Прочитај ми чланак
Сумњичави родитељи, чије су бебе нестале из породилишта у Србији, тврде да су њихови малишани с исељеничким пасошима одведени у Шведску, Данску, Норвешку, Француску, Америку…
Они се, у тој тврдњи, ослањају на неспорну чињеницу да су пре тога многа деца из бивше Југославије легално усвојена у иностранству, у неким случајевима, како се показује – уз корупцију. Када се тај механизам уходао, тврде, прешло се на обмањивање родитеља да су им деца умрла у породилиштима, да би онда мимо њиховог знања била продата странцима!
– Бебе из Србије су се „усладиле“ странцима, и ми смо убеђени да је после великог броја усвајања деце седамдесетих година прошлог века и после тога настављен „извоз беба“ – тврди Горан Филиповић, родитељ из Београда. – После одузимања деце од мајки и волшебних усвајања, наше бебе су потом почеле да нестају из породилишта. А познато је, на пример, да у једном граду у Данској живи велики број успешних пословних људи усвојених из наше земље.
Нови родитељи очито нису жалили новац да добију дете баш из Србије, јер смо били познати као здрава, витална нација, још „неискварена“ високим стандардом. Указују и да су, због мање понуде него потражње и доброг „квалитета“, наша деца у иностранству била веома скупа.
КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈА
Нашу делагацију на сајму Светског конгреса о усвајању у Милану, давних година колеге из других земаља су упозориле да у усвјању деце из Југославије постоји комерцијализација. Тада им је указано да се у поједним државама, како би се процедура поједноставилила, „фабриковала“ нахочад, чије мајке су остајале непознате и које је било најједноставније усвојити. Све се одвијало преко посредника који је исплаћивао новац, а у претходном договору са мајкама. Зато су оне криле праве податке и давале лажна имена приликом порођаја.
Да је Србија минулих деценија била „елдорадо за усвајање деце“, док су од овог „бизниса“ многи зарађивали, потврдио је Андерс Олсен, који већ 42 године живи у Копехагену. Родио се 1972. у Сланкамену као Срђан Милинковић. Када му је данска мајка казала да су га као тромесечну бебу купили за 20.000 марака од Центра за социјални рад у Србији, избезубљени човек је допутовао у Сланкамен. Упознао је праве родитеље, Душана Милинковића (88) и Софију Бошњак (63), која му је рекла да је по доласку из породилишта, насилно одведен из куће.
– Сумњам да је у то време било доста продаје деце, као што је случај са мојим братом – каже Александра Милинковић (44), сестра Андерса Олсена (Срђана).
А тих давних година, новине у Данској, у којој је за неколико година било усвојено 35 малишана, покушале су нашим економским тешкоћама да објасне зашто ми једини у Европи, дозвољавамо „извоз деце“.
– Упозорен сам да се, због правног формализма и бирократизма у поступку међународних усвојења, чак и деце која су рођена и налазе се у Југославији, путем посредника развио такав бизнис који је на скандалозно зао глас изнео наше „методе“ код усвајања – написао је почетком седамесетих година др Ив Недељковић, научни сарадник Института за социјалну политику СР Србије, у извештају са светског конгреса о усвајању, одржаном у Милану.
И тада је била јавна тајна да су понеки дански адвокати узимали добре своте новца да би спровели усвојење југословенског детета. Где је тај новац завршавао, било је тешко доказиво, али се претпостављало да су наше бебе куповане.
САВА И РУЖИЦА ПРВИ ПОСУМЊАЛИ
Они су први у Србији постали сумњичави родитељи и то са болним разлогом. Сава и Ружица Бабић из Инђије, крзнарски радници у пензији, трагали су за својим сином Николом још од далеке 1959. године, када је нестао у београдској болници за недоношчад. Несрећна мајка је стално имала осећај да се догодило нешто чудно са дечаком, који је са њом провео само десетак сати у породилишту у Инђији. Године 1996. Ружицу и Саву пореметио је анонимни телефонски позив и откриће да је њихово треће дете, за које су мислили да је мртво већ 37 година, заправо – живо!
– У то време, у закону о усвојењу није било никаве ставке о страним држављанима – присећа се Даница Петровић, пензионисана социјална радница из Ниша.
Страни држављани су 1967. године усвојили на територији СР Србије десеторо наше деце. Идуће године већ је забележено 13 таквих случајева, а 1969. – 24. Наредних година је тај број растао.
Почетком седамдесетих, у Зеницу, Приштину и Кулу стигла је „поруџбеница“ из Данске и Шведске за чак 230 наше деце! Тада смо постали познати извозници беба, за који се свет све више интересовао.
Странци су, у међувремену, пронашли много једноставнији начин да дођу до наше деце, а да и не виде Југославију. Тада није била тајна да известан број наших радница запослених ван земље, рађао ванбрачну децу, а потом их „поклањао“ појединцима или организацијама и агенцијама за усвојење.
А у то време, на раду у иностранству било је само из Србије око 30.000 жена. Званично, за шест месеци 1972. године у Западном Берлину, на подручју нашег конзулата у Штутгарту усвојено је чак 1.300 малишана, ванбрачно рођених у СР Немачкој, где су њихове мајке, наше држављанке, биле привремено запослене.
(Вечерње новости)
