да треба исламизирати муслимане у БиХ, да нема коегзистенције између ислама и неисламских институција, те да муслимани, чим постану већина, треба да наметну исламску државу итд.
КОНФУЗИЈА У СРЦУ
Угледни хрватски интелектуалац и велики боснољуб Иван Ловреновић једним другим поводом је проблем обазриво формулисао: „Можда се никада у новој политичкој историји ове земље и овог народа, као у овом тренутку, није појавила толика унутрашња мука између, с једне стране, босанско/бошњачког, а са друге, муслиманског идентитета. Донекле је разумљиво да политичке вође и верски службеници настоје ту дихотомију представити безболном, неопасном, па и непостојећом, јер њихов је занат лакирање стварности и ширење оптимизма. Али, како данас из перспективе босанског муслимана припадати светском интегралном исламу као религији, одредити се веродостојно против тероризма у име ислама, практиковати истинску људску, па и суверничку солидарност са свим муслиманима који су били жртве антиисламске хистерије на Западу, било америчких бомби у Авганистану, и неговати свој засебан босанско/муслимански идентитет – то је питање што га верски и национални угледници не успевају јасно и одрешито артикулисати. Онако јасно и уверљиво да код обичног Бошњака, жедног праве речи разјашњења, разагна конфузију и подељеност у срцу.” Ловреновић греши само у закључку, јер невоља и јесте у томе што се ради о питању срца, а не главе, вере, а не разума, те што унутрашња подељеност распиње, колико бошњачки народ, толико и његову политичко-верску елиту.
Повод једног од бројних неспоразума председника РС са бившим америчким амбасадором, који је на крају довео и до прекида комуникације, био је својевремено рафал Мевлида Јашаревића, такође из Горње Маоче, на зграду Амбасаде САД у Сарајеву. Додик је тврдио да је то био акт организованог тероризма, док га је Патрик Мун оценио као изолован чин поремећеног појединца. Да ли је амерички дипломата хтео да амнестира пријатељски саудијски двор, који отворено финансира вехабије по муслиманском свету? Или је Мун хтео да прикрије одговорност сарајевске власти како Додик овај инцидент не би искористио као аргумент за референдум о сецесији Републике Српске?
Не би изненадило да сада Мунов наследник в. д. амбасадора Николас Хил окриви сепаратисту Додика што џихадисти из Бочиње, Маоче –из кантона са бошњачком већином – кваре посао америчким нафташима у Леванту, уместо да се код куће боре за јединствену исламску државу на територији цијеле БиХ. Али, када се преживели борци у славу Алахову врате, у једном ентитету ће, бар прећутно, бити дочекани као ударна снага рушења, а у другом као реална претња одбрани међуентитетских граница. Биће то још једна прилика да САД, као и у Авганистану, Босни, Либији, Ираку и Сирији, најпре наоружају џихадисте против треће стране, а, када им обаве посао, отерају на нове ратне задатке. Српска би морала бити спремна на такав изазов.
