Прочитај ми чланак
Евроазијска унија или Евроазијски економски савез (ЕАЕС) је епохални пројекат у оснивању чији је циљ обједињавање бивших совјетских република у један јединствени економски простор. Међутим, он је направљен и као алтернатива за друге земље источне Европе, попут Србије, Бугарске, Чешке или Словачке. То је досад најамбициознији и најозбиљнији руски план конкуренције САД-у и Европској Унији.
Још је велики русофоб Брежински на којим се заснивају читаве доктрине америчке спољне политке рекао да није довољно само сламање комунизма и распад СССР-а јер онај ко буде контролисао Евро-азијску плочу контролисаће читав свет и то јако дуго, јер будућност припада ресурсима а не ратовима. На велику несрећу и Брежинског и читавог Запада највећи део те евроазијске плоче се налази на подручју бившег СССР-а па стога није ни чудо зашто толико Путин улаже енергију у пројекат Евроазијске Уније.
Русија већ годинама покушава да обједини земље бившег СССР-а у разне безбедносне, одбрамбене, економске и политичке асоцијације како би ојачале свој положај у регији, али и пратиле глобалне развојне трендове. Москва одавно има амбицију да буде нека врста источног Брисела (само с већим утицајем) па је тако већ формиран „Евроазијски Економска Савез“ које је настао из „Царинске Уније“
Тај се предлог чини као најозбиљније остварење нове економско-политичке наднационалне организације која ће бити, како каже Путин, “ефикасна спона између Европе и азијско-пацифичког региона”. Додуше, први је идеју о таквом савезу још 1994. дао казахстански председник Нурсултан Назарбајев.
Неке друге Сједињене државе
Владимир Путин
Да би Путин био задовољан пројектом, у Евроазијској Унији Русија жели као приоритетан стратешки циљ Украјину (због тренутне ситуације већа је вероватноћа да ће се прво прикљућити неки њени делови – НОВОРУСИЈА) с њених 40 милиона становника и великим пољопривредним потенцијалима, Туркменистан, једног од највећих произвођача памука који је четврти на свету по залихама гаса, те нафтом богати Азербејџан.
Површина Евроазијске Уније која ступа на снагу званично 01.01.2015.године је 5 пута већа од ЕУ и више него дупло од САД. То је само први корак у ширењу Евроазеса који ће ићи ка унутрашњости Азије (Иран, Турска, Сирија) а временом и ка Западу дубље у Европу јер је незадовољство Европском Унијом све више изражено нарочито у земљама које су примамвљиве за Москву попут Грчке, Бугарске, Румуније, Чешке, Словачке а да не помињемо земље које чак и нису у ЕУ попут Србије, Македоније Црне Горе, Републике Српске.
Свакако да Путин рачуна да ће се Унији прикључити и једна од најважнијих земаља средњоазијског региона Узбекистан, највећи произвођач памука на свету.
Када би се све те земље прикључиле новој унији, с њом би било обухваћено више од 60 посто светских залиха гаса и скоро 50 посто залиха нафте. Рудна богатсва би била убедљиво највећа од свих држава и савеза, као и шумска и речна богатсва. Огромна површина је нетакнута природа са густим шумама и најразличитијим врстама животиња као и питком водом која се сматрам најскупљим намирницом будућности.
Игор Панарин, један од највећих идеолога пројекта Евроазијске Уније, је навео пример Казахстана као изузетно важан за реализацију идеје Евроазијске Уније јер је у тој земљи већ реализована идеја словенско-туранског обједињавања и исламско-православног савеза.
др Игор Николајевич Панарин, водећи руски експерт за информационо ратовање и геополитику
Искуство Казахстана је зато за Унију крајње важно, а његов главни град треба да се нађе на листи четири будуће престонице Евроазијске Уније. По моме, те четири престонице треба да буду: Санкт-Петербург, Астана, Минск и Београд. Та четири града треба да буду и четвороугао потенцијалног ширења Уније.
Панарин је још изнео да би Унија – поред националних парламента држава-чланица – имала „заједнички парламент у Петрограду“.
Понуда Србији
Иначе, понуда из Москве стигла је и на београдску адресу па се Србији заводљиво нуди да Београд буде једна од четири седишта нове уније.
У Србији се већ годинама понавља Бриселски цитат: “ Европска Унија нема алтернативу“ па није ни чудо што су грађани Србије јако слабо упознати са овим наддржавним пројетом. Ипак, захваљујући растућим он-лајн групама (пример: страница „Евроазијска Унија“ која је за само 2 месеца скупила преко 8000 чланова) људи се полако али сигурно упознају са овом тематиком. Како се и истиче у наведеним групама и страници за разлику од Брисела, Москва не поставља ни један услов Београду нити тражи од њега да се одрекне суверенитета над јужном српском покрајином а стављање Београда као једног од седишта Евроазијске Уније сигурно је да би заузела лидерство не само у региону већ и у читавој Југо-источној Европи која би била спона између Брисела и Москве. Иако је Србија кренула ка евроатлантским интеграцијама велики број интеренет корисника је убеђена да Србија никада неће ни ући у ЕУ јер ће се од ње тражити оно што сам Устав не дозвољава а то је одрицање од дела територије (Косово и Метохија) те за њих и те како постоји алтернатива и вишевековна тежња уније са братском-православном Русијом.
Питање је да ли Србија жели да купи карту за „Титаник“ Европске уније, или да проба чамац Евроазијске уније, јер, као што знамо, „Титаник“ можда изгледа гламурозније, али сасвим сигурно га чека ледени брег, док ће чамац можда и да остане на површини.
(Правда)
