Хасан је пре две године побегао од ратне стихије у Сирији и уточиште пронашао у нашој земљи. – Посао нема, преживљава уз помоћ пријатеља.

Страх од препознавања и даље постоји: Хасан у редакцији „Политике” (Фото З. Кршљанин)

Када је пре готово осам година први пут боравио у Србији Хасан Х. (25) био је одушевљен нашом земљом. Допали су му се дружељубиви људи, по менталитету, каже, тако слични његовим Сиријцима, лежерност, осећај слободе на сваком кораку, богата природа….

Сам научио српски

Хасан одлично говори српски.
Научио га је сам, уз помоћ интернета, трудећи се да чита што више сајтова на нашем језику, а усавршио га је у последње две године, колико живи у Србији.
Волео би да га још боље научи, па да потражи посао, макар привремени, као преводилац.

Баш то одушевљење државом на другом континенту шест година касније било је пресудно у доношењу тешке одлуке – да побегне из своје ратом разорене домовине и од Србије затражи азил.

– У Сирији се рат разбуктао пре више од три и по године. Дуго сам размишљао, више од годину дана требало ми је да одлучим, јер није лако оставити све и негде другде кренути из почетка. Али у мојој земљи живота за мене више није било. Борбе су за то време ескалирале, сукоби су били свакодневни, пуцњава и гранатирање непрестано су одјекивали… Где год да кренеш постојала је опасност да те неко убије. Притисак је био ужасан – прича Хасан за „Политику”.

Зато је решио да напусти домовину, а као дестинацију одредио је Србију. За разлику од многих других Сиријаца којима је наша земља само транзитна зона на путу за Немачку, Шведску, Швајцарску.

Контактирао је пријатеље које је стекао у нашој земљи, преко интернета упознао је нове. На ризичан пут ка Србији кренуо је из свог села у области Хомс са још десетак сународника. Требало је некако стићи до границе са Турском, затим је илегално прећи, а онда наставити према Балкану.

– Прво смо путовали аутомобилом, обилазили смо насељена места и ишли околним путевима, јер смо морали да избегнемо полицију. Било је тешко и опасно. Када смо стигли до границе, у Турску нас је посебним илегалним путем превео неки човек, а затим су нас пребацили до камиона којим смо наставили путовање. Од тренутка када смо ушли у камион нисам знао где се налазимо све док нисам чуо познати језик – српски – каже Хасан.

Азил у Србији добило 15 људи

У Србији је од 1. априла 2008. године, када је почео да се примењује Закон о азилу, до данас 15 странаца добило азил од наше државе.
Иако је наша земља транзитна зона за све који без докумената путују из Африке и Азије ка западу Европе, па само у овом тренутку у центрима за азил у Боговађи, Бањи Ковиљачи, Тутину и Сјеници има око 450 азиланата, готово сви пре коначне одлуке о азилу наставе пут ка Немачкој, Шведској, Норвешкој, Данској…

О страховима током дводневног путовања нерадо говори – а било их је. Јер требало је неприметно стићи до границе између Сирије и Турске, па је илегално прећи, пролазити кроз друге државе без докумената… Највише се бојао да га не ухвате и не врате у Сирију. А онда се коначно обрео у Србији, и то у Нишу. Изашао је из камиона и остао сам.

– Одмах сам од надлежних затражио азил. Провео сам један дан у центру у Бањи Ковиљачи, а онда сам се преселио код пријатеља. Уследио је један интервју, попуњавање докумената, па други разговор, провере. Све је трајало осам месеци, али тада сам коначно добио азил – објашњава Хасан.

Од тада је прошло готово годину и по дана. Азил за њега много значи, јер је стекао заштиту и осећа се безбедно, а то му је, каже, било најважније. Ипак, чињеницу да је добио азил од Србије не помиње никоме, па чак ни пријатељима.

Јер, рат у Сирији и даље бесни, а азил најчешће траже они којима је безбедност угрожена због политичког опредељења. А он се, каже, политиком никад није бавио. Из домовине је отишао зато што се бојао за живот, а не зато што је подржавао неку од зараћених страна. Али, страхује да неко његову одлуку може погрешно да протумачи.

Од легитимације која потврђује да Хасан има азил се, међутим, не живи, а посао не може да нађе. У Сирији је завршио гимназију и бавио се пољопривредом у свом родном селу, а у Србији већ две године преживљава захваљујући помоћи пријатеља.

Један од њих плаћа му смештај: собицу у предграђу Београда направљену преграђивањем гараже у којој има кревет и решо. Хасан му је бескрајно захвалан на томе и скромно каже да у тој соби „може да се живи”. Пријатељи му обезбеђују и храну.

По закону има право на здравствену и социјалну помоћ. Прву није користио, а држави се обратио за социјално давање. Оно износи око 6.000 динара месечно, али њему би и тај новац добро дошао. Али, одбијен је, јер није био у собици када је службеник дошао на његову адресу.

Додуше, службеник се није најавио, а Хасан није знао да ће доћи, али то је био довољан разлог да не добије помоћ. Захтев је поднео поново, па сада чека одговор надлежних.

У селу у којем је рођен остали су му родитељи, четири брата и четири сестре. Чује се са њима преко телефона кад год може. Интернет у целој области Хомс одавно не ради, због рата, па је практично једина комуникација могућа путем телефона, кад ради.

Породица му сваки пут кад се чују поручује да је урадио оно што је најбоље за њега – спасао је живу главу. То му даје мотив да истраје и да у Србији среди живот.

Питамо га да ли би се вратио у Сирију. После дугог размишљања каже: „Можда, када би се ситуација тамо смирила, рат и убијање престали.” Али, није сигуран, јер Србија му је у међувремену прирасла срцу.

(Политика)

Ознаке: азиланти, избеглице, Србија, странци у Србији