CATENA MUNDI ОТКРИВА: Ко су Срби католици и зашто су нестали?

22:26 17.09.2014.

Лујо Бакотић: „Они католички свештеници којима је и хрватство било још један „посао“ којим су могли да стекну личне користи, износили су против Срба католика све могуће лажи, проклињали су их и претили им мукама на овоме и на другоме свету.“

Једна особита далматинска појава су Срби католичке вере. Било је и има и дан-данас покоји Србин католик и у Босни и у Херцеговини, али су ретки. Код нас у Далмацији су у доста великом броју. Већином су интелектуалци, али међу њима има и радника и сељака. Има их свуда по Далмацији, у Книну, у Сињу, у Имотском, у Макарској, у Шибенику, у Сплиту, у Каштелима, на острвима, али их највише има у Дубровнику и у околини дубровничкој.
/…/
Дум Иван Стојановић (1829—1900), каноник, декан дубровачке столне (саборне) цркве, рођен је у Дубровнику у време кад је још свежа била успомена славне прошлости Дубровачке Републике. Посветио се је свештенству осећајући у себи позив за ту службу. Довршивши теологију био је на парохији најпре годину дана на Корчули а затим за пуних 30 година у Ријеци дубровачкој. Из Ријеке премештен је 1883. године у Дубровник, где је остао све до своје смрти. Иако врло реван католички свештеник, он се је увек признавао Србином, и преко листа Дубровник, у коме је стално, до своје смрти, сарађивао, поручивао народу дубровачкоме:

„Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти ни најмање не пријечи да будеш Србин“.

Конакун дум Иван Стојановић познат је и по свом књижевном раду. Превео је Енглову историју Дубровачке Републике, латинске изреке Публија Сиријанина Мимика и Пертронија, исповести св. Августина, саставио више оригиналних новела и књига о дубровачкој књижевности. Намеравао је још да публикује политичку историју старог Дубровника и старе дубровачке обичаје — и купио грађу за та два рада, али је умро пре него што је и започео да их саставља. Познавао је, осим свог материнског језика, италијански, француски, латински, грчки, старословенски и јеврејски. Био је силно начитан и свестрано васпитан човек.

Дубровник је приликом његове смрти писао:

„Српство је с њим изгубило великог родољуба и књижевника, Дубровник последњег представника старог духа, народ дубровачки ријетког свећеника, сиромаси великог добротвора“.
/…/
За спроводом дум Ивана Стојановића ишао је цео Дубровник. И сељани раније његове парохиje, и старо и младо, дођоше под прквеним барјацима да спровод увеличају. За спроводом дон Јакова Групковића ишао је цео Сплит, највише сиромашни свет, jep je дон Јаков Групковић целог свог живота скоро све своје приходе делио сиромашнима, а сам је живео као сиромах. Идући за његовим одром, једна старица, сва у сузама, говорила је:

„Ово је последњи прави поп!“

Као што су апостоли, простодушни људи из народа, разумевали и волели Христа, тако je та старица разумевала и волела племениту душу дон Јакова и простодушно исказала своје дивљење према њему.
/…/
Међутим клерикални, то јест они којима је вера занат, и њихови следбеници, највише су мрзели Србе католике. Они католички свештеници којима је и хрватство било још један „посао“ којим су могли да стекну личне користи, износили су против Срба католика све могуће лажи, проклињали су их и претили им мукама на овоме и на другоме свету.

А ми смо мислили: Могу ли бити угодни Богу они који му не прилазе по својој слободно осећајној љубави, него тек под страхом поповских претњи? Јер Бог је љубав. Ми смо обожавали слободну хармонију природе, а одбацивали принудни поредак који нам се хтео наметнути у име слабо схваћених и нимало истински осећаних принципа једне очевидно лажне теологиje, и нисмо хтели да мешамо веру са националним осећајима и са политичким радом. Истичући своје српство, ми нисмо питали ни католичке ни православне свештенике да нам признају оправданост тог свог осведочења, јер смо били уверени да имамо право да га истичемо.

