Catena mundi није само обична енциклопедија, то је „зборник о српству и Србима, свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“.

Србин.инфо вам екслузивно нуди делове ове српске енциклопедије, коју би треба да у својој кући има сваки Србин коме је стало да чува, негује и развија свој идентитет.

Александар Соловјев: Историја српског грба

Прећутани и протерани руски научник и српски родољуб, др Александар Соловјев, објашњава мало познату историју српског грба.

Грб или знамење

Православне европске државе нису дуго време имале строгу феудалну организацију. Стога се у њима и појам о грбу јавља много касније. Већ је Новаковић у својој одличној расправи показао како су у Србији хералдички утицаји почели долазити тек средином XIV века. У вези с тим и српска хералдичка терминологија није била израђена и стално се мењала. Најстарија је српска реч: „знамење“, која се спомиње у попису ствари војводе Сандаља г. 1406 (В. М. Пуцић, Споменици српски II, 50. У једном илирском грбовнику, у Болоњи, налази се натпис глагољицом: „знамена племена Илирије кућна“.

 

О АУТОРУ

Александар Васиљевич Соловјев (рус. Александр Васильевич Соловьёв; Калиш, 18. септембар 1890 — Женева, 15. јануар 1971) је био слависта, истраживач богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву; професор словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви.

Па и Жефаровић служи се на једном месту речју: „знамење“ да преведе латински израз „insignia“) и на босанским стећцима.

Нешто касније јавља се израз „штит“, на пр. на Родословљу из Сутјеске с датумом 1482 (вероватно 1582) вели се „племена Немањића штит“.

Крајем XVI века долази под угарским утицајем реч „цимер“, која је у старо-немачком језику означавала само украс на шлему, али пошто су се Угри у XIV веку служили на печатима чешће шлемом него штитом (као и Душан на свом новцу), почео је код њих израз czimer да означава цео грб.
/…/
Изгубивши своју властелу под Турцима, изгубили су Срби и старе изразе за грб. Кад се у XVIII веку обнављају хералдичке традиције Срба у аустријској монархији, терминологија је врло неодређена.

Жефаровић, који је превео Ритерову Стематографију преводи „Armorum Illyricorum delineatio“, као „оружиј илирических изјасњење“, али служи се и изразом „арма“. 

1733 г. наводи се у београдској митрополији „једна фигура фигура арма србскаго цара Стефана, с черном рамом“. И на свећама које су крајем XVIII века војвођански племићи поклонили манастиру Дечанима, пише „Арма от Вуковића“.

У оно доба почели су Срби да се служе и немачким изразом „вапн“. На пр. у попису ствари београдске митрополије г. 1733 спомињу се судови „с вапном и именом госп. Вић. Јовановића“, затим издавач „Славено-српских вједомости“ у Бечу г. 1792 пише поводом орла да га је „Цар Душан за вапн изабрао“.

И кнез Милош пита Јову Ковача г. 1830, колико ће он да наплати „вопн српски“, од њега израђен.

Ипак је све ове речи брзо истиснула примљена од Руса реч грб. И она је германског порекла: од немачке речи Erbe (наследство) примили су Чеси у Средњем веку erb или herb за назив породичног знамења. Од њих су Пољаци узели исту реч herb, а од Пољака у XVII веку Малоруси као „гербъ“, а затим и Великоруси.

Тим изразом служи се већ Јоаким Вујић у своме „Путешествију“ г. 1826, а Дим. Давидовић унео је ову реч у Сретенски устав 1835 г. Примљена и од Хрвата и од Бугара, ова је реч постала опште словенска (иако се Дубровчанин Медо Пуцић служи још г. 1858 речима: „штит или цимер“. Споменици српски I, Б. 1858, стр. XXVII) исто као и реч „краљ“, али својом историјом показује откуд су се хералдички обичаји ширили међу Словене.
/…/

Истина о византијском знамењу

Одавно се тврди да српски грб — крст са четири огњила – има везу са „лабарумом“, чувеном заставом цара Константина (в. мишљења Ритера-Витезовића, Жефаровића, прот. Јанка Михајловића, Станоја Станојевића). Ипак треба приметити да ова веза није непосредна. Стари византиски лабарум нема много сличности са српским грбом: уколико сретамо лабарум на византиском новцу, он не носи знак равнокраког крста. На новцу Константина Великог на лабаруму налази се Христов монограм ХР, исто и на новцима Валента и Валентинијана. На новцу цара Аркадија слово Х заузима целу заставу, тако да изгледа као коси крст св. Андрије. Затим га дуго време нема на новцима, а кад се опет јавља тек у Х веку од времена Јована Цимиска, на њему се налази само кружић; исто видимо и на новцима Алексија Комнена, Манојла Комнена и Алексија Анђела. На новцу Исака Анђела видимо лабарум са пет кружића, распоређених као слово X.

Врло је вероватно да је Византија одавно познавала и заставе са крстовима, али пошто оне нису сачуване не смемо тврдити да би се оне баш сматрале за царски лабарум пре XIV века када према тачном сведочанству Кодиновом, царска застава („дивелион“ како он њу назива) носи златан крст са 4 огњила.

Али несумњиво је да је побожна Византија одувек волела знак крста који је радо стављала, као симбол, на многе предмете, нарочито на своје новце.

Од шестог века јавља се на византиском новцу не само обичан крст, него равнокраки крст са 4 слова између кракова, што можемо назвати тетраграмом. На пр. на Јустинијановом новцу ударено је 4 пута слово X, што заједно са крстом можемо тумачити као побожну инвокацију: „крсте Христов, учини милост хришћанима“. Нешто доцније знамење крста са 4 слова (или са 4 фигуре) између кракова постаје омиљено на читавом хришћанском Истоку, не само у Византији него и у Јерменској и Ђурђијанској.

Кад су западни крсташи крајем XI века засновали своје државе на Оријенту, и они су почели да ударају тетраграме на свој новац и да своје грбове често удешавају на сличан начин, опет као крст са 4 фигуре између кракова. Такав је био чувени грб Готфрида Буљонског: златан крст са 4 златна крстића на белом пољу; исти знак постао је и грб Јерусалимске краљевине. Краљеви Јерусалима и Мале Јерменске ударају у XII и XIII веку на свој новац равнокраки крст са 4 тачке, 4 круга, 4 цвета, 4 крста, чак и са 4 полумесеца.

Географске карте XIV века садрже драгоцене податке за политичку историју Средњег века, јер су на њима често насликане заставе појединих држава и градова. Најстарија сачувана географска карта Пијерина Висконтија из Ђенове (г. 1311 и 1320) приказује нама изнад Цариграда и византиских градова увек исту заставу. Она је црвена са златним крстом и са 4 златна слова В између кракова крста. Иста застава налази се и на свим доцнијим картама (Анђелина Дал Орто г. 1330, Анђелина Дулсерта г. 1339, Ђованија Каринијана и фра-Ђованија из Ђенове и др.

И тобожњи путопис шпанског фратра из Севиље који је вероватно састављен према географским картама око г. 1340, тачно описује ову исту заставу. Дошавши у „грчку област коју зову Солун“, фратар вели да „краљ овог Солуна има знамење – црвену заставу са златним крстом и са 4 златна огњила“. Исту заставу описује он и поводом доласка у Цариград и каже изрично да је ово застава грчког царства. Врло је значајно што на његовој слици 4 огњила много више личе на слова С, него на слова В.

Ови су подаци од велике важности. Већ за време владавине цара Андроника II сваки путник који би дошао у византиски град видео би на зидинама града заставу одређених боја која носи оно знамење што га можемо назвати „грбом Палеолога“, а тај је грб династије постао тим самим и државни грб и државна застава, као свуда у Средњем веку. Ова застава вила се и на поморским лађама и била је једна врста ратне заставе.

После овог неопходног увода, можемо прећи на питање о постанку српског грба за које нам у почетку недостају многи подаци. Видимо да је византиска застава била тачно утврђена и позната средином XIV века кад се стварало Душаново царство. Тим поводом је Ст. Станојевић једном рекао:

„Вероватно је Душан, кад се прогласио за цара г. 1346, и кад је узео остале знаке византиског царског достојанства, почео употребљавати и византиску царску заставу, на којој се налазио крст са 4 оцила, стари римско-византиски лабарум“.

Ово је мишљење доста оправдано, иако су му потребне извесне исправке. Ми смо већ нагласили разлику између старог лабарума и царског дивелиона из XIV века.

Затим не можемо тврдити да би Душан поводом крунисања примио царску заставу Византије без промена. Психолошки је оправдано мишљење, да је он могао њој подражавати, али ми би смо томе додали: променивши њену боју. Било би немогуће узети византиску заставу без промена, кад је Душан и после крунисања ратовао против Византије: две противничке војске не би могле ратовати под истом заставом. Али је лако узети сличан хералдички знак, само с извесном променом боја или фигура. На тај начин стварају се и у Средњем веку и доцније нови грбови и нове заставе.

Боје су византиске царске заставе биле: златан крст на црвеном пољу (као и латинског царства, које је ипак имало друге фигуре између кракова крста); међутим боје српског грба, уколико су нам познате почев од XVI века, увек су исте: сребрн (бео) крст на црвеном пољу. Ко зна није ли ову промену боја заиста извршио цар Душан?

За ову хипотезу можемо навести један индиректан доказ. У литавско-руској држави позната је била од XV века моћна православна породица Деспота-Зеновића која је увек тврдила да води порекло из Србије од неког деспотова рођака и стога се служила надимком Деспот. И заиста њен предак који се спомиње у аутентичним документима од г. 1398. као један између првих бојара на двору великог кнеза Витовта, носи чисто српско име Братош, непознато ни Русима, ни Пољацима, ни Литванцима (Братош с децом у Дечанској хрис. 1330, Братош у Милутиновој повељи 1319. Новаковић, Зах. Спом. 648 и 605).

Можемо заиста веровати да је он био српски властелин, рођак Стефана Лазаревића, који је после Косовске битке потражио срећу на далеком северу. Стари грб породице, којим се само она служила, претставља мали равнокраки бели крст на црвеном пољу, а испод њега окренут доле полукруг који доста личи на огњило окренуто „леђима“ од крста. Није ли заиста Братош донео собом ово знамење из Србије?

У сваком случају најстарији аутентичан примерак српског крста са четири огњила везан је за породицу кнеза Лазара: он се налази на великом. полијелеју у ман. Дечанима, дару кнегиње Милице и њених синова из г. 1397. Дугачки ланци на којима виси сам „хорос“ (полијелеј), састављени су од колутова с монограмом господина Стефана и Вука и од колутова с малим двоглавим орловима, а они су везани металним дашчицама на којима се понавља као прозрачан орнамент равнокраки крст са. 4 окренута од њега огњила (доста слична слову С) између кракова. Тешко је рећи, зашто су огњила добила баш овакав облик, да ли у вези с неком алузијом на „Светог Саву“, „Светог Стефана“ (Дечанског) или на „Српску земљу“? Али значајно је што се ту српска оцила јављају у своме засебном облику који се удаљава од византиског обрасца и који ће се понављати у доцнијим вековима.

Ипак после кнегиње Милице нисмо нашли ниједан податак о томе српском грбу у XV веку. За време деспотовине српска се хералдика развија, али се у њој води борба између двоглавог орла који је постао знамење Лазареве породице, и лава којим се служе Бранковићи.

Српско знамење у време турског ропства

Тек г. 1595 налазимо грб Србије у његовом познатом облику, и то у чувеном хералдичком зборнику Коренића-Неорића (налази се у Загребачкој универз. библиотеци, у заоставштини Љ. Гаја, који га је донео из Дубровника. Описан од Др. Јукића у Danici Ilirskoj 1842, бр. 24; од Вј. Клаића у Обзору IХ (1879) бр. 207 и од Ст. Новаковића, Хералдички обичаји, стр. 84–86). Он је ту нацртан и на листу 5 – у сложеном грбу цара Стефана Немањића, и на листу 16 – у сложеном грбу цара Уроша, и што је најважније, засебно на листу 13, као „цимери Сарбске земље“.

Ту је он насликан у бојама – бео крст на црвеном штиту и 4 окренута од њега златна огњила са троуглом у средини. У грбу кнеза Лазара („Гребељановића“ на листу 21 опет је равнокраки бели крст на црвеном пољу, али без оцила, него са два крина лево и десно од крста. Међутим на листу 19 као „племена Мрњавчевића цимери“ јавља се опет крст са 4 оцила; само су све боје промењене, крст је црвен на белом пољу, а огњила плаве боје, осим тога на средини крста насликан је мали једноглавни орао беле боје. Напокон у истом хералдичком зборнику налазимо још неколико племићких грбова с истим равнокраким крстом (croix pleine) само с другим фигурама по угловима.

Напр. Гојковићи (лист 61) имају златан крст на црвеном штиту, а између кракова две звезде и два полумесеца, Ружијеревићи, (лист 75) – бео крст на плавом штиту са 4 златна крила, Покрајчићи (лист 123) – црвен крст на белом пољу са 4 плаве руже.

Откуд у илирским хералдичким зборницима овај српски грб и његове варијанте? Сад знамо да није Орбини први измислио грб Србије, јер су илирски зборници постали раније од Орбинијева дела, после г. 1584 кад је адмирал дон-Педро Охмућевић почео да тражи од шпанских власти потврду свог старог племства и свог порекла од Душанова витеза Хреље. Илирски зборници (в. слику у расправи Постанак илирске хералдике, Гл. Ск. Н. Др. XII, стр. 111) стоје у некој вези и са загонетним Охмућевићевим родословљем босанских и српских краљева из Сутјеске г. 1482 (или 1582?).

Ипак на томе родословљу као грб српске краљевине насликан је двоглави орао, а као грб Рашке – три поткове на плавом пољу; оба ова грба налазе се и у илирским зборницима, као „племена Немањића цимери“ (л. 18) и као „Цимери Рашке земље“ (л. 14). Али поред њих илирски зборник Коренића-Неорића (и сви остали после њега) доноси засебно српски крст с оцилима, чији су облици доста блиски и оним на дечанском полијелеју. Можемо претпоставити да се у том случају састављач зборника послужио неком заиста старом традицијом. Није ли можда ту традицију донео калуђер Дамњан Љубибратић који је из Пећи као повереник патријарха Јована долазио г. 1593 у Дубровник и Напуљ да преговара с адмиралом Тасовчићем о устанку хришћана против Турака?

Треба приметити да је тај Љубибратић био рођак Тасовчића, а тим самим и адмирала Охмућевића, и да се грб Љубибратића налази у истом илирском грбовнику на л. 70. Овај православни калуђер из Пећи могао је да донесе на запад податке о српском знамењу на Дечанском полијелеју.
/…/
Многи писци нашег доба су погрешно тврдили, поводећи се за Ст. Новаковићем да је Мавро Орбини измислио српски грб и да је он од Орбинија прешао у хералдичке зборнике. Сад видимо да Орбини уопште није измишљао своје грбове него је само узео мањи део оне богате грађе коју је нашао у Илирском грбовнику г. 1595. А главно је да Орбини уопште нема засебног грба Србије: он доноси само грб краља Вукашина (с једноглавим орлом на крсту) што није исто. Осим тога, у сложеном грбу цара Стефана налази се и грб Србије али доста неразговетан и као један између 12, и то без икаквог објашњења.

Баш због тога што Орбини нема засебног грба Србије и што се тај грб чувао само у рукописним зборницима, не видимо да би он постао много познат у XVII веку. Његова популарност датира тек од Ритерове Стематографије.

Можемо споменути ипак, да је учени француски бенедиктинац Ди Френ Ди Канж први објавио у штампи засебан грб Србије, и то у свом одличном делу о византиској историји (С. Du Fresne Du Cange, Historia byzantina duplici commentario illustrata. Paris 1680; 2 изд. Venetiis 1729). У одељку „о далматинским, словенским и турским породицама“ налази се на почетку велика таблица грбова (стр. 267): први су у горњем реду грбови Далмације, Србије и цара Стефана Српског, затим ређају се грбови Хрватске, Рашке (три поткове), Бугарске, Босне, српских деспота (ово је грб „Гребељановића“) и др. /…/

Српски грб ушао је у званичну употребу у црквеним круговима, иако вреди приметити да и ови кругови нису одмах показали за њега разумевање. У првим годинама XVIII века доста се шири употреба једног грба којег нема у Ритеровој Стематографији, — а то је једноглави орао који важи као грб „Старог Влаха“ или Рашке. Њега сматрају за свој породични грб Рашковићи, потомци кнезова Старог Влаха, истакнути за време Велике Сеобе (најстарији брат Јован беше зет патријарха Арсенија III). Сам патр. Арсеније служио се још старим печатом чисто црквеног типа, вероватно донетим из Пећи. Али његов наследник (од године 1708) Исаија Ђаковић, митрополит крушедолсхи, служи се на печату грбом хералдички израђеним. На мантији је штит, у коме је једноглави орао с раширеним крилима и потковицама у кљуну и канџама. Ово је комбинација грбова „Старог Влаха“ и Рашке (три поткове, у Стематографији).

Тек митрополит Мојсије Петровић (раније епископ дабро-босански, од г. 1713 митрополит београдски, а од г. 172.2 коадјутор оболелог Вићентија Поповића) коме је успело да уједини београдску и карловачку митрополију, учини одлучан корак и прекине ову покрајинску, старовлашку традицију. Он је унео у свој печат нове елементе: у горњем делу штита кулу и цркву, а у већем, доњем — Српски грб како га је нашао код Ритера, с једном променом, — окренувши сва четири оцила према крсту, као израз тежње васколиког Српства за јединством. Овај врло лепо изрезан печат налази се већ на актима из г. 1725, и по свој прилици био је израђен те године или још 1724. Врло је вероватно мишљење д-ра Р. Грујића, да је на народном сабору г. 1726 овај грб проглашен за званичан грб митрополије. Од тог времена овај грб из Ритерове Стематографије „није више сматран грбом Србије која тада као самостална држава није ни постојала, него националним обележјем васколиког српског народа под аустро-угарском влашћу“, с ове и с оне стране Дунава и Саве.

Интересантно је ипак да је патријарх Арсеније IV Шакабента, „човек доста несталне нарави“, кад је прешао на престо Карловачке митрополије (1737—1747), опет узео за свој печат врло сложен грб, а у њему као главно обележје — опет грб Рашке или Старог Влаха, једноглавог орла са три потковице. Исти грб налази се и у Жефаровићевој Стематографији штампаној г. 1741. и посвећеној Арсенију IV.

Овај компромис између „старовлашке“ и српске хералдичке традиције није се дуго одржао. После смрти Арсенија IV, његов наследник мудри митрополит Павле Ненадовић (г. 1749—1768) најзад се потпуно вратио једноставном грбу митрополита Мојсија Петровића, који је остао као грб српске патријаршије и до данас. „Тако је српска црква, као духовни стожер и као вођа своје пастве у овом знамењу нашла оваплоћење ондашњих мука свог крстоносног народа“. (Ст. Димитријевић, н. д. 112; исти писац наводи да се у стихири српским светитељима из оног доба, за њих каже: „предстатељи рода сербскаго и крестоноснаго“ — штампаној у Млетцима г. 1776)

Од тог доба постаје српски грб ошптепризнато обележје Карловачке митрополије, а истовремено и читавог српског народа у аустро-угарској монархији. Од г. 1750 налази се он и на црквеним торњевима, и на иконостасима, и чак на антиминсима и на црквеним престолима. Треба нагласити, да у тој црквено-народној употреби огњила су увек окренута од крста (као у Стематографијама), док на печату митрополије она остају окренута према крсту (као на печату Мојсија Петровића).

У том последњем облику био је тај грб званично признат у монархији г. 1776, кад је поводом израде „Регуламента“ аутономне организације српске народне цркве под аустриском влашћу, царица Марија-Терезија својеручно потписала декрете за митрополитске и епископске печате и тиме потврдила праву важност грбова на тим печатима.

Српски грб прелази из црквене употребе и у световне кругове, и ту је исто званично признат. Нпр. кад је пуковник Михајло Продановић добио 10 марта 1759 од царице племство за своја јуначка дела, у његовом грбу на племићкој повељи знатан део заузима српски крст са 4 огњила, као обележје његове српске народности.

Карађорђе и српско знамење

Кад је дошло до српског устанка г. 1804, одмах се у Карађорђевој Србији јавља потреба за грбовним заставама и за печатима као знацима државне самосталности. Ипак је интересантно да, као што се почетком XVIII века водила борба између старовлашког и српског грба, тако је и сада српски грб морао да издржи конкуренцију других грбова, исто узетих из Жефаровића или Рајића. За Карађорђево доба карактеристични су сложени хералдички амблеми. Нпр. на великом печату Карађорђа, којим се он служио већ г. 1806, а вероватно и раније, налазе се три грба: Немањића (двоглави орао), Србије и Босне. А на печату Правитељствујуштег Совјета са датумом 1804, налазе се два грба: Србије и Тривалије. Овај грб Тривалије — вепрова глава са убоденом стрелом — имао је велики успех у то доба.

Овај грб доста је нејасног порекла. Јавља се по први пут у чувеном грбовнику Улриха Рихентала из Констанце г. 1415 као грб „Српског царства“ („das Kaisertum der Sirfie“). Ипак пошто у оно доба није било Српског царства а исти Рихентал доноси и тачан грб деспота Стефана, сасвим је загонетно, откуд му та вепрова глава која се нигде не налази у српским средњевековним споменицима.

Али у Угарској овај грб јавља се доцније као знак претензија Угарских краљева на Србију, између других „захтевних грбова“ (Anspruchswappen). По први пут видимо га на крунидбеном новцу цара Матије II и Фердинанда II, а затим и на једној од застава у крунидбеној поворци г. 1655. Павле Ритер, а за њим Жефаровић, доносе овај знак као грб „Трибалије“: ово је сасвим произвољна комбинадија Ритерова, коју он сам објашњава тиме што су се „угарски краљеви служили на печатима старијим знаком Трибала за краљевину Србију и Рашку. Седиште је њихово (Трибала) некад овде било, и источно-римски цареви звали су српске владаре — Трибалским краљевима“.

У стиховима испод тог грба Ритер вели да „Трибалска земља рађа храбре и сурове мужеве“. Овај фантастичан грб, који су доцније сматрали за грб Браничева, имао је успеха у ратоборној околини Карађорђевој. Он се налазио, осим печата Правитељствујуштег Совјета, и на многобројним заставама Карађорђеве војске. На њима је с једне стране био руски државни орао, а с друге стране на црквеној свили, два велика грба — Србије и Трибалије, а изнад шлема — оружана рука с мачем, онај мотив грба Раме, који је био омиљен и код српских војника почетком XVIII века.

ПРЕТПЛАТИТЕ СЕ НА ДРУГО ИЗДАЊЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ, УЗ ПОПУСТ ОД 50%!

(ПРЕТПЛАТА – КЛИКНИТЕ ОВДЕ)

(catenamundi.rs)

Ознаке: Catena mundi, Александар Соловљев, издавачка кућа Catena Mundi, књига, српска историја, српски грб, Цатена мунди