У политичком погледу нам је изгледало да у народу као што je наш, који није бројно велик ни политички зрео, а осим тога је распарчан у разне државе (као што je био пре уједињења), не може бити места за две националне идеје, него само за једну. Две идеје воде борбу, једна води слободи. Зато смо ми увек најживље желели остварење потпуног споразума са Хрватима на темељу права самоопредељења, на који имају право сви народи. Природна je само последица тога да смо морали водити борбу против оних Хрвата који су сузбијали Србе и српску слободарску мисао, у нади да ће наћи свој спас и своје бујније развијање у хабзбуршком ненародном оквиру.
/…/
У чисто народном погледу, ми смо водили рачуна о чињеници да су Срби били Срби и још пре него што су примили хришћанску веру. Истицали смо, између осталога, да је Макарско примоpje било српско и живело као српска неретванска област у склопу немањићке државе још пре него што je оно примило хришћанство. Неретванска област, која је као скоро самостална држава водила и ратове са Млетачком Републиком, позната je била под именем Паганије, а њено становништво Фарлати назива gens Serbica, ferox immitis (племе српско, свирепо и немилостиво). Талијана Фарлатија болело je то што су Неретљани више пута на мору потукли Млечане. Уз то je он био и поп. Inde irae.

Кад су Неретљани примили хришћанство, примили су га од Истока и постали су православни, а после оснивања српске самосталне цркве постали су припадници те цркве. Покатоличила их je тек доцније Млетачка Република. И сам фрањевац отац Анте Лулић из Макарске, у своме Sompendi ostorico — cronologico di Macarscae del suolittoraleoss ia Primorje пише да су око године 872. »сви они Срби који су настањени у Макарском Приморју и у његовим варошима па и на обалама Неретве, примали хришћанску веру и да су их крстили калуђери послани из Цариграда«. Он даље спомиње да се још данас виде рушевине калуђерских манастира у Макару, у Заострогу и Стану-Пољицама, као и да се у Дрвенику налази гроб са натписом игумана калуђерског манастира, а у Тучепима да се налази стара прква св. Ђорђе грађена у византијскоме стилу.

Околина дубровачка била је раније такође православна. И у околини дубровачкој још се и дан данас у многим католичким породицама слави крсна слава, а црквени су им барјаци исти као код православних, крсташ-барјаци као онај Бошка Југовића. Крсна се слава иначе још и данас слави и у неким католичким породицама у Каштелима (између Сплита и Трогира).
/…/
Што се верског питања тиче, Срби католици у то питање нису дирали. Признајући еминентну националну вредност српско-православне цркве, они су своју цркву сматрали за оно што и јесте, наиме за цркву универзалну, којој могу да припадају људи сваке народности, па по томе и Срби. Као што је горе споменуто, у редовима Срба католика било је чак и католичких свештеника, међу лаицима било је и људи који су најревностније пазили на све црквене обреде и прописе.
/…/
У њиховим редовима није никада било људи који су водили политику из снобизма, или који су свој политички рад употребљавали као извор користи. Њих је спајала љубав према народу, водио их истински осећај слободоумља, одржавало међусобно поштовање, храбриле поузданост у свој рад и готовост да се жртвују за своје идеале. Њихова идеологија била је јасна и код њих није никад било врдања.
/…/
Да наведемо само неколико имена сад већ умрлих Срба католика. У њиховим су редовима били Медо Пуцић, Матија Бан, др Игњат Бакотић, др Влахо Матијевић, проф. Нико Матијевић, С. Кастрапели, Марко и Мирко Кастрапели, др Антун Пуљези, Антун Фабрис, др Ловро Павловић, дум Иван Стојановић, дон Јаков Групковић, Перо Будмани, Јосо Михаљевић, Винкентије Бутијер, Јово Метличић, Кажимир Лукетић, Јово Матачић, Иво Ћипико, Анте Монти и још толики други, један бољи од другога у сваком погледу.

У њиховим редовима било је одушевљених и вредних младих људи. Међу најистакнутијим био је Јосип Берса, песник који није довољно запажен у нашој књижевности.

На седници Далматинског сабора од 5. фебруара 1876. г. пок. дон Миховио Павлиновић, који је, демантујући сву своју прошлост, почео био тада да раздваја Хрвате од Срба и да овима последњима одриче и право на име, осуо је ватру на српског посланика Томановића, и апострофирао га:

„У чему би се тај који се зове Срб, разликовао од нас Хрвата, ваљда по вјери?

Томановић: Није.

Павлиновић: Или по обичајима?

Томановић: Ни то није.

Павлиновић: Дакле по чему?

Томановић: По осјећању, господине, по осјећању“.

И Срби католици србовали су највише по осећању.

И они који су одонда још остали, сада су, разуме се, још увек потпуни Срби, али и потпуни Југословени, јер се је њихова мисао испунила. Тражили су слободу, сад је имају, и сад имају само да је чувају и да је бране